Размисли, па напиши

Поводом текста Синише Стефановића Да ли Србија треба да призна Палестину?

Можда ће се аутор поменутог текста запитати зашто му раније нисам одговорио на његову, да употребим еуфемизам, реч која очигледно не постоји у вокабулару Синише Стефановића, “критику”, мог текста Завади па владај који је започео следећим речима цитирам:” Ево опет намћора. Ружио је Ћирјаковића, брукао је Самарџића, пљунуо је Јакшића преко цијеле странице и није му канда доста. Сада је свадљивцу на нишан дошао Владимир Јевтић. Тај себи баш даје за право...Па хајде, истинољубљиви читаоче, истрпи моје поповање још једном. Можда буде било полемике, можда буде летело перје, можда буде било забавно ко зна?”.[1] Чудан почетак једног озбиљног политичко аналитичког текста мора се признати, али господин Стефановић, из само њему знаних разлога, има дугу навику да својим текстовима, у којима су му мисли попут Рубикове коцке јер никако му не полази за руком да усагласи њене боје, покушава да зарад неке сопственог бизарног задовољства започне препирку са другим ауторима. Дуго сам сматрао да не би требало да прихватим начело и принципе господина Стефановића, али ме је његов последњи текст напросто приморао да му одговорим у овој форми. Заиграјмо дакле господине Стефановићу.

Да ли Србија (не)треба да призна Палестину?

Господине Стевановићу објављивањем мапа из пре-библијских и библиских времена Ви сте у покушају да објасните генезу сукоба на Блиском истоку прешли границе науке и историје и зашли у сферу митологије и метафоре. Ја то иначе поштујем и ценим али не у оваквим текстовима господине Стефановићу. Ако сте кренули тим путем зашто нисте објавили мапу Египта у којој су Јевреји по предању живели под јармом египатских фараона све док их Мојсије није ослободио из вековног ропства. Али нећемо више о историомитологији већ је време да пређемо на стварне чињенице и ваше заблуде када је у питању палестински народ.

Наиме, у тексту сте навели следеће:” Јевреји јесу били јасно формиран народ са државотворном историјом још када су их Римљани одатле протерали. То се за Палестинце не може рећи. Они су националну самосвест као локално-територијалну одредницу целине арапског идентитета стекли у процесу током и након стварања државе Израел”.[2] То је апсолутно нетачно и представља катастрофалну грешку, која је учињена са намером или без ње, у то не желим да улазим, јер импликација Ваше тезе је да су тек Јевреји били ти захваљујући којима је палестински народ, који је миленијумима насељавао подручје које тренутно насељава, стекао националну самосвест! Па то је напросто скандалозно! Таква тврдња се граничи са тезама типа да су Хрвати или било који други народ Србима омогућили и даривали националну самосвест као део колектива словенских народа што је апсолутно бесмислено. Ево неких чињеница господине Стефановићу, које сте заборавили да наведете у свом полу митолошком тексту. Наиме, Палестина која представља област између Средоземног мора, реке Јордан и Мртвог мора површине 27, 090 км2  била је од 1920 до 1948 год. под влашћу Велике Британије. Резолуцијом Генералне скупштине ОУН из 1947. укинут је британски мандат у Палестини и донет план о њеној подели на јеврејски (око 14, 000км2) и арапски део (11, 000 км2).[3]    

Дакле, господин Стефановић имплицира да су тек 1947. године Палестинци оформили свест о сопственом националном идентитету и то захваљујући стварању државе Израел! По повлачењу британских трупа и локалне управе 1948. год. Јевреји су самовољно прокламовали своју државу Израел. То је довело до израелско-арапског рата који је трајао 1948–49. у коме је Израел окупирао око 6.700 km2 арапског дела Палестине, што је санкционисано одређеним одредбама примирја између Египта, Јордана и Израела 1949. године. Овим је највећи део Палестине (20.700 km2 ушао у састав Израела), Египту је припала Газа са околином, а Јордану део западно од реке Јордан. Стари део Јерусалима припао је Јордану, а нови Израелу. Таквом поделом чак око милион Палестинаца је било принуђено да напусти своје домове и уточиште потражи у суседним арапским земљама, чиме је проузрокован велики део нестабилности и проблема у овом делу света. Такво стање и очигледно агресивна политика Израела према арапским земљама били су узрок каснијих оружаних сукоба на Блиском истоку (да подсетим господина Стефановића, водило се пет сукоба у коме је агресор био Израел). У овим сукобима Израел је окупирао својом агресивном политиком огроман део арапских територија и тренутно, након поменутих ратова, заузима територију од 22.072 km2.

Господин Стефановић, осим тога, брани ту исту агресивну политику државе Израел која је оличена у непрестаним оружаним упадима на територију где живе Палестинци ма макар се радило и о сувереној држави као што је Либан. Израелско ратно ваздухопловство је извршило многобројне ратне злочине нарочито бомбардујући Бејрут који је данима био без воде и струје. При томе страдао је огроман број цивила и деце јер су бомбардоване градске стамбене четврти уз изговор ликвидације припадника Хамаса који су вршили нападе на територију Израела. Држава Израел се при томе у потпуности оглушила о свако међународно право не поштујући територијални интегритет суседне државе.

Ако се не варам, господин Стефановић у свом тексту тврди да сарадња са Арапима нема будућност и да између осталог то представља један од разлога зашто Србија не треба да призна државу Палестину. Да ли то приличи једном озбиљном аутору? Рекао бих да једнострано виђење ситуације само са израелске стране представља врло необјективан и једностран приступ читавом и више него сложеном проблему.  

Србија и признавање Палестине

Палестина, као и Израел, господине Стефановићу, имала је пуно право да прогласи независност на територији коју је добила од Генералне скупштине Резолуцијом из 1947. када је укинут британски мандат и када је територија Палестине подељена на јеврејски и арапски део. Где је ту интерес државе Србије? Пре свега овим ступамо у сферу морала, господине Стефановићу, исконске хуманости и поштовања људских права. Израел је добио државу на територији Палестине, зашто то исто ускратити и палестинском народу? 

У међународним односима никада није владало пријатељство већ само пуки интерес. Држава Израел није признала Косово не зато што је традиционални пријатељ Србије већ је била руковођена сопственим интересима оличеним управо у проблему са Палестином. Осим тога, јавно мњење у Израелу никада није званично и масовно организовало протесте против бомбардовања Србије 1999, али такође и ранијих акција НАТО пакта, као и након хрватске агресије на РСК. Дакле, Србија не добија ништа признавањем палестинске државе, али је њено морално право и обавеза да призна палестинску државу и да допринесе мирној коегзистенцији израелског и палестинског народа и коначној стабилизацији прилика у региону.