Aferu dodele državnih stanova naručila DS

Kada govorimo o dodeli stanova, prvo se moramo osvrnuti na postupanje države po tom pitanju. Možemo posmatrati tri perioda. Prvi, do 1989, kada je u celoj SFRJ bio običaj da preduzeća i državni organi dodeljuju svojim zaposlenima stanove gde su sticali stanarska prava. Radilo se o stanarskim pravima na stanovima koji su bili u društvenom vlasništvu. Svakako, najviši državni i partijski funkcioneri (jedne partije) bili su najprivilegovaniji. Od 1990. do oktobra 2000. država, odnosno stranke koje su upravljale državom – SPS, JUL, Nova demokratija, SRS i SPO – nastavile su običaj da u novim okolnostima najviši državni i stranački funkcioneri dobijaju stanove koje su otkupljivali po simboličnim cenama (SPS, JUL, ND i SRS su ovakav običaj dodele stanova sprovodili na svim nivoima vlasti, SPO u gradu Beogradu – stvarna afera dodele 500 stanova partijskim funkcionerima i u gradskim opštinama gde je bio na vlasti, a ne treba zaboraviti ni DS koja je to isto radila kao deo koalicije "Zajedno" – DS, SPO, GSS – u opštinama gde je bila na vlasti sa SPO i GSS, od početka 1997. pa do oktobra 2000. godine). Istovremeno, počev od 1992. pa do 1995. godine, bilo je omogućeno da milioni građana otkupe stanove na koje su imali stanarsko pravo, takođe po simboličnim cenama (do nekoliko stotina nemačkih maraka). Otkupljeni su i gotovo svi svojevremeno nacionalizovani i konfiskovani stanovi.

Od oktobra 2000. godine došlo je do pozitivnog pomaka u ponašanju države, odnosno stranaka koje su državom upravljale do današnjih dana. Nastavljena je dodela državnih stanova, ali ne po simboličnim cenama, već po cenama nekoliko puta povoljnijim od tržišnih, a u nekim slučajevima i po tržišnim cenama uz mogućnost otplate na kredit. Pozitivan pomak se sastojao i u tome što stanove više nisu dobijali visoki stranački i državni funkcioneri (uz retke izuzetke, npr. Nevena Karanović, visoki funkcioner G17 i državni sekretar ministarstva zdravlja – izvor biografskih podataka: Vikipedija), već različite kategorije lica koja rade u institucijama koje se finansiraju iz budžeta: policajci, vojna lica, zaposleni u državnoj upravi, zdravstvu, obrazovanju itd. Pitanje koje se kristališe iz veštački izazvane afere (afere koju je naručila Demokratska stranka) je da li državni organi ubuduće treba da dodeljuju stanove ovim kategorijama koja za državu obavljaju najodgovornije i najteže poslove, poput pripadnika vojske, policije i pravosuđa? O tome može da se povede javna rasprava i u parlamentu i u javnosti. Ta rasprava je već u toku, ali na taj način što se vodi besomučna medijska hajka protiv DSS. Na ovaj način građani i svi oni koji tu raspravu treba da vode, ne dobijaju nepristrasne i argumentovane činjenice o problematičnoj temi. Naravno, sama izvršna vlast, koja je u ovom trenutku jednoumna i jednoobrazna na gotovo svim nivoima, može da donese odluku da se stanovi dodeljuju isključivo po tržišnim cenama, ali taj princip onda mora da važi za sve nivoe vlasti. Ako se taj princip usvoji, onda grad Beograd neće moći da dodeljuje i prodaje neprofitne stanove, jer se i oni ne prodaju po tržišnim cenama, već po ceni izgradnje koja je dvostruko niža od tržišne. Međutim, gradnja i dodela neprofitnih stanova ima gotovo apsolutnu podršku u društvu. Sa tim je saglasna i Demokratska stranka Srbije koja je od 2000. godine, povremeno bila jedan od koalicionih partnera Demokratskoj stranci koja je imala odlučujuću ulogu u gradu Beogradu.

