Mihailo Marković i Kosta Čavoški – mesta razilaženja

Akademik Kosta Čavoški predstavio je javnosti svoj osvrt na ličnost i delo nedavno preminulog profesora Mihaila Markovića. U njemu je Čavoški obuhvatio delove posmrtnog govora održanog na Markovićevoj sahrani i izlaganje sa promocije druge knjige Markovićevih memoara „Juriš na nebo“, održane u decembru prošle godine u knjižari „Prosveta“. Kao neko ko je takođe poznavao profesora Markovića, na ovom sajtu sam imao priliku da iznesem svoje mišljenje o ovom nesumnjivo velikom čoveku, misliocu i javnom delatniku. A pošto sam bio prisutan na oba događaja na kojima je Čavoški usmeno izložio stavove koje sada imamo pred sobom u pisanoj verziji, osećam potrebu da nešto povodom njih kažem.

Posmrtni govor Čavoškog bio je veoma dirljiv i priznajem da sam tokom njega zaplakao. Osetio sam u tim rečima iskreno poštovanje Čavoškog prema preminulom prijatelju čije su moralna i intelektualna vrednost i veličina istaknute na način koji neposredno dotiče misao i srce onih koji su Markovića blisko poznavali i duboko cenili. Čavoški je u celini bio na visini zadatka koji je u tom trenutku imao, vrlo odgovorno i umešno ga izvršavajući. Teško da bi neko drugi mogao da održi tako snažan govor u kojem nam duhovno opipljiva postaje ona snaga karaktera kojom je raspolagao profesor Marković.

Međutim, utisak sa promocije knjige bio je sasvim drugačiji. Priznajem da sam jedva izdržao da ne prekinem Čavoškog jer su sadržaj i način njegovog izlaganja bili u dubokom neskladu sa kontekstom promocije jedne knjige, kada se očekuju pohvalni, prigodni i, u najmanju ruku, odmereni tonovi. Bilo je, naravno, prikladnih reči, ali su one bile u senci neodmerenih i neprimerenih teza i komentara. Čavoški je jednostavno tokom svog obraćanja pretvorio tu promociji u tribinu na kojoj gorljivo izlaže vlastite političke stavove o temama i ljudima kojima se i Marković, doduše, bavi u svom delu, ali na jedan drugačiji način. Osetio sam to kao svojevrsnu instrumentalizaciju promocije Markovićeve knjige u svrhu promocije političkih gledišta Koste Čavoškog, što je, s obzirom i na veoma žučan ton izlaganja, kod mene ostavljalo gorak i mučan utisak. Profesor Marković je, naravno, poslednji koji bi imao bilo šta protiv kritičkih tonova, ali oni ipak treba da imaju neku odgovarajuću formu, naročito ako se iznose na promociji njegove knjige. Čavoškom, recimo, nije bila dovoljna Markovićeva dosta oštra kritika Tita i Miloševića, jer je, uprkos tome, ostavljala i neke pozitivne nijanse kod ovih istorijskih ličnosti, pa je Čavoški u svom nastupu morao da ih totalno negira, zamenjujući profesorove tamnobraon boje za čisto crne. Profesor Marković je na ovo reagovao konkretnim protivargumentima, o čemu u ovom tekstu nema ni pomena, a što bi ipak bilo pošteno spomenuti ako želimo da iznesemo celovitu sliku njegovih ideja, primereno podsećanju povodom njegove smrti.

Ovaj tekst ima dva nivoa, jedan prikazivački, na kome Čavoški na određen način prenosi neka Markovićeva razmišljanja o pojedinim ljudima i istorijsko-političkim dešavanjima,  i drugi interpretativni, na kome Čavoški daje vlastito tumačenje i procenu ovih pitanja. Međutim, ova dva nivoa se u samom tekstu gotovo potpuno prepliću i to je njegov osnovni nedostatak. Čitaocu koji je nedovoljno upućen u to šta tačno misli Marković, a šta Čavoški, sasvim je nejasno gde završavaju Markovićeva razmišljanja, a gde počinju Čavoškijeva. On će stoga biti objektivno naveden da pomisli da su mnoga Čavoškijeva razmišljanja istovremeno i Markovićeva, što nije slučaj. Da nije jedne ili dve usputne autorove primedbe da se neki njegovi stavovi po svojim zaključcima razlikuju od Markovićevih, čitalac ovog teksta ne bi imao nikakvu mogućnost da ih razlikuje. Čavoški, drugim rečima, nije verno i u celini preneo određena Markovićeva zapažanja , što njegovom prikazu na tim mestima daje neadekvatan, prilično subjektivan izgled. Stoga, zarad prave istine, moramo istaći Markovićeva razmišljanja o navedenim pitanjima u njihovom autentičnom obliku.

