Тоталитарна „демократија“ по рецепту Весне Ракић-Водинелић

Једна непознаница која је прекосиноћ за кратко збунила и забринула читаоце НСПМ-а сада је сасвим разјашњена. Наиме, свега сат времена уочи представљања изборне листе „Ниједан од понуђених одговора“  (НОПО) на другом каналу државне телевизије (у којем су учествовали Никола Тулимировић и Ђорђе Вукадиновић), изненада се појавила информација да је Управни суд поништио ову листу. Одмах нам је било јасно да се иза ове неочекиване одлуке крију одређени политички притисци и интереси који су уздрмани настојањем НОПО-а да уђе у парламент како би остварио своју радикалну програмску платформу. Међутим, оно што нам није било непосредно видљиво је откуда тај напад долази, пошто је кандидата за „атентаторе“ на НОПО и Вукадиновића било много, од другосрбијанских до квазипатриотских кругова и структура. Гротексно је било гледати како су се ови тобоже љути противници последњих недеља нашли у истом борбеном рову и заседи, просто се утркујући ко ће више и даље да пљуне и испали у правцу НОПО-а и Вукадиновића.

Јуче нам је „Пешчаник“ одагнао сваку сумњу. Као mastermind ове операције покретања репресивне државне машинерије против изборног наступа једног младог и младалачког демократског покрета, огласила се Весна Ракић-Водинелић (у даљем тексту: ВРВ), једна од перјаница „невладиног“ сектора. Морам да признам да помало задивљује агилност и енергичност које ова професорка права испољава у својим пензионерским данима. Биће да је сво слободно време однедавно посветила страственом настојању да некако онемогући политички ангажман Ђорђа Вукадиновића или да га, у неуспеху тог покушаја, бар искомпромитује. По ко зна који пут се показало да овдашњи жучни и бучни гласноговорници „грађанског друштва“ нису нимало гадљиви на (зло)употребу апарата и инструмената државне репресије кад год су добит и интереси њихове клике у питању. Има ту и нечег доброг. Опет су нас подсетили, ако смо за тренутак случајно заборавили и поверовали им, каква нас „демократска“ будућност очекује уколико је, неким злокобним развојем догађаја, они буду кројили. Забрана политичког организовања и деловања идеолошки неподобних (познатија као „гвоздена метла“), нарочито ако покажу амбицију да играју неку значајнију улогу на јавној сцени, очигледно би био један од првих подухвата „шестооктобарске“ власти.

ВРВ у свом тексту не спомиње ко је подносилац жалбе Управном суду на одлуку РИК-а о проглашењу изборне листе НОПО, а коме је, из свега наведеног и поднесеног (комплетне документације везане за овај спор), очигледно пружила правну помоћ или, боље рећи, инструктажу. Из званичног саопштења Управног суда могли смо да сазнамо да је реч о извесном Александру Лишанчићу, на чије чије име наилазимо и у тексту Милана Тарота који су пре две недеље пренеле е-новине. Код обојице је реч о неким унутарстраначким споровима са Тулимировићем који наравно нису доспели у јавност све док се НОПО и Вукадиновић нису међусобно подржали. А онда су, након озваничења тог савеза, почеле да кулају и куљају свакакве оптужбе, које су добиле и комичне облике, као нпр. када се „видовњак“ Милан Тарот саблажњава над некаквим преварама и СМС узнемиравањима којима се Тулимировић тобоже служио. Ово последње није доказано. Али, оно што свакако јесте доказано је да је Таротово „видовњаштво“ превара и узнемиравање грађана посредством телевизије. Не чуди да се овај „видовњак“ јавно дистанцирао од НОПО-а (који је иначе још раније напустио) када су подржали Вукадиновића. Самозвани маг осетио је непријатност и угроженост у присуству једног критичког и просвећујућег ума. Оно што чуди, додуше све мање, је да су овог мистификатора и митомана (који је, како рече у једној емисији, „излечио 417 милијарди људи од проблема с пробавом“?!) у наручје прихватили декларисани борци против („националистичких“) „мистификација“ и „митова“. Био је то још један допринос е-новина домаћој контракултури и trash-новинарству.