Demokratska stranka Srbije tvrdi da je celu aferu u vezi sa dodelom državnih stanova izazvala Demokratska stranka kako bi skrenula pažnju sa ekonomskog kolapsa Srbije, sa izbornih poraza u Zemunu i Voždovcu i svih drugih državnih pitanja koja se rešavaju na štetu Srbije, poput pitanja Kosova i Metohije. Direktan dokaz za ovu našu tvrdnju je i sama činjenica da je afera pokrenuta oko nespornog pitanja. Zašto je, po DSS, pitanje dodele državnih stanova po cenama nižim od tržišnih, nesporno? Naravno da u postupanju državnih organa i republike i gradova postoji izvesna inercija da se postupa na način na koji je država postupala pre 2000. godine ili pre 1990. godine. To je činjenica, ali ne i razlog zbog čega je ovo pitanje nesporno za DSS. DSS smatra da određeni krug lica koja za državu obavljaju najodgovornije i najteže poslove: pripadnici vojske, policije i pravosuđa, ali i zaposleni u zdravstvu, obrazovanju i državnoj upravi, treba da bude pomognut od strane države. U principu, država to može da čini na nekoliko načina. Na primer, visokim platama. Kako to nije moguće, iz poznatih razloga, a navedena lica najčešće imaju mizerne plate u odnosu na odgovornost i na važnost poslova koje obavljaju, sledeći način je da se tim licima pomogne pri rešavanju stambenog pitanja. Čini se da je način na koji je grad Beograd, u poslednjih devet godina, odabrao da rešava ovo pitanje, najbolji. Grad sopstvenim sredstvima gradi neprofitne stanove i prodaje ih krugu lica koji smo naveli (po odlukama gradske Skupštine i po konkursu) po ceni izgradnje (ona je najčešće dvostruko niža od tržišne), i na kredit od 20 godina, uz učešće od 20%, sa kamatom od 0,5%. Način na koji je Republika Srbija u liku vlade Zorana Đinđića i po Uredbi te vlade, odlučila da opredeli 600 stanova, za DSS, takođe, nije sporan. Ta Uredba Đinđićeve vlade je bila sporna Ustavnom sudu Srbije, koji je stavio van snage članove 6. i 50. smatrajući da se nisu stekli zakonski uslovi da vlada tako daje stanove na kredit (Đinđićevom uredbom je bilo predviđeno davanje kredita na rok od 40 godina i uz 10% učešća, uz kamatu od najmanje 0,5%). Zbog toga je vlada Vojislava Koštunice morala da izmeni navedenu Uredbu i da predvidi drugačije uslove, u skladu sa zakonom. Ta izmenjena Uredba je doneta u januaru 2007. godine i po toj, inicijalno Đinđićevoj Uredbi, pristupljeno je realizaciji namere vlade Zorana Đinđića da se dodeli 600 stanova. Procedura dodele je sprovedena po zakonu, o čemu svedoče i reči generalnog sekretara vlade Tamare Stojčević (DS). Ona takođe iznosi stav da nije moguće zakonski poništiti odluke o dodeli navedenih stanova. Dakle, još jedan dokaz da je afera veštački izazvana i pokrenuta oko nespornog pitanja je i činjenica da je izmenjena uredba koju je donela vlada Vojislava Koštunice na snazi više od dve i po godine i da je niko nije osporavao. Dokaz je i to da, izuzev Ustavnog suda, niko drugi, ni javnost ni političke stranke, nije osporavao suštinu uredbe vlade Zorana Đinđića. Demokratska stranka je u vladama od jula 2007. godine, sa većinom ministara u te dve vlade. Demokratska stranka je bila apsolutno upoznata i saglasna sa obe Uredbe i tokom svih ovih godina nije osporavala niti Đinđićevu Uredbu niti Uredbu koju je donela prva Koštuničina vlada u kojoj su bili i G17 i SPO, a koju je podržavao SPS (svi navedni su sadašnji partneri u Vladi Demokratske stranke). U drugoj Koštuničinoj vladi od jula 2007. godine, ministri su bili Dragan Đilas, ministar za NIP, i Mirko Cvetković, ministar finansija, kao i Dragan Šutanovac, ministar odbrane. Niko od njih nije tokom dve godine osporavao ovu Uredbu, niti način na koji država rešava pitanje dodele državnih stanova. Osim toga Dragan Đilas, Dragan Šutanovac i Milan Marković su činili većinu u Stambenoj komisiji te vlade i iz tog razloga su takođe bili apsolutno upoznati sa obe Uredbe i načinom dodele 600 stanova. Nikada nisu osporavali to pitanje.