Intelektualci i vlast

Prva tema koju Čavoški u tekstu spominje jeste odnos intelektualca i vlasti. Svaka saradnja sa vlastima, a pogotovo pristanak na određene pozicije u hijerarhiji vlasti, ugrožava (moralnu) autonomiju intelektualaca što može ostaviti ozbiljne posledice na njihov život. Čavoški navodi neke konkretne primere  iznete u Markovićevoj knjizi, u kojima se vidi da su takvi intelektualci, zbog davanja prednosti interesima vlasti nauštrb moralnih principa, doživeli moralan pad u životu koji je doveo do njihovog nesrećnog završetka. Međutim, kada profesor Marković govori o ovim ljudima i njihovim tragičnim sudbinama, nema tu ni traga od osećanja nekakve trijumfujuće osvetoljubivosti koja provejava u rečima Čavoškog. Marković u ovim biografijama ističe upravo njihovu tragičnu dimenziju, žaleći zbog takvog krajnjeg ishoda, dok Čavoški kao da ovakav ishod želi i priziva. Naročito je neosnovano Čavoškijevo spominjanje Fuada Muhića u kontekstu ovih tragičnih sudbina nekih naših intelektualaca. Iz njegovog prikaza stiče se utisak da i Marković svrstava Muhića među njih. Ali, to uopšte nije tako. Marković eksplicitno kaže da bi se Muhić „mogaosmatrati tragičnom ličnošću da je u njegovoj sudbini bilo časnih motiva a ne banalnog karijerizma“ (Juriš na nebo, str. 235). Zato ne stoji ni da je sudbina Prvoslava Ralića bila „slična“ Muhićevoj, bar s obzirom na ono što piše u „Jurišu na nebo“. Iz Markovićevog sećanja na Ralića vidi se da su ove sudbine bile dosta različite. Pogotovo se iz ovog sećanja ne može izvući (dis)kvalifikacija Ralića kao „prljavog pera tadašnje ideološke žandarmerija“, to je čisto Čavoškijev umetak. Marković spominje, a i Čavoški sam to navodi, da Ralić njega nije napadao; to je bitna razlika u odnosu na Muhića koji je ostrvljeno napadao svog duhovnog „oca“, Ljubu Tadića. Ralić je pisao „manje ostrašćeno od ovoga (Muhića – prim. M.K.) jer nije imao njegove visoke ambicije“ (str. 237). Marković je zajedno sa njim govorio na promociji prve knjige Ralićeve supruge, od koje je kasnije i saznao da je Ralić umro i „da joj je često pred smrt sve najlepše govorio“ o njemu. Svoje sećanje na Ralića profesor Marković završava sledećim rečima: „Tužno je kad student umre pre svog profesora. Posebno je tužno kad potencijalno dobar i kreativan čovek dozvoli da ga drugi upotrebe i da mu gotovo potpuno unište život“ (str. 237). Ove reči najbolje pokazuju koliko Markovićevo saosećanje i seta odudaraju od Čavoškijeve mrziteljske intonacije koja izbija u prizemnom etiketiranju Ralića kao „prljavog pera tadašnje ideološke žandarmerije“. Mislimo da se ovakvom difamacijom Čavoški dosta udaljio od slova i duha knjige na koju se poziva i koju u tekstu prikazuje.

U kontekstu ove teme treba dodati i da Marković, pored „jačeg moralnog udarca“, spominje još jedan mogući uzrok (relativno) rane smrti pojedinih istaknutih intelektualaca, a to je „veliko psihološko razočaranje“ koje su oni doživeli u nekom dramatičnom intelektualnom sukobu. Ovde nema nikakve moralne konotacije priče o „samorazaranju“, nego je prosto reč o snažnom osećanju neuspeha, poraza, doživljenom nakon neke značajne bitke na javnoj sceni. Tako Marković navodi slučaj „ubistvene uzajamne polemike“ između Danila Kiša i Dragana Jeremića, nakon koje su i jedan i drugi ubrzo preminuli, kao i slučaj svog prijatelja Gaja Petrovića, inače „izuzetno snažnog i vitalnog“, koji je preminuo nedugo nakon „poraza u borbi oko Praksisa“ (str. 26). Isticanjem ovih mesta želimo da relativizujemo Čavoškijevo direktno dovođenje u vezu nečijeg tragičnog života ili rane smrti sa njegovim ozbiljnim moralnim posrnućem, što sugeriše i da ove tragedije na neki način dolaze kao zaslužena kazna za počinjene moralne grehove, kao „pravda“ koju prati osećanje nekakvog psihičkog zadovoljstva. Mislimo da ovakav Čavoškijev pojednostavljen i problematičan pristup dosta odstupa od Markovićevog sagledavanja tih složenih i bolnih pitanja.

