Негативна и прљава кампања не пролази код грађана свесних личних и друштвене егзистенције. Онај ко буде у будућности јахао на таквој кампањи приближава се граници цензуса.

ЕУ је Демократској странци из кампање избила оно чиме нас је плашила претходних година; ко је иоле пратио политику претходних месеци морао је схватити да је Српска напредна странка постала и пожељнији партнер од Тадићеве екипе.

Наравно, опстаће и Тома, који нема диплому за председника, и народ који нема диплому за национални интерес. Али и народ и Тома, на срећу, имају неке дипломе за орање и копање, за садњу и градњу, за трпљење и стрпљење.

Ипак, уместо да „експлодирају“ на овим изборима, уместо да једном агресивном кампањом подсете колико су суштински у свему били у праву, а колико су странке власти дубоко грешиле (и колико сада дубоко греше), деессесовци су водили неамбициозну, млаку и досадну изборну кампању.

Изгледом, али и вербалном и невербалном комуникацијом доста подсећа на Слободана Милошевића, а његови говори на предизборним скуповима у Нишу, Суботици и Београду имају доста сличности.

Како то да печатовско-видовњачка артиљерија није посумњала да су, на пример, Двери „пројекат смишљен у западним кухињама да потопи, или макар угрози Коштуницу и радикале“, а да има и подршку демократа због наде да ће тако, евентуално, смањити СНС за неколико процената?

Не знам колико је уопште потребно објашњавати порекло ове тачке, ако знамо да скоро све медије у Србији или поседује, или контролише страни капитал.

Весни Ракић-Водинелић је преостало да буде гневна на РИК, а да Управни суд прогласи недовољно трезним јер се „тек разбудио из реформског мамурлука“. Биће да државне институције још нису сасвим глајшалтоване  по рецептури „гвоздене метле“.

До урушавања ће пре или касније морати да дође, јер огроман број младих данас жели да постане део бирократског и/или безбедоносног апарата државе, а власт се труди да те апетите испуни стварањем свакаквих државних органа и агенција.