Postoji još jedan dokaz da je afera veštački izazvana. Naime, primenjuju se dvostruki standardi. Postupanje državnog organa na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica se osporava i prikazuje kao nepošteno, štetno i nemoralno, dok se postupanje gradskih organa po pitanju dodele državnih stanova, po netržišnim cenama, godinama dočekuje hvalospevom. Radi se o neviđenoj manipulaciji i slepilu. Dodela 600 stanova pribavljenih od strane Građevinske direkcije Srbije (veći deo ovog broja su novoizgrađeni neprofitni stanovi) i Direkcije za imovinu Republike Srbije (manji deo ovog broja su stari stanovi koji su odavno u vlasništvu Republike), proglašava se za glavni problem u državi Srbiji, pri čemu se vodi medijska hajka protiv DSS i sprovodi medijski linč protiv funkcionera i članova DSS. Naglašavamo da DSS ne vidi problem niti u postupanju Đinđićeve i Koštuničine vlade, niti u postupanju gradskih organa po ovom pitanju. Stoga se postupanje Đinđićeve i Koštuničine vlade mora staviti u istu ravan kao i postupanje gradskih vlada, gradonačelnika ili vršilaca dužnosti gradonačelnika, Radmile Hrustanović (DS), Nenada Bogdanovića (DS), Zorana Alimpića (DS) i Dragana Đilasa (DS), koji su omogućili dodelu i kupovinu 3.100 državnih stanova, po cenama dvostruko nižim od tržišnih. Nema ničeg spornog u činjenici da grad gradi neprofitne stanove i da ih prodaje po ceni izgradnje. Međutim, ako se osporava postupak Koštuničine vlade, onda i ovo mora biti osporeno, jer se suštinski radi o istoj stvari. Određenom, užem krugu lica propisanom Uredbom (Republika) ili Odlukom (Grad) se dodeljuju stanovi s pravom otkupa po cenama nižim od tržišnih. Ukoliko se dosledno sprovede najava DS i njenih funkcionera u vlasti da će biti jedino moguć otkup po tržišnim cenama, onda od gradnje, dodele i kupovine neprofitnih stanova nema ništa. Tako ćemo doći u situaciju da država ne može da učini sve u borbi protiv kriminala i korupcije. Kako glavni nosioci borbe protiv ove pošasti – pripadnici policije i pravosuđa – mogu sa mizernim platama i često bez rešenog stambenog pitanja da se nose sa bogatim kriminalcima? Da pomenemo i da su uslovi rada i materijalne opremljenosti policije i pravosuđa na najnižem nivou. Doći ćemo u apsurdnu situaciju da Grad i Republika mogu da grade socijalne stanove npr. za raseljavanje Roma, a da pripadnici vojske, policije i pravosuđa, te zaposleni u oblasti zdravstva, obrazovanja i državne uprave, koji obavljaju najteže i najodgovornije poslove, ne mogu da reše svoje stambeno pitanje (jer preko 99% njih nema novca da plati tržišne cene stanova). Tačno je da je Koštuničina vlada propisala da kriterijum kojim se "kupoprodajna cena određuje u visini tržišne vrednosti koju je nadležni poreski organ utvrdio kao osnovicu poreza na imovinu". Takođe je tačno da je Đinđićeva vlada propisala da je kriterijum da se "omogući kupovina stana po tržišnoj ceni na način i pod uslovima propisanim za davanje kredita po ovoj uredbi". Kao što smo već naveli, uslovi su bili: kredit na 40 godina, 10% učešća i kamata od 0,5%. Tačno je da ti uslovi obe vlade nisu isti kao i uslovi koje je propisao grad Beograd, ali je isto tako tačno da su i sa jednim i sa drugim uslovima kupovine državnih stanova bile upoznate i Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka, tj. njihovi predstavnici u tim organima vlasti. DSS ne smatra i ne kaže da su DSS, DS, G17, SPO i SPS saučesnici u jednoj sumnjivoj raboti, te da je DSS krivo što mediji prozivaju jedino DSS. Ne, DSS kaže da smo tokom devet godina svi bili upoznati i saglasni sa načinima na koji republički i gradski organi dodeljuju stanove gotovo istim kategorijama lica (pripadnicima vojske, policije, pravosuđa i zaposlenima u zdravstvu, školstvu i državnoj upravi, između ostalih). DSS kaže da je za osudu primena dvostrukih standarda za istu stvar, na štetu DSS. Za osudu je da se protiv DSS vodi medijska hajka zbog dodele državnih stanova, a da se postupanje DS po istom pitanju dočekuje hvalospevima (grad Beograd) i istovremeno potpuno sakriva činjenica da je prvu Uredbu o dodeli stanova sačinila DS kroz Vladu Zorana Đinđića, 2002. godine.