Tito – ličnost i delo

Sledeća tema kojom se Čavoški bavi je ličnost i istorijsko delo Josipa Broza Tita. On kaže da nije sasvim siguran da je Marković dao „celovitu procenu“ ovog dela. Iz ovoga bi se dalo zaključiti da će sam Čavoški u nastavku teksta dati celovitiju procenu Titovog dela od Markovića. Međutim, bivamo sasvim iznevereni. Ono što Čavoški govori o Titu je ponavljanje pojedinih Markovićevih stavova, uz njihovo dodatno zaoštravanje. On nam ne saopštava ništa bitno novo u odnosu na Markovića, nego samo potencira ključna mesta Markovićeve kritike Tita, uz brisanje svake nijanse koja postoji u ovoj kritici a koja se ne svodi na čisto crnu boju. Stoga od Čavoškog na kraju dobijamo sliku Tita koja nikako ne može biti celovitija od Markovićeve, već samo nepotpunija. Umesto izvesne dinamike i protivrečnosti koja još uvek postoji u Markovićevom procenjivanju Tita, Čavoški nam nudi jednoličnu monotoniju i jednostavnost Titove sasvim negativne ličnosti i dela koji, po njemu, u sebi ne sadrže ništa vredno. Prosto rečeno, „Tito nas je uveo u poluvekovno zlo doba u kojem su ljudi nosili u očima sliku straha svoje duše“ (ma šta ovo poslednje značilo). U posledu ovakvog zaključka, stavovi Čavoškog i Markovića se dosta razilaze. Čavoškom zapravo smeta što je kod Markovića, uprkos njegovom nesumnjivo oštrom kritičkom stavu i izrazito nepovoljnom krajnjem sudu o Titu, ipak ostala jedna svetlija, pozitivna nijansa koja dolazi do izražaja upravo u Markovićevoj oceni da je Tito „protivrečna ličnost“. Ovu protivrečnu složenost Titovog lika i dela Čavoški želi u celini da otkloni i da Titovu sliku učini neprotivrečno i isključivo negativnom. Naravno, on na to ima pravo, ali nema pravo da to smatra celovitijom slikom od Markovićeve. A trebalo bi da ima dužnost da navede one Markovićeve stavove zbog kojih njegovu procenu Tita smatra nedovoljno „celovitom“, odnosno „neuporedivo“ manje temeljnom i prihvatljivom od Markovićeve procene istorijske uloge Miloševića. Posebno kada se ima u vidu da je profesor Marković ponovio ove pozitivne ocene o Titu na spomenutoj promociji svoje knjige, odgovarajući na primedbe koje je Čavoški tada izneo, a koje se u istom obliku, neposredovane tim Markovićevim odgovorom, nalaze pred nama u ovom tekstu. Iako je Čavoškijevo ćutanje o ovom Markovićevom odgovoru njemu upućenom možda znak odobravanja ovog odgovora, mi ćemo zarad javnosti preneti neka mesta iz Markovićeve knjige na kojima se on pozitivno izjašnjava o Titu: „Tito je velika, ali i vrlo protivrečna ličnost. Da je on imao izuzetne, gotovo dijabolične sposobnosti, vidi se po tome što je uspeo da organizuje jedan masovni narodni ustanak (u naizgled krajnje nepovoljnim uslovima), da ga dovede do pobede, da osnuje jaku državu koja se (bar u početku) vrlo impresivno razvijala, da se uspešno odupre strahovitom autoritetu i snazi Staljina, da život završi u vrlo dobrim odnosima sa sva tri postojeća sveta - liberalno-kapitalističkim na Zapadu, realsocijalističkim na Istoku i svetom nesvrstanih zemalja (pre svega u Aziji, Africi i Južnoj Americi). Zapad ga je cenio zbog sukoba sa Staljinom 1948. i Jugoslaviju je smatrao preprekom za prodor Sovjetskog Saveza na Zapad, a Rusi su ga, pored svega, ipak smatrali „svojim čovekom", dostojnim većeg poverenja od bilo kog drugog u Jugoslaviji. „Treći svet" ga je smatrao jednim od tvoraca i vođa pokreta nesvrstanosti. I svi su bili u pravu. Tito nije nikom potpuno pripadao, ali je svaku stranu uspevao da uveri da je igra koju on igra - za njih korisna. Dakle, bio je nesumnjivo vešt pragmatičar, političar nevezan nikakvim principima, sposoban za brza prilagođavanja svim oscilacijama političke situacije“ (str. 129). „U periodu 1953-1965. zabeležen je izuzetno uspešan razvoj zemlje. Uvođenje samouprave je probudilo velike nade kod najširih slojeva naroda. Privrednom (kao i kulturnom) izgradnjom zemlje rukovodili su mladi, izuzetno talentovani ljudi. Na sreću, bilo je i znatne pomoći sa Zapada, mada je, po mom mišljenju, još značajniji činilac našeg uspešnog razvoja tih godina bila velika mobilizacija svih unutrašnjih snaga, svega sposobnog i darovitog u zemlji. Stopa rasta Jugoslavije, od preko 10% godišnje, bila je u tom periodu (1953-1965) druga najveća na svetu, odmah iza Japana. To je zaista bilo zlatno doba Titove vlasti koje se više neće vratiti, period u kome je on (i pored nekih već prisutnih tamnih senki) delovao kao socijalist kome je iskreno stalo do razvoja svoje zemlje, do neke elementarne slobode, pravičnosti i blagostanja svog naroda“ (str. 133-134). „Sve što je stvorio od 1941. do 1962. godine Tito je uništio u toku dvanaest godina - od 1962. do 1974. Pitanje je zašto?... Sa