Каже вицепремијер – у кризи смо због Косова. Много се, каже, крало. Свакакве малверзације и шта ти га ја знам, и сада плаћамо цех лоше косовске политике. За коју није одговоран он, као бивши радикал. Није ни Тадић, како јадан да се снађе с оним лопужама.

Српски политичари с Косова – они који нису у „дилу“ са најнижим шљамом остатака некаквих српских служби на Косову – наћи ће пут. Налазили су га и када смо их свим силама спречавали, и да се нисмо мешали бољи би седели у том несрећном парламенту Косова.

За овог колумнисту Блица и беспоштедног хроничара нашег културног живота сасвим је политички коректно и допустиво да питање решавања судбина Косова и Метохије ставља у исту раван са Падињаком и Забелом, и при томе он тврди да је овај његов текст намењен разбибризи и едукацији.

После „свођења рачуна“ са Србијом и стабилизовања „државе Косово“, преостаје Република Српска као следећи „реметилачки фактор“ који стоји на путу учлањења БиХ у НАТО.

Зато нас, чак и без Косова, иста она (европска) логика која је довела до бриселске ампутације без анестезије, наводно у име „европске будућности“, може удаљити и од демократије и од замишљене Европе и од бољег живота.

За разлику од одлучне Владине политике да се Бриселски споразум мора спровести по сваку цену, неке опозиционе странке у Србији и невладине организације су инсистирале на томе да споразум представља издају српских националних интереса и нарушавање уставног поретка. 

Зато је драга браћо и сестре, за нас, Србе са Косова и Метохије, посебно важно што сте нас у Београду у оволиком броју дочекали Ви. Хвала вам што нам својим доласком показујете, да ако су нас заборавили и прецртали Вучић, Дачић и Томислав Николић, да нас није заборавио српски народ.

Срамота је и начин на који су пси спашавани. Нисам сигуран да се усвајање паса из прихватилишта по закону наплаћује. Делује као рекеташење. Држава плаћа постојање прихватилишта и запослене, онда они за ту плату хватају псе по улицама, и на крају од грађана узимају рекет и наплаћују усвајање паса, 2.850 динара по псу.

И овај режим је показао да неће презати од унижавања и уништавања једне много важније институције- заправо једине преостале српске кредибилне институције – Српске православне цркве. Када се СПЦ успротивила Бриселском споразуму, на светлост дана су извучене оптужбе против једног владике.

У мају 2013. исти ти национални легалисти наговарају Србе са севера КиМ да пред Уставним судом искористе ту одредбу и оспоре бриселски споразум. Овај пут одустају од референдума, јер је очигледно да се већина грађана Србије окренула прогресу и нормализацији стања у Србији и око ње.