Ko „političari”?

(Politika, 06.11.2009)

Povodom teksta „Političarenje” Dragana Bujoševića

Tekst pod naslovom „Političarenje”, objavljen 4. novembra u „Politici”, a potpisan imenom glavnog i odgovornog urednika Dragana Bujoševića, u celosti je posvećen jednoj mojoj rečenici izgovorenoj na redovnoj konferenciji za medije DSS-a 2. novembra. Zanimljivo je da „Politika” nije našla za shodno da sutradan po pomenutoj konferenciji za medije svojim čitaocima pruži ni osnovnu informaciju o tamo iznetim stavovima, da bi dva dana kasnije na gotovo pola stranice opširno komentarisala samo jednu moju rečenicu, i to iz pera glavnog urednika. Ova činjenica dovoljno govori o profesionalizmu ovog novinarskog pregnuća.

Ukratko, glavni urednik Bujošević navodi moj kritički stav prema delu Izveštaja komisije EU o napretku Srbije za 2009. godinu, koji se odnosi na pitanje statuta Vojvodine. Najpre iznosi moju rečenicu o tome da „Komisija navija da se usvoji statut onakav kakav je predložen”, a potom ukazuje na moju nedoslednost, jer je vlada V. Koštunice više puta tražila mišljenja Venecijanske komisije o pravnim pitanjima.

Najpre, što se tiče moje izjave o statutu Vojvodine, ona izražava neophodan oprez prema jednoj dvosmislenoj rečenici u Izveštaju komisije koju glavni urednik Bujošević namerno prećutkuje kada opširno navodi „dve nesporne činjenice i isto toliko nesporno mišljenje” komisije. Ta rečenica u izveštaju glasi: „Pokrajinska skupština Vojvodine je usvojila Nacrt statuta Vojvodine u oktobru 2008. godine, u skladu sa ustavnim zahtevima”. Dvosmislenost rečenice je u tome što se podjednako može tumačiti da je samo usvajanje Nacrta statuta u skladu sa ustavnim zahtevima i da je sam Nacrt statuta u skladu sa ustavnim zahtevima. Drugo tumačenje ovog stava je moguće s obzirom na njegovu dvosmislenost i ja sam na to reagovao. Ne znam samo zašto se potpisnik teksta u „Politici” ljuti na mene zbog toga.

Ali razlog njegove intervencije postaje jasniji u nastavku teksta. On ovde hoće da pokaže moju nedoslednost u javnoj politici Srbije tokom godina, a onda i nedoslednost ministara DSS-a u prethodnim vladama, ali ne samo nedoslednost, već i „političarenje”, „iracionalno gubljenje vremena”, „neiskrenost”, „zaboravnost šta su radili i šta su govorili”, „služenje političkoj utakmici” i, konačno, naš doprinos „beznadežnoj besmislenosti” političkog života u Srbiji.

Kao što vidimo, potpisniku ovog teksta nisu nedostajale teške kvalifikacije, ali mu izvesno nedostaju elementarno znanje da se u ovu temu upušta i politička pristojnost prema predstavnicima jedne opozicione stranke. U čemu je problem?

Pre svega, odnos države prema Komisiji EU i Venecijanskoj komisiji ne može biti isti, jer se radi o dve sasvim različite institucije. Komisija EU je izvršni organ Evropske unije, a Venecijanska komisija je stručno telo Saveta Evrope. Evropska unija i Savet Evrope su dve različite organizacije. Srbija je član Saveta Evrope i ima pravo da se obraća Venecijanskoj komisiji, čija mišljenja imaju savetodavan karakter. Srbija nije član Evropske unije, ali je preuzela obaveze u procesu stabilizacije i pridruživanja. U tom smislu, Srbija ima pravo da reaguje na dvosmislene formulacije u izveštaju komisije, posebno kada je reč o nekom pitanju iz domena njenog unutrašnjeg uređenja (statut Vojvodine) i posebno u svetlu činjenice da se komisija po pravilu ne meša u pitanja unutrašnjeg uređenja države pretkandidata ili kandidata. Ako ovome dodamo nespornu činjenicu da komisija tretira Kosovo kao nezavisnu državu i da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (potpisan i u istom trenu zamrznut) postao instrument političkog pritiska na Srbiju, postavlja se pitanje u čemu je stvarni problem ako neko u Srbiji reaguje na dvosmislene stavove Komisije o statutu Vojvodine?

Potpisnik teksta, glavni i odgovorni urednik „Politike”, priložio je još jedan dokaz moje nedoslednosti. Podsetio je čitaoce na jedan ustavni projekat koji sam zajedno sa još pet koleginica i kolega radio tokom 2000. godine. (Uzgred budi rečeno, od njih pet dvama autorima nije ni ime pogodio.) Tu smo se založili za regionalizaciju Srbije. Devet godina kasnije glavni urednik „Politike” tvrdi da „ni DSS ne bi podržao koncept teritorijalnog uređenja Srbije koji su 2001. godine potpisali njegovi sadašnji članovi i simpatizeri”. To bi valjda trebalo da bude još jedan razlog za sve one ružne kvalifikacije.

Tačno je da je DSS odustao od svog (a ne pomenutog ekspertskog) koncepta regionalizacije. To je učinio kao prilog političkom i nacionalnom konsenzusu na osnovu kojeg je novi ustav Srbije utvrdio status autonomije za Vojvodinu i Kosovo i Metohiju. Sada je reč samo o tome da se takav ustavni status Vojvodine sprovede u delo preko zakona o nadležnostima i njemu i Ustavu odgovarajućeg statuta. Nasuprot tome, svedoci smo političke igre, u kojoj ni Komisija EU nije nedužna, koja treba da dovede do protivustavnog i paradržavnog statuta Vojvodine.

Da nekim slučajem DSS nije protiv toga glavni urednik „Politike” ne bi objavio ovaj politikantski tekst, pa samim tim do ove rasprave ne bi ni došlo.