današnjim saznanjima ova pitanja ostaju bez odgovora. Bitno je samo utvrditi da je promena identiteta Josipa Broza u ovom periodu nesumnjiva, i da je sve što je izgradio u jednom periodu srušio u sledećem“ (str. 137). A završavajući deo knjige koji je posvećen neposredno Titu, Marković spominje pozitivnu stranu njegove ličnosti, jasno se opirući uprošćavanju i svođenju celine Titove politike i karaktera na jednu negativnu osobinu, ma koliko ona bila prisutna, pa i suštinska, dakle, istom onom redukcionizmu koji nalazimo kod Čavoškog: „Naravno, celina Titovog života i političkog delovanja ne može se objasniti samo jednim principom ili samo jednom, makar i suštinskom odlikom njegovog karaktera. Postoje brojne epizode iz njegove biografije, pogotovo iz njegovog privatnog života, u kojima je on ispoljavao svetlije strane svoje ličnosti. On je privlačio ljude izvesnom toplinom i srdačnošću. Nije bio osvetoljubiv i krvoločan kao Staljin i njegovi protivnici su uglavnom preživljavali (Sreten Žujović, Nešković, Đilas, Ranković i Kardelj). Kad je poželeo da se otarasi svoje druge žene Herte Has, on ju je ipak prethodno spasao iz logora. Svog prvog sina Žarka je za vreme svoje posete Sovjetskom Savezu 1944. godine izvukao iz nekog doma za besprizorne, doveo u Beograd i dugo pomagao. (Ali mu ipak ništa nije ostavio posle svoje smrti.) Svom drugu iz perioda kad je Centralni komitet KP delovao iz Pariza, tridesetih godina, Rodoljubu Čolakoviću, oprostio je kolebanje oko Rezoluiije Informbiroa. S Kopiničem je održao prijateljstvo do smrti, itd.“ (str. 140-141). Rezimirajući Markoviće misli o Titu možemo reći da nam one govore da je u Titovoj ličnosti i delu postojao pozitivan potencijal koji nije uvek dolazio do izražaja, štaviše, u krajnjem bilansu je on ostao gotovo u celini nerealizovan, ali da je u pojedinim periodima njegove vlasti i segmentima njegovog života on ipak bio značajno ostvaren. Tito, po Markoviću, jeste imao svirepu stranu svoje ličnosti koja se ispoljavala u „prelomnim trenucima borbe za vlast“ (str. 141), ali to nije bila jedina strana i njome se ne može objasniti celina njegovog karaktera. Dakle, Marković ne bi prihvatio Čavoškijevo jednostrano dijabolizovanje Titove ličnosti. A još manje bi prihvatio Čavoškijev zaključak da nas je Tito „ uveo u poluvekovno zlo doba u kojem su ljudi nosili u očima sliku straha svoje duše“. Za Markovića je period od 1941. do 1962., odnosno 1965., period Titove progresivne politike, kolektivnog uspona u izgradnji zemlje i novog, emancipatorskog društvenog sistema, unutar kojeg njegovih poslednjih 12 godina ne da nije zlo, nego je zlatno doba i Titove vlasti i jugoslovenskog socijalizma. Dodajmo ovome da je dve najviše pravno-političke tekovine iz ovog perioda, program SKJ iz 1958. i Ustav iz 1963., profesor Marković izuzetno visoko cenio, smatrajući ih konkretnim izrazima ideje onog socijalizma za koji se on zalagao, a i studentska pobuna 1968. je za svoj osnovni zahtev imala dosledno sprovođenje politike zacrtane u ovom partijskom programu i državnom ustavu.

Slobodan Milošević – nacionalna i socijalna politika

Na kraju, Čavoški govori o Miloševićevoj nacionalnoj i socijalnoj politici, tj. o Miloševićevom držanju tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, i njegovom odnosu prema problemu korupcije. Nema sumnje da se stavovi Markovića i Čavoškog na ovim mestima u velikoj meri podudaraju. Upravo zbog događaja koje Čavoški navodi Marković je došao u sukob sa Miloševićem koji je okončan njegovim isključenjem iz rukovodstva Socijalističke partije Srbije. Osnovne zamerke koje je Marković uputio ticale su se, sjedne strane, Miloševićeve politike prema rukovodstvu i sudbini srpskog naroda zapadno od Drine, a s druge, tolerisanja korupcije unutar vlastite partije i države, a naročito potpadanja pod uticaj novoformirane Jugoslovenske levice. Marković je bio uveren da je Milošević napravio veliki zaokret u dotadašnjoj nacionalnoj politici i da je odustao od solidarnosti sa zapadnim Srbima, što je smatrao „izdajom sopstvene braće“. Zbog takve moralne indignacije ušao je u otvoren sukob sa Miloševićem, predosećajući da će on na kraju dovesti do razlaza sa partijom čiji je potpredsednik bio. Međutim, kada Čavoški analizira ova pitanja, on čitavu odgovornost za po Srbe nepovoljan krajnji ishod ratova svaljuje na Miloševića, ne razdvajajući jasno na ovom mestu šta tačno Marković u svojim memoarima govori o tome od njegovih vlastitih stavova. To je ono nedozvoljeno preplitanje mišljenja ova dva autora, za koje je odgovoran Čavoški, koji čitaocu nameću pogrešan utisak da Marković takođe prihvata osnovne Čavoškijeve zaključke, u ovom slučaju o isključivoj