ВРВ међутим такав „респектабилни“ миље нимало не смета. Преко њега се оглашава, а са његовим припадницима сарађује. Све (је дозвољено) зарад политичког потказивања и рушења НОПО-а, НСПМ-ове Иницијативе за спас Србије и Ђорђа Вукадиновића. У њеном првом реаговању испоставило се да је страшно проблематично то што Вукадиновић намерава (бар тако она претпоставља) да постане посланик. „Политичким настојањима Вукадиновића да се избори за посланички мандат, по цену фикција и злоупотреба, крај се, по свему судећи не назире“. „Ја имам једно предубеђење или убеђење, како год хоћете, да је ваша амбиција да уђете у парламент, и то да уђете са мањим бројем гласова него што би вам требало у некој другој странци“ (Хоћу да знам, Радио Б92, 17.04.2012). „Оно што је недопустиво, и што вам највише замерам је што сте пристали да будете носилац листе једне фингиране националне мањине“ (ibid). Овај „мучан“ предосећај да Вукадиновић „жели да уђе у парламент“ све време прогони, за судбину „демократије“, дубоко забринуту ВРВ. Дакле, оно што јесте и требало би да буде основно демократско право сваког грађанина ове земље, укључујући и Вукадиновића,  а то је право да се политички ангажује и буде биран у парламент (ако Вукадиновић то уопште жели), за ову тобожњу професорку права и бранитељку демократије одједном постаје страховито спорно?! Шта рећи осим да поборници и заштитници овакве „демократије“ очигледно претендују на то да у некој могућој тоталитарној будућности, ка којој све више клизимо, овлашћено издају сертификате коме је допуштено, а коме не, да се кандидује на изборима. Распоред нагласака у наводима ВРВ јасно упућује да је за њу и оне које заступа суштински проблем  то што се Вукадиновић уопште усудио да промоли главу даље од прага интелектуалне анализе и критике, дирајући у забран изгледа резервисан само за политички „одабране“. И да је сва њена тлапња о „фикцијама“ и „злоупотребама“ (наравно недоказаним) у вези са влашком националном мањином било само средство да се Вукадиновићева „опасна“ претензија на непосредан политички ангажман, искомпромитује и спречи. Ако и даље постоје сумње шта је у овом нападу главни мотив и циљ, а шта пуко средство, е-новине ће их одагнати: „Постоји реална могућност да легендарни Вукадиновић постане посланик“. Против тог „баука“ удружише се последњих недеља разно-разни другосрбијанци, видовданци и видовњаци.

НОПО и Вукадиновић савладали су прве две препреке. Упркос разним тешкоћама, ометањима и диверзијама, прикупили су довољно потписа за кандидатуру, и РИК је признао њихову листу. Опомињући апел који је ВРВ упутила у свом иницијалном тексту, да се онемогући појављивање НОПО-а на изборима због њиховог наводно лажног (влашког) представљања, РИК није разматрао, тачније, такав приговор РИК-у није ни био формално упућен.  Врло занимљиво. Кључни аргумент и адут ВРВ који би, да је заснован и истинит, учинио непотребним било какво разјашњавање других спорних питања везаних за листу НОПО-а, није се појавио пред РИК-ом. Остаје недоумица зашто (можда зато што ни његов подносилац није у њега убеђен?) А за оне приговоре који су РИК-у упућени, а о којима нас ВРВ исцрпно обавештава, и правничком лаику је јасно да су неутемељени. Први од њих доводи у питање ваљаност прикупљених потписа у погледу времена предаје и њиховог броја. ВРВ тврди да НОПО није имао право на додатан рок за прикупљање потписа. Не знам како по овом питању ствари стоје у закону, али знам да су на многим изборима до сада, разне странке добијале тај додатни рок. Такође, на овим изборима, сем НОПО-а, још двема листама је наложено да прикупе додатне потписе, Црногорској партији и Комунистичкој партији. Ако је све то нелегално, зашто онда ВРВ и друштванце нису и против тога дигли глас?! Што се тиче броја потписа, нејасно је на основу чега подносилац приговора тврди да није било 10.000 пуноважних потписа. РИК је то утврдио, одакле њему супротни докази? Можда се јавило Милану Тароту, а онда Тарот пренео Лишанчићу? Други приговор каже да су „потписи били прикупљани злоупотребом која се састојала у томе да су јавним огласом грађани позивани да се пријаве као контролори избора, за шта им је нуђена новчана накнада, а да је, када би се пријавили, од њих тражено да потписом подрже изборну листу НОПО“. У чему је овде злоупотреба? Злоупотреба у смислу „изазивања заблуде“ ваљда би била да су, уместо пријаве за контролора, грађанима подметане пријаве за потписе НОПО-а, или да одраде посао контролора, а не буду плаћени. Овако, њима је, након што су се пријавили за контролоре, било понуђено да потпишу за НОПО. Могли су да прихвате или не, нико их није терао, пунолетни су и могу сами да одлучују. Разумљиво је што им је то нуђено јер ако се не прикупи довољно потписа за листу, онда и њихова функција контролора испред те листе не може да се реализује; прво претпоставља друго. А обећања нису само везана за гласање, него и за прикупљање потписа; већ на том нивоу почињу за странке проблеми, па се користе разним обећањима. Зато су покушаји ВРВ да у свему овоме нађе неку правно кажњиву злоупотребу депласирани. Трећи, последњи приговор РИК-у,  да су „подносиоци листе НОПО свесно чекали да се нађу последњи на листи, са намером да својим називом „Ниједан од понуђених одговора“ бираче доведу у заблуду својим именом“, такође је беспредметан. Чак и да су они то чинили из наведеног мотива (о чему ВРВ није приложила доказе), да ли је то нешто законски недопустиво?! Где то пише да се не сме чекати да се предају потписи, како се уопште доказује да неко чека?! ВРВ сама тврди да је РИК констатовао да се странка тако зове, и да тако мора стајати на изборној листи у складу са законом. А што се тиче опет изреченог приговора о „довођењу грађана у заблуду“, овог пута именом и распоредом странке на листи, то је произвољна тврдња која може да се примени и на друге случајеве о којима ВРВ волшебно ћути. Зашто је нпр.  мање довођење у заблуду да се листа назива „Избор за бољи живот - Борис Тадић“, која се налази на првом месту? Они су очигледно пожурили да буду први на списку, што доноси свакако више гласова конфузних гласача него кад си последњи, а назив листе им је ништа мање сугестиван него „Ниједан од понуђених одговора“. Па ко не жели бољи живот?! Имајући све ово у виду, примедбе ВРВ се разоткривају, као у претходном случају о коме смо писали, као најобичније инсинуације, изречене из угла ноторне политичке пристрасности и острашћености.