Zapanjujuće postupanje medija (pre svega tri tabloida) može se objasniti vlasničkom strukturom u medijima i, još važnije, uticajem koji DS ima preko Dragana Đilasa, Srđana Šapera i Nebojše Krstića na medije. Kada kažemo uticaj, mislimo na potpunu kontrolu navedenih lica i njihove stranke nad gotovo svim medijima. To je činjenica koja se ne mora dokazivati. To objašnjava šokantno slepilo medija i spremnost da DSS linčuju zbog iste stvari zbog koje hvale DS. To objašnjava naslove i fotografije u tri tabloida koji su prednjačili u medijskom linču ("DSS u Beogradu podelio 40 stanova" – komentar naslova: Kada bi DSS tužio list koji je objavio taj naslov, apsolutno je sigurno da bi spor dobio; "Koštuničina vlada delila stanove šakom i kapom", "Koštuničina saradnica dobila stan preko reda", "Kako je saradnica Koštunice dobila stan kao poklon", "Ko će u zatvor?" – komentar naslova: uz naslov na naslovnoj strani sugestivno je ponuđena fotografija Vojislava Koštunice i Dejana Mihajlova kao odgovor na pitanje).

Ovo objašnjava i mnoštvo manipulacija i podmetanja. Stvorena je medijska slika da su glavni krivci za aferu: kolektivno – DSS, a pojedinačno – Vojislav Koštunica i Neda Stanisavljević. O nepostojećoj odgovornosti Vojislava Koštunice smo dovoljno rekli u prethodnim redovima. Manipulaciju protiv Nede Stanisavljević (a time i protiv DSS) treba posebno objasniti. Nedeljka Stanisavljević je namerno i tendenciozno predstavljena kao "bliski saradnik Vojislava Koštunice" (formulaciju je verovatno izmislio i dosledno nametnuo neko iz tima ispirača mozgova i spin doktora DS). Time je stvoren utisak da je gospođa Stanisavljević političarka koja je obavljala najviše državne funkcije i da je bila visoki stranački funkcioner DSS. Stvoren je i utisak da je Vojislav Koštunica, zbog takvog stanja stvari ("bliski saradnik") bio upoznat i da je podržavao sve što radi taj i bilo koji "bliski saradnik", a to naravno, nije tačno. Od svih lica koja su otkupila stan (288 lica), medijskom linču je podvrgnuta jedino "bliska saradnica Vojislava Koštunice" (naravno da se podrazumeva da medijskom linču nije trebao da bude podvrgnut niko). Običan građanin je mogao steći utisak da je gospođa Stanisavljević verovatno bila potpredsednik DSS i ministar ili zamenik ministra, najmanje. Istina je sledeća: gospođa Stanisavljević je do početka 2003. godine imala zvanje "viši savetnik za štampu" pri kabinetu predsednika SRJ. To je službeničko zvanje koje su imali mnogobrojni službenici u saveznim organima, a danas to zvanje ima većina službenika u vladi i ministarstvima koji imaju visoku stručnu spremu. To službeničko zvanje ne treba brkati sa funkcijom "Savetnika predsednika SRJ" ili funkcijom "Savetnika ministra" ili funkcijom "Savetnika predsednika Vlade". To su različiti položaji i različita zvanja. Dakle, gospođa Stanisavljević je tada bila samo jedan od mnogobrojnih saradnika – službenika predsednika SRJ. Bliski saradnici predsednika SRJ su bili njegov šef kabineta, njegovi savetnici za određena pitanja, generalni sekretar Predsedništva, te eventualno članovi