Miloševićevoj krivici za srpske nacionalne poraze. Svoju metodu ocrnjivanja Čavoški stoga primenjuje i u razmatranju Miloševićeve politike. Ali, kao i kod prethodne teme, iza takvog stava ne stoji Marković, bar s obzirom na ovu njegovu krajnju poentu. Iako se kod nekih stvari dosta slažu, na bitnim mestima se Čavoški i Marković razilaze. Markovićeva kritika Miloševićeve nacionalne politike je, pre svega, moralne prirode, a ne toliko političkog karaktera, ako politiku ovde uzmemo kao veštinu rasuđivanja i odlučivanja između različitih praktičnih alternativa. On nikako nije mogao, s obzirom na legitimno jak moralan osećaj, da prihvati, na primer, blokadu na Drini, izostanak pomoći SRJ Republici Srpskoj Krajini za vreme „Bljeska“ i „Oluje“, loša rešenja za Srbe u Dejtonskom sporazumu, ili povlačenje vojske sa Kosova. Sa moralne tačke gledišta, po Markoviću, Srbija je morala podržavati zapadnu braću i pružati otpor do kraja, po svaku cenu, u skladu sa politikom koja odbacuje ustupke, tj. „saginjanje“ i „savijanje“, jer treba uvek „hodati uspravno“, što je nesumnjivi credo Markovićevog i svakog moralnog života koji se zasniva na samopoštovanju. Međutim, kod Markovića ova moralna kritika nije istovremeno i politička. Iz njegovih memoara se vidi da je on bio svestan manje ili veće političke racionalnosti ili nužnosti ovih, sa gledišta morala u njegovoj poslednjoj instanci, neprihvatljivih odluka. On je uviđao da takve odluke nisu bile politički sasvim neispravne ili su bile politički neizbežne. Teret političke, pa i moralne odgovornosti za poraze, po njemu, ne snosi samo Milošević, već i rukovodstva Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, koja u nekim ključnim trenucima nisu sasvim dobro uviđala realnost svoje situacije, ili su imala preterana očekivanja i zahteve, a dešavalo se i da budu međusobno nedovoljno solidarna. Reč je o političkim greškama ili moralnim prekršajima koji su slabili srpsku poziciju i na kraju dovodili do lošijih ishoda ratnih sukoba po Srbe. Čavoški ne spominje ovakve Markovićeve stavove, pa ćemo ih mi navesti: „Do 1994. Srbija je pružila maksimalnu materijalnu pomoć i materijalnu podršku prekodrinskim Srbima. Delom zbog pritiska velikih sila, delom zbog tvrdoglavosti i grandomanije Radovana Karadžića, tek Slobodan Milošević je proglasio zatvaranje granice na Drini i punu blokadu Republike Srpske“ (str. 299) „Na dan 1. maja 1995. hrvatska vojska je iznenada upala u Zapadnu Slavoniju. Vojska Republike Srpske Krajine je pružila slab otpor. Pomoći nije bilo ni od kuda - ni iz Srbije, ni iz Republike Srpske. Hrvatska vojska je gonila i iz aviona mitraljirala narod koji je bežao ka mostu preko Save , kod Slavonske Gradiške. S druge obale, kod Bosanske Gradiške bile su jedinice Republike Srpske koje nisu ni pokušale da priteknu u pomoć... Tri meseca kasnije dešavaju se još strašnije stvari. Prvog avgusta počinje hrvatska operacija „Oluja". Ovoga puta ona se mogla predvideti. Nedeljama se hrvatska vojska kretala hrbatom planine Dinare ka Kninu i osvajala mesto po mesto, na kraju Glamoč i Grahovo. Za to vreme Mladićeva vojska nepotrebno i samoubilački napada Srebrenicu i Žepu“ (str. 299) „Tako se građanski rat u Hrvatskoj završio neočekivano, potpunim porazom Srba. Nije stvar bila samo u tome da su Hrvati imali saveznike (Austrijance, Mađare, Nemce i Amerikance) koji su ih valjano naoružali, pa čak ni u tome da je do izražaja došla fatalna nesloga među Srbima. Republika Srpska nije htela da pomogne Srpskoj Krajini da ne bi ugrozila sopstvena dotadašnja dostignuća. Republika Srbija je izdašno pomagala oružjem, municijom, naftom, novcem, pa i rukovodećim kadrom, ali nije bila spremna da šalje vojsku i uđe u otvoreni rat. Doduše, nikad u istoriji ta vrsta pomoći iz matice Krajišnicima i nije bila potrebna. Ono što je bilo novo i potpuno iznenađujuće, bilo je odsustvo volje za odbranu kod većine Krajišnika. Situacija je bila potpuno različita od one u NOB (1941-45) kad se narod ovih krajeva herojski borio...Činjenica je da oni nisu ni pokušali da organizuju valjanu odbranu. Dok su se hrvatske trupe približavale preko Dinare, oni u Kninu nisu ni rovove iskopali. Knin, koji se zbog svog izuzetnog geografskog položaja može mesecima braniti, pao je odmah, bez borbe“ (str. 331) „Republiku Srpsku su sve više slabili unutrašnji razdori i greške. Karadžić je bio u sukobu s Mladićem, produbljivale su se napetosti između njega i Plavšićke, Krajišnika i Koljevića. Ohladneli su odnosi između Republike Srpske i Srpske Krajine. Bosanski Srbi uopšte nisu reagovali za vreme hrvatskih operacija „Blesak" i „Oluja" protiv Srpske Krajine. Između ovih dveju operacija video sam Milana Martića na jednom sastanku u Beogradu. Požalio mi se: „Ne mogu da razumem Karadžića i ostale rukovodioce Republike Srpske. Ja sam sa svojim ljudima njima pomogao u probijanju koridora. Zašto oni meni neće da pomognu?