Разочарани и узнемирени одлуком РИК-а, ВРВ као ментор и Лишанчић као формални извршилац, заузели су нову стрељачку позицију - Управни суд. Помало у очају, потегли су и „влашки“ аргумент, надајући се да ће овог пута проћи. На њихову жалост, Управни суд ту примедбу није ни узео у разматрање, очигледно је сматрајући неоснованом. Од силне муниције остао је само приговор о броју пуноважних потписа. Испоставило се да је и то пуцањ у празно. Већ из самог текста ВРВ јасно се види да њена тврдња о недовољном броју потписа не држи воду. Наиме, када се одузму неважећи потписи од оних који су предати, не добија се онај број на који се она позива, него већи, довољан да са накнадно достављеним потписима НОПО пребаци 10.000 неопходних за кандидатуру. Због тога је РИК с правом одбио да поништи листу НОПО, па се НОПО, на срећу демократски и патриотски оријентисаних грађана Србије, трновитим путем ипак пробио до гласачких листића.

ВРВ је преостало да буде гневна на РИК, а да Управни суд прогласи недовољно трезним јер се „тек разбудио из реформског мамурлука“. Биће да државне институције још нису сасвим глајшалтоване  по рецептури „гвоздене метле“. Жалосно је гледати како једна гласна и гласовита поборница демократије на све начине покушава да дифамира и саботира улазак нове, истински самоорганизоване снаге на политичку сцену Србије. Уместо подршке, или бар трпељивости према једној политичкој мањини чије су методе и програм изворно демократски, добили смо усплахирене позиве на забране. И непрестано потурање закона за који сама ВРВ тврди да је лош (еуфемизам за недемократски), између осталог и због тога што „тражи јако много напора, новца, велики број потписа итд.“ Симптоматичне ли недоследности! Закон је лош, али је ванредно добар када се путем њега треба обрачунати са НОПО-ом и Вукадиновићем?!

На крају, оставши немоћна пред чињеницом да недемократски систем који је данас на делу ипак не жели да себе скроз огољује применом метода које она и њој слични заговарају и препоручују, ВРВ покушава да нам објасни шта се крије иза одбијања РИК-а да забрани наступ НОПО-а на изборима. Прво, „софистицирано“ тумачење потпуно је на линији видовњачке криптоаналитичарске мантре о Вукадиновићу као „тројанцу“. Друго нам каже да је пуштање НОПО-а на листу део плана о стварању „тоталитарне демократије“ која онемогућава протестно гласање „белим“ листићима. Као да радикално незадовољни гласач на изборима никако не може да зна да је НОПО такође једна изборна листа, и да је не може не заокружити?! На то се своди и треће тумачење које понавља оптужбу за „перфидност“ НОПО-а који тобоже манипулише „бесловесним“ грађанима. Све у свему, ВРВ је због овог „криминалног случаја“ изборног појављивања НОПО-а забринута за право на „поштене“ и „слободне“ изборе. Њој се с ужасавањем привиђају изборне крађе које је приређивао „неумрли Милошевић“, а које се подсмевају ентузијазму некадашњих „шетача“ и „чувара ватре“.

Не знам на коју ватру ВРВ мисли. Али, оно што је заиста могло бити криминално, а за шта је ВРВ навијала, је у ватру бацити на стотине хиљада већ одштампаних листића на којима се налази НОПО. Било би то стравично гушење политичке воље десетина хиљада људи који су за НОПО потписали и који ће за НОПО 6. маја гласати. О каквим поштеним и слободним изборима у том случају можемо причати?!

Они који данас спаљују изборне листиће већ сутра могу спаљивати људе. Да се то не би десило, да једна права тоталитарна „демократија“ не би овде однела коначну победу, поручујем читаоцима НСПМ-а: Глас за НОПО да ти не би проп'о!