tadašnje savezne vlade (svakako ne kadrovi DS), kao i visoki funkcioneri DSS. Označiti gospođu Stanisavljević kao "bliskog saradnika" je jednostavno pogrešno. Formiranjem prve Koštuničine vlade gospođa Stanisavljević je postavljena na službeničko mesto (savetnik za medije i štampu) u generalnom sekretarijatu vlade. Na tom mestu je gospođa Stanisavljević i dan danas. Dakle, ni u tom slučaju se gospođa ne može nazvati "bliskim saradnikom Vojislava Koštunice" jer nije bila pri kabinetu predsednika vlade, niti savetnik predsednika vlade, niti ministar, niti bilo šta drugo. Po istom tom izvitoperenom kriterijumu gospođa Stanisavljević može biti nazvana "bliskim saradnikom Mirka Cvetkovića" (u javnosti nezasluženo poznat kao predsednik Vlade) i "bliskim saradnikom Tamare Stojčević" (generalni sekretar vlade DS). Gospođa Stanisavljević je član DSS, ali nikada nije obavljala ni jednu funkciju u DSS. Gospođa Stanisavljević nije političarka, niti je to želela da bude, već je novinar.

Ovde treba podsetiti da je cela procedura dodele stanova sprovedena po zakonu, što potvrđuje i sadašnji generalni sekretar vlade.

Kada govorimo o manipulaciji i linču protiv ličnosti treba pomenuti nešto što se logično nameće. Neda Stanisavljević nije najpoznatija ličnost sa spiska osoba koje su otkupile stan (pomenuto je da je ona službenik, novinar, da nije političarka, niti državni i stranački funkcioner). Najpoznatije ličnosti sa tog nečitkog spiska koji je objavio jedan tabloid su, pretpostavljam (zbog nečitkosti), na prvom mestu Nevena Karanović, državni sekretar ministarstva zdravlja i dva pomoćnika sadašnjeg i prethodnog ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Gospođa Nevena Karanović je političarka i visoki državni i partijski funkcioner G17 (obavljala je funkcije zamenika ministra zdravlja, pomoćnika ministra zdravlja – sada državni sekretar, osnivač je stranke G17, a bila je član Predsedništva G17-izvor Vikipedija). Koliko je nama poznato (iz do sad objavnjenih podataka o 288 lica koja su otkupila stan), Nevena Karanović je jedini izuzetak od nepisanog pravila da se stanovi ne dodeljuju visokim državnim i partijskim funkcionerima. Ove činjenice su pažljivo skrivane i gospođa Karanović je u celoj aferi pominjana ovlaš, uz napomenu da je na godišnjem odmoru. Sasvim je jasno da bi i slep i autističan novinar naglasio upravo ovu ličnost u celoj aferi, ali pošto je afera uperena protiv DSS, onda je sproveden nalog da se uloga Nevene Karanović apsolutno minimizira. Dakle, uloga političarke iz partijskog i državnog vrha aktuelne vlasti G17, Nevene Karanović, koja po već navedenom kriterijumu može biti označena kao "bliski saradnik Tomice Milosavljevića", "bliski saradnik Mlađana Dinkića" ili "bliski saradnik Mirka Cvetkovića", jer ona to zaista jeste, potpuno je sakrivena. Ne kažemo da je gospođa Karanović trebalo da bude stavljena na stub srama, ali je jedino ona morala biti pomenuta i naglašena, zato što je jedino u njenom slučaju odstupljeno od poštovanja nepisanog pravila koga su se sve vlasti držale tokom poslednjih devet godina.