“ Izgleda da je u pitanju bilo tipično dinarsko „nadgornjavanje“. Ranije je jednom prilikom Mladić organizovao napad na Bihać, u kome je, po njegovoj zamisli, sa zapadne strane trebalo da učestvuju jedinice Srpske Krajine. Poslao je naredbu u kojoj je bilo precizno naznačeno koje će se snage u određeno vreme nalaziti na određenim položajima. Vojska Srpske Krajine nije smatrala da je takva naredba obavezuje, jer je došla iz „druge srpske države“. Operacija je propala, Mladić umalo nije zarobljen jer su se na određenim položajima zatekle muslimanske, a ne krajiške jedinice. U toku operacije „Blesak“ jedni Srbi su, preko reke Save, pasivno posmatrali šta Hrvati rade drugim Srbima i kako ih mitraljezima gađaju dok su iz Slavonije bežali ka mostu preko Save kod Bosanske Gradiške. Ali, bili su to Srbi iz „dve države“. Drugo je pitanje kako je to moglo da utiče na moral i jednih i drugih. Najveća greška u toku celog rata desila se kad je hrvatska vojska iz okoline Livna u julu 1995. krenula preko Dinare ka Glamoču i Gračcu, radi napada na Knin. Ta se vojska morala zaustaviti i potući. Nažalost, u to isto vreme Vojska Republike Srpske je planirala napad na zaštićene enklave Ujedinjenih nacija oko Srebrenice i Žepe“ (str. 335-336) „Milošević je otišao u Dejton i odigrao ključnu ulogu u ostvarenju Dejtonskog sporazuma. Učinio je velike ustupke - dao je Sarajevo, Foču, na kraju i Brčko, ali bi bez tih ustupaka Dejtonska konferencija propala. Dobijen je konačni mir u Bosni i Hercegovini, obezbeđen status republike u srpskom delu Federacije BiH, a i sami rukovodioci Republike Srpske, koji su u početku bili ogorčeni što je Milošević, umesto njih, pregovarao s Hrvatima i bosanskim Muslimanima, na kraju su morali priznati da su Dejtonskim mirom dobili više nego što je drugim mirovnim sporazumima bilo predviđeno“ (str. 309) „Vođa srpske delegacije, Slobodan Milošević, učinio je nekoliko krupnih ustupaka (Muslimanima je pripalo celo Sarajevo, dobili su koridor do Goražda i kontrolu nad Brčkom). Ali i oni koji su ga najviše kritikovali morali su priznati da je od svih dotadašnjih mirovnih planova (Kutiljero, Vens-Oven, Oven-Stoltenberg) ovaj ipak bio najpovoljniji za Srbe. Međunarodno je priznata egzistencija Republike Srpske, i za Srbe povraćena Istočna Bosna, koja je posle Drugog svetskog rata bila gotovo izgubljena. Sačuvana je mogućnost da se u budućnosti ovaj veoma napaćeni deo srpskog naroda sjedini s maticom“ (str. 338). Ništa od ovih podvučenih mesta kod Čavoškog nije uzeto u obzir, on jednostavno čitavu srpsku nacionalnu tragediju, pišući o memoarima profesora Markovića, svodi na delovanje isključivo jednog činioca, a to je Miloševićeva izdajnička i neznalačka politika. Ponovo, ne sporimo Čavoškom pravo da ovako misli; samo je reč o tome da pri takvom mišljenju i pisanju treba da bude jasno šta su njegovi, a šta Markovićevi stavovi.

 Što se tiče Čavoškijevog mišljenja da je ovakvoj Miloševićevoj neznalačkoj nacionalnoj politici, čija se kardinalna zabluda, po njemu, sastoji u verovanju da će se neprestanim ustupcima velikim silama one privoleti da nas ostave na miru, trebalo suprotstaviti jednu politiku koja neće činiti nikakve ustupke, zanimljiva su Markovićeva zapažanja koja su u vezi s tim problemom. Naime, sve ono što Čavoški tako proročki uviđa i objavljuje u pogledu neprijateljskog delovanja velikih sila, sva ona tragična budućnost koje je on navodno bio potpuno svestan i zbog toga na vreme upozoravao da ne treba činiti nikakve ustupke, Marković smatra „mutacijama“ koje su, sasvim suprotno od Čavoškijevog mišljenja, „potpuno iracionalne, izmiču predviđanju i zato se moraju smatrati skrivenim parametrima“ (str. 384). Govoreći o „teškoćama odlučivanja u kriznim situacijama“, on kaže da je „preteško oceniti“ skrivene parametre krize, optimalne realne mogućnosti ishoda za koje se treba maksimalno založiti i pravu meru ostvarljivog. Međutim, sve ovo je, po Čavoškom, izgleda bilo sasvim lako oceniti. Njemu je bilo jasno 1. da se velike sile neće do kraja zadovoljiti nikakvim pojedinim ustupcima, već će tražiti uvek nove, jer hoće od nas sve, 2. da zbog toga nikakve ustupke ne treba praviti i 3. da se treba, očigledno, boriti bez zadrške, pa koliko izdržimo. Marković, naprotiv, iz nemogućnosti poznavanja skrivenih parametara krize izvodi sasvim drugačiji zaključak. Ova nemogućnost „morala je voditi nerealnoj oceni onog što je izgledalo da je moguće, ili što predstavlja optimalnu mogućnost. Jugoslavija