Građanski zakonik kao krovni, obuhvata svojinsko, obligaciono, nasledno, kao i porodično pravo čije su rešenja u najavi, poslednjih meseci izvor žestokog sukoba u javnosti. Sporna je pre svega definicija braka, koju zakon, umesto dosadašnje “zajednice muškarca i žene”, sada formuliše kao “uniju dva bića”.

Problem je u tome što, kada se tiranin izjednači sa državom, svaki udar na tiranina je udar na državu – dok se politički sistem u zemlji ne izmeni. Ali u toj situaciji, krivac za propast države nije ogorčeni narod, već tiranin sam.

On postaje zanimljivo odredište za mlade koji u sve većem broju dolaze u Beograd, privučeni niskim cenama i relativno velikim mogućnosti za razvoj poslova i korišćenje povoljnosti interneta.

Danas Rusija, baš kao nekada Srbija, oseća na sebi pritisak sankcija zapadnih država. Ali Rusija će se boriti za svoju slobodu, jer je kod nas još uvek mnogo ljudi koji će radije umreti u borbi, nego živeti na kolenima.

Premijer je za Dan žalosti pozvao medije i javnost da „iskažu poštovanje prema stradalima u teškoj nesreći“, a kivan na glasove kritike, tvrdi da „mi nismo u stanju da dostojanstveno tugujemo“. Sve bi ovo bilo u redu da nije reč o (lažnom) moralisanju. 

Pogubili su tokom tog putovanja vremeplovom sve one stare ideale, pogubili su sve ono što prosečan čovek, i to svaki na ovom svetu, a ne samo Srbin, čuva kao ono najvrednije što ga čini prepoznatljivim i drugačijim, čuva ono što mu je koren.

Odnos prema Miloševiću gotovo da je ostao isti -njegova država Srbija, kojoj je oduzeto Kosovo, i dalje se plaši da ga spomene.

Zbog svega toga, Zapad je pribegao istom rešenju kao i u Srbiji: totalno moralno diskreditovati Putina! U Srbiji je takav pokušaj izvršen ubistvom Ivana Stambolića 2000, na koga je Milošević u političkom smislu potpuno zaboravio, ali su propagandisti radi njihovog političkog sukoba na VIII sednici 1987. odmah uprli prstom u njega.

Poslednji tajanstveni boravak Tonija Blera u Beogradu izazvao je čuđenje i uznemirenost građana, a zatim i reagovanja. Vlast je u početku ocenila da je najbolje ako se na njih ne osvrće i čeka da se stvari slegnu, ali je onda, ipak, počela da daje objašnjenja.

Kao ilustracija te političke klime mogu nam poslužiti dve najnovije rezolucije EP – jedna o Srbiji, a druga o Kosovu. Prva nam, u stvari, i nije toliko važna, iako ona unekoliko pokazuje kako evropske birokrate vide Srbiju, ili pre, kakvo viđenje Srbije projektuju u cilju vršenja dodatnog pritiska da se naša država još više posveti svom „bezalternativnom putu“.