Ovde treba naglasiti da je u veštački izazvanoj aferi protiv DSS nesumnjivo utvrđeno da ni jedan državni niti stranački funkcioner DSS nije dobio stan.

U manipulaciju i prevaru se odmah (11. i 12. avgusta) uključila i vladina „ad hoc“ komisija formirana da ispita dodelu i otkup 288 stanova, kao i jedan tabloid koji je preneo prve (kad pre) rezultate komisije. Tabloid pominjemo samo zato što su glupost i neznanje koji su pokazani bezgranični. List u svom članku "Afera sa otkupom stanova: Srbija izgubila 9,7 miliona evra", navodi da je Srbija izgubila skoro 10 milijardi dinara u aferi sa stanovima (misli se na razliku između prodajne i tržišne cene). U sledećem pasusu (kao i u naslovu) list navodi da je Srbija na čistom gubitku od 9,7 miliona evra. Neznalice iz tog tabloida izgleda nisu ni na nivou osnovne škole, kažu nam da je 9,7 miliona evra, grubo rečeno 10 miliona evra, jednako iznosu od 10 milijardi dinara. Uzmimo da je evro 100 dinara i pomnožimo to sa 9,7 miliona, dobijamo iznos od 970 miliona dinara, grubo gledano 1 milijardu! Neznalice su deset puta uvećale dinarski iznos, odnosno pogrešile za deset puta. No, nije to najveći problem. Problem je nakaradno i tendenciozno oglašavanje i računanje navedene komisije. Primenjujući kriterijume te komisije – približno 300 stanova – šteta 10 miliona evra, na dodelu 3100 stanova u gradu Beogradu, doći ćemo do takođe nakaradnog zaključka da je šteta po državu preko 100 miliona evra. Ako taj iznos pretvorimo u dinare, po neznalicama iz tog tabloida (1 evro – 1000 dinara), onda je šteta koju su Srbiji i Beogradu naneli oni koji su vodili grad Beograd – čitaj DS – 100 milijardi dinara! (Taj tabloid, naravno, nikada neće pogrešiti na štetu DS).

Vratimo se razlozima zbog kojih je ova afera otvorena. Sasvim je sigurno da postoji mnoštvo razloga zbog kojih je DS pokrenula ovu aferu:

- da skrene pažnju sa ekonomskog sunovrata Srbije koji je izazvala i da skrene pažnju sa spontanih i opravdanih protesta seljaka i radnika

- da skrene pažnju sa pitanja Voždovca i Zemuna, odnosno izbornog poraza u tim opštinama

- da spusti rejting DSS što je za DS od opšte koristi, a od posebne koristi za buduće izbore u opštini Voždovac gde su dva puta u toku godinu dana bile tzv. pata karte u odnosima blokova, onog oko DS i bloka DSS-SRS-SNS

- da ako može, i na ovaj način pokuša da sebi popravi rejting jer zaboga, poništavanje "zlodela nevaljalog Koštunice i zločestog DSS" su pokrenuli Cvetković, Đilas i mirođija Tadić

- da skrene pažnju sa fijaska povodom izmena Zakona o informisanju i sve većih pukotina (kanjona) u vladajućoj koaliciji

- da skrene pažnju sa svih drugih državnih pitanja koja DS i njeni partneri u vlasti rešavaju na štetu Srbije (poput pitanja Kosova i Metohije) – videti pismo Nenada Popovića, Mirku Cvetkoviću u novom broju – "Poruke" – na naslovnoj strani internet prezentacije DSS.

Autor je potpredsednik Izvršnog odbora DSS-a