kao federacija nije uopšte više bila mogućnost. Odlučno zalaganje za nju vodilo je ratu, i to ratu koji se, s obzirom na sve nepoznate parametre - nije mogao dobiti. Realno je optimalno, prema tome, bilo ono rešenje koje bi delovima srpskog naroda van Srbije obezbedilo visok stepen autonomije i ostvarenja ljudskih prava. Kad su se naša racionalna očekivanja racionalnog ponašanja naših suseda i međunarodne zajednice izjalovila, našli smo se u ratu, zapravo u seriji ratova - u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i (protiv NATO-a) u Srbiji. Mi smo se s dobrim razlozima nadali da će Ujedinjene nacije ostati dosledne svojoj sopstvenoj odluci, da neće dozvoliti okupaciju Srpske Krajine koja je bila pod njenom zaštitom. Mogli smo se takođe nadati da Evropska zajednica neće odustati od svog sopstvenog (Lisabonskog) plana kantonalno organizovane zajedničke države tri ravnopravna naroda Bosne i Hercegovine. Mogli smo se takođe s pravom nadati da borci protiv terorizma neće podržati šiptarske teroriste na Kosovu. Nažalost, onaj koji racionalno misli i racionalno se ponaša može relativno tačno predvideti samo racionalno ponašanje drugih. Iracionalno ponašanje drugih je nepredvidivo. Kad su se sve te nade i racionalna očekivanja izjalovili, trebalo se duboko, i na vreme, zamisliti o realnoj meri ostvarljivosti naših ciljeva. Srpska Krajina nije bila više moguća kao nezavisna republika van Hrvatske, ali su pojedini njeni delovi mogli imati značajnu kulturnu autonomiju (da nije odbačen plan 3-4). Da nije bilo bombardovanja Sarajeva i napada na Goražde i Srebrenicu, Republika Srpska je mogla zadržati deo Sarajeva i, u svakom slučaju, Goražde i Brčko. Da je Sjedinjenim Državama na vreme data vojna baza na Kosovu, da su izostale neke žestoke reakcije i bezakonje naše policije na Kosovu i Metohiji, veći njegov deo bi mogao i dalje biti u sastavu Srbije sa autonomijom kakvu je i pre rata uživao“ (str. 384-385). Dakle, iz ovoga se vidi da bi, u slučaju da smo mogli biti i bili potpuno svesni „iracionalnog“ ponašanja drugih (koje je kod Čavoškog predstavljeno kao neumerenost u antisrpskim pretenzijama), po Markoviću, to trebalo da dovede do toga da činimo ustupke, ili da ne činimo nešto od onoga što smo u ratu činili. Ovo je sasvim suprotno od onoga što predlaže Čavoški. Zato je ovo mesto, s obzirom na prethodno isticanje potpunog odbacivanja „savijanja“ i „saginjanja“ pred pretnjama i ultimatumima, vrlo neobično. Ne kažemo da su ovakvi stavovi definitivan Markovićev zaključak o ovoj temi, ali oni svakako pokazuju probijanje političke racionalnosti u analizi nekih konkretnih kriznih situacija, kada se treba odlučiti za jednu ili drugu alternativu, za neprihvatanje ili prihvatanje ustupaka. Stoga se može zaključiti da je Markovićeva kritika Miloševićeve nacionalne politike, s moralne strane vrlo jasna i oštra, a sa političke strane dosta blaža i sklona razumevanju i prihvatanju Miloševićevih ustupaka u suočavanjima sa politikom velikih sila. I da Milošević, po Markoviću, nikako ne može biti jedini uzročnik naših neuspeha na nacionalnom planu. Na oba ova značajna mesta stavovi Čavoškog i Markovića se međusobno bitno udaljavaju.

Kada je reč o poslednjem problemu koji Čavoški navodi, korupciji za vreme Miloševićeve vlasti, Markovićeva i Čavoškijeva kritika su, uprkos velikoj sličnosti u osudi te pojave, po svojim osnovama ipak različite. Naime, Čavoškijeva kritika proističe iz jednog čisto antropološkog gledišta, zasnovanog na tezi o izvorno zloj ljudskoj prirodi koja se ne može do kraja promeniti i usavršiti, već samo obuzdati odgovarajućim zakonima i njihovom strogom primenom. Čavoški ne uzima u obzir istorijske, društvene okolnosti koje utiču na ljudsku prirodu i čine je manje ili više zlom; kod njega je ova ljudska priroda u osnovi nešto neistorijsko, i jasno je da on tu odstupa od marksističkog istorijsko-materijalističkog gledišta, i vraća se predmarksističkim koncepcijama koje su govorile o ovakvoj ili onakvoj „urođenoj“, aistorijskoj prirodi čoveka. Marković, međutim, misli u drugačijim okvirima, svestan činjenice da konkretni društveni uslovi mogu bitno uticati na povećanje sklonosti ka zlu, u ovom slučaju korupciji. Zato njegova kritika Miloševićeve socijalne politike nije čisto moralnog karaktera, iako na prvi pogled to tako deluje. Nije reč o tome da uvek postoji jedan isti ljudski potencijal ka korupciji koji se onda savladava moralnim ili pravnim sredstvima. Ne, u određenim objektivnim društvenim situacijama taj potencijal drastično raste i postaje široko raširena pojava koja se ne može sasvim sprečiti, već samo ograničiti i kontrolisati merama državne prinude. Iznosimo celovitu verziju