Negativna i prljava kampanja ne prolazi kod građana svesnih ličnih i društvene egzistencije. Onaj ko bude u budućnosti jahao na takvoj kampanji približava se granici cenzusa.

EU je Demokratskoj stranci iz kampanje izbila ono čime nas je plašila prethodnih godina; ko je iole pratio politiku prethodnih meseci morao je shvatiti da je Srpska napredna stranka postala i poželjniji partner od Tadićeve ekipe.

Naravno, opstaće i Toma, koji nema diplomu za predsednika, i narod koji nema diplomu za nacionalni interes. Ali i narod i Toma, na sreću, imaju neke diplome za oranje i kopanje, za sadnju i gradnju, za trpljenje i strpljenje.

Ipak, umesto da „eksplodiraju“ na ovim izborima, umesto da jednom agresivnom kampanjom podsete koliko su suštinski u svemu bili u pravu, a koliko su stranke vlasti duboko grešile (i koliko sada duboko greše), deessesovci su vodili neambicioznu, mlaku i dosadnu izbornu kampanju.

Izgledom, ali i verbalnom i neverbalnom komunikacijom dosta podseća na Slobodana Miloševića, a njegovi govori na predizbornim skupovima u Nišu, Subotici i Beogradu imaju dosta sličnosti.

Kako to da pečatovsko-vidovnjačka artiljerija nije posumnjala da su, na primer, Dveri „projekat smišljen u zapadnim kuhinjama da potopi, ili makar ugrozi Koštunicu i radikale“, a da ima i podršku demokrata zbog nade da će tako, eventualno, smanjiti SNS za nekoliko procenata?

Ne znam koliko je uopšte potrebno objašnjavati poreklo ove tačke, ako znamo da skoro sve medije u Srbiji ili poseduje, ili kontroliše strani kapital.

Vesni Rakić-Vodinelić je preostalo da bude gnevna na RIK, a da Upravni sud proglasi nedovoljno treznim jer se „tek razbudio iz reformskog mamurluka“. Biće da državne institucije još nisu sasvim glajšaltovane  po recepturi „gvozdene metle“.

Do urušavanja će pre ili kasnije morati da dođe, jer ogroman broj mladih danas želi da postane deo birokratskog i/ili bezbedonosnog aparata države, a vlast se trudi da te apetite ispuni stvaranjem svakakvih državnih organa i agencija.