Onda sledi još malo kukanja kako je narod lenj, kako iako ima malo ima i više nego što je zaradio, i kako je njemu zbog toga teško ali da mu bude lakše kada se seti da je na izborima pobedio baš zato što je obećao reforme, akciju i promene i da je gotovo polovina onih koji su izašli na izbore rekla „da“ baš tome planu i tom pozivu!

Poznajući ovaj osnovni Vučićev medijski i politički metod, nema nikakve dileme da antiruska pisanja Kurira i Informera predstavljaju upravo njegov lični interes i stav. Prilično je indikativno što su ova „ekskluzivna otkrića“ Kurira zapravo stare i otrcane drugosrbijanske optužbe, koje od 2008. ponavljaju Nenad Čanak, LDP i pojedini plaćeni zapadni lobisti.

Naravno da ima zemalja u kojima je olakšano otpuštanje, a postoje dobre mogućnosti za zapošljavanje i obezbeđena je socijalna sigurnost tokom nezaposlenosti. Ali je Srbija daleko od tih zemalja i Srbija ne može svojim nezaposlenima omogućiti onaj nivo socijalne i egzistencijalne sigurnosti. 

I bi tako. Lješeš je pušten živ, a unaprijed mrtav i nemoćan da išta suvislo kaže. Kad je došao u svoj grad, njegova se duša ubrzo pretvorila u noćnog leptira nastradalog u kontaktu sa vatrom koja u toj zajednici neda nikom da slobodnije diše.

Pokrajinski izbori i dalje ostaju opasnost za nemađarske autonomaške političare koji sebi nisu isposlovali fotelje u republičkoj vlasti. Ipak, politička trgovina autonomijom Vojvodine je etički politički problem onih koji još uvek veruju da jedan isti narod treba da se osamostali od sopstvene države.

Umesto da naši političari, od vlasti do vlasti, pokazuju sve veću svest i „širinu“, prisustvujemo, od vlasti do vlasti, sve arogantnijem i drskijem odnosu prema legitimnim pitanjima koje muče građane. I to je još neverovatnije, jer građani sve teže žive, a bahatost političke elite je sve veća, ne strah od javnosti.

Vreme je za Srbiju koja će da poštuje sebe. Vreme je za politički neutralnu, što znači slobodnu Srbiju, koja svoj suverenitet neće prenositi nikom drugom i koja se neće cenjkati vrednostima koje su nasleđene od predaka.

Postojanje sindroma megatrendizacije ne samo našeg obrazovanja je samo izraz dubokog i razarajućeg procesa moralnog rastakanja našeg društva i njegove sve pogubnije deintelektualizacije.

Činjenica je pak da je Srbija na Zapadu odbačena kao partner još 19-om veku i da su se stereotipi o srpskoj državi i srpskom društvu na Zapadu održali do danas i očigledno se neće menjati ni u ovom veku.

Kratka hronika „direktnih pregovora“ Beograda i Prištine može se vrlo jednostavno opisati kao „davanje Albancima svega što su tražili“, budući da se Briselski sporazum na kraju sveo na Ahtisarijev plan (koji su Albanci već usvojili kao konstitutivni dokument „Republike Kosovo“)