Markovićevih razmišljanja o ovom problemu: „Razbijanje Jugoslavije 1991-1992, uvođenje sankcija i brutalni pritisak tzv. međunarodne zajednice da se spreči pomaganje ugroženih Srba u Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj stvorilo je objektivnu situaciju u kojoj je socijalistički pokret bio poražen i to na najosetljivijem, moralnom planu. Potpuna blokada zemlje 1992-1996. onemogućila je da država Srbija obezbeđuje privrednu razmenu i normalan razvoj. Samo privatni preduzetnici su mogli švercom nabavljati najneophodnije količine nafte i ostale neophodne robe, samo švercom je bilo moguće obezbediti minimalni nivo izvoza. Šverc je proizveo novi društveni sloj bogataša i ratnih profitera. Umesto da im država ekspropriše višak dobiti, ona ih je proglasila za saveznike i omogućila im da osvoje ključne pozicije u vlasti“ (str. 289) „U Srbiji je privatno-državni šverc proizveo čitavu jednu društvenu klasu novih bogataša. To je bio presudan momenat za savremenu istoriju Srbije. Država je oko 1995. morala da donese (ali nije donela) zakon o eksproprijaciji (ili bar o visokom progresivnom oporezivanju) celokupne rente stečene ovim nelegalnim putevima. Nesporno je da se, pod blokadom, društvo moralo spasavati drastičnim sredstvima. Neosporno je da je jedina odbrana od nasilja svetskih siledžija bilo korumpiranje onih koji su to nasilje sprovodili. To je bio državni posao koji je država poverila pojedincima, pa je i renta koja je tom prilikom zarađena morala najvećim delom pripasti državi“ (str. 346) Vidimo, dakle, da Marković govori o objektivnoj društvenoj situaciji koju čine nepovoljne okolnosti ratova i međunarodnog pritiska izraženog, pre svega, u sankcijama, a koje nužno dovode do šverca ili korupcije. O ovoj istorijskoj, a ne čisto antropološkoj nužnosti korupcije Čavoški ništa ne govori. Zato razlika između njegovih i Markovićevih stavova ne ide toliko linijom spora između antropološkog pesimizma i optimizma, već linijom koja razgraničava istorijsko-materijalistički pristup koji je očuvan kod Markovića od jednog možemo reći metafizičkog pristupa ljudskoj prirodi koji ne uviđa presudan uticaj istorijskih promena na ovu prirodu. Uostalom, ako Čavoški već tvrdi da se korpucija „pod određenim uslovima, može bitno smanjiti na podnošljivu meru“, to se može smatrati nekom verzijom antropološkog optimizma, jer ovde postoji poverenje u mogućnost čoveka da savlada zlo; kod antropološkog optimizma, naime, ne mora biti reči o tome da zlo u ljudskoj prirodi uopšte ne postoji, dovoljno je da se tvrdi da se ono može savladati, podrediti dobru. Ali, ako se već to desi u određenim istorijsko-društvenim uslovima života, zašto se to ne bi moglo smatrati dokazom da ljudska priroda u osnovi zavisi od tih uslova koje ljudi mogu da stvore ili ne? Zašto bi društva potonula u korupciju bila značajniji dokaz da je ljudska priroda zla nego što su društva u kojima je korupcija marginalna pojava dokaz da je ljudska priroda dobra? Zašto obe ove pojave jednostavno ne bi bile dokaz gornje teze da je ljudska priroda istorijska, društvena tvorevina, da njen karakter određuju konkretne okolnosti društvenog života koje su, u krajnjem, podložne promenama posredstvom ljudske kolektivne volje i delatnosti? Čavoški ne razmišlja o ovim pitanjima, nego jednostavno polazi od metafizičkog uverenja da je ljudska priroda po sebi nepromenljivo zla da bi onda izneo krajnje preteranu tvrdnju kako savladavanje zla nikada i nigde nije postalo pravilo. Bilo bi zaista strašno ako bismo kao ljudi bili onakvi kakvim nas zamišlja Čavoški, i ako bi nam takav bio dosadašnji i budući istorijski život.

Na sreću, nije tako. Ako već govorimo o pogledima profesora Markovića, možemo reći da je, po njemu, bar u Jugoslaviji u periodu 1953-1965. imalo smisla živeti, da je tada postojala ne samo otvorena mogućnost da se savlada zlo, nego je ta mogućnost bila i ostvarena. Za Čavoškog, pak, ovaj period pada u „zlo doba“ u koje nas je uveo Tito koji je, po Čavoškijevoj karakterizaciji, izgleda sam đavo u ljudskom obličju. Onda je i ono prethodno doba, pre pobede Tita i revolucije, za Čavoškog očigledno bilo dobro. Ponavljamo, Čavoški ima pravo da tako misli. A mi imamo pravo i dužnost da kažemo da ovako nije mislio profesor Marković. Njegovi ideali bili su vezani za društvo koje je u ratnom i posleratnom periodu, tokom socijalističke revolucije i izgradnje, počelo da se ostvaruje na ovim prostorima. Nikakvo okretanje presocijalističkoj prošlosti, povratak prevaziđenim ideologijama i rehabilitacija poraženih kontrarevolucionarnih snaga i njihovih vođa, za njega nisu dolazili u obzir. Na ovom mestu putevi Čavoškog i Markovića definitivno se razilaze.