Evropska unija, Nemačka i Srbija

Nisam primetio da je neko javno odgovorio na poruku nemačkog ambasadora gdina Volframa Masa da „Srbija nema razloga da se ljuti na Nemačku“ što nije dobila status kandidata. Možda je tako i bolje jer dobar domaćin ne ulazi u polemiku sa dragim gostom, ali bih pokušao da ukažem na jedan aspekt tog čina koji se tiče same EU. A da li je Srbija ljuta ili možda uvređena, za ovu priliku je manje važno. Posledice su naravno tu verujem nimalo prijatne kako za Srbiju, tako i za EU, a koliko za koju stranu negativne ostaje da se vidi.

Hvala Njegovoj ekselenciji što nas podseti da „Nemačka deset godina pomaže Srbiju ne samo rečima već i delima“. Srbija, kao uostalom i svaki primalac pomoći, jeste zahvalna. Međutim, neprijatno se oseća ako baš mora primati pomoć, a još neprijatnije ako ga na to darodavac podseća. U najmanju ruku, nije to hrišćanski.

Poznato je da je Evropska komisija dala pozitivno mišljenje kao i da su 24 zemlje članice EU bile saglasne da se Srbiji dodeli status kandidata. Izjava gospodina ambasadora je data pre konačne odluke Saveta ministara, što celoj priči oko kandidature daje posebnu dimenziju. On ne kaže da Srbija ne bi trebalo da se ljuti na EU, koja i donosi odluku, makar i formalno. Ne, on govori o Nemačkoj, čiji će glas, zna on to unapred, na nekoj „vagi pravednosti“ prevagnuti onih 24.

Jeste Nemačka ekonomija snažna, najsnažnija u EU, a iz nje svakako proizilazi i politička moć i uticaj. Nešto nisam siguran da je EU od samih začetaka, počev od projekta o Zajednici za ugalj i čelik i Evropske ekonomske zajednice, izgrađivana na ideji o prevladavanju moći i diktatu manjeg broja članica nad većinom a pogotovo ne jedne od njih, ma koliko ona bila moćna. No, vremena se menjaju, a sa njima i pravila ponašanja. Nema ljutnje. Ko to prihvata i voli neka izvoli. Nevolja je i nepravda, a na njoj je svet i sazdan, ako to „neko“ mora i da prihvati. Ja neću biti srećan ako to moja Srbija prihvati. Hoću da verujem da se svet kreće, istina mukotrpno, u pravcu izgradnje pravednijih međunarodnih odnosa ma kako se oni danas shvatali i šta podrazumevaju. No, sila Boga ne moli, a Bog silu ne voli.

Dobijanje statusa kandidata ne znači skoro ništa, izuzev u moralnom i podsticajnom smislu. Da li je Srbija moralno ponižena a podsticajno zaustavljena na putu evropskih integracija, ostaje da se vidi. Predstoje izbori a oni mogu dati neki odgovor. Da li se ovim potezom učvršćuje nezavisnost „NATO države“ na KiM? Ni najmanje. Da li se doprinosi bezbednosti u regionu? Ne, naprotiv. Da li je došlo do pada morala i entuzijazma proevropske političke elite u Beograu? Jeste.

Darivanje statusa kandidata EU ne košta ništa, a mogla je dobiti dosta. Pre svega mogla je bitno uticati na dalje jačanje bezbednosti ne samo ovog regiona već i cele Evrope. Mogla je još snažnije podstaći proevropske snage u Srbiji, ojačati njihove pozicije a time i zadržati svoj uticaj za dalje pritiske i uslovljavanja, pogotovo u vezi sa KiM. Bez statusa kandidata EU je slomljen „štap“, a „šargarepe“ odavno nema. Na drugoj strani, Srbija ne bi svojim statusom kandidata pogoršala ni sadašnju tešku finansijsku krizu ni organizacionu strukturu EU.

A da li je možda EU nešto izgubila? Na kredibilitetu svakako jeste jer je dovela u pitanje nebrojeno puta ponovljenu frazu da je EU otvorena za zemlje tzv. Zapadnog Balkana. Da li potvrđuje, istina poluzvanične, izjave da ju je sustigao „zamor“ ako ne i strah od proširenja? Da. Da li istovremenim odbijanjem Srbije od „prvog“ koraka ka EU i Crne Gore od „drugog“, na jednoj i darivanja Hrvatskoj pretposlednje stepenice pred vratima EU, na drugoj strani, namerno ili slučajno šalje poruku gde je kome mesto u nekoj, po nečijoj zamisli, budućoj političko-ekonomskoj karti Evrope? Da li se ponavlja „epizoda“ Genšerove arogancije iz Mastrihta? Ne bih hteo ni da pomislim da se povlači neka zamišljena granica između „prosvećene“ Evrope i „balkanske kaljuge“ koja se prepušta naraslim ambicijama neoosmanske Turske. Ali pretnja ponovnom „crnom“ šengen listom EU učvršćuje bojazan od ponovnog uspostavljanja neke nove „gvozdene zavese“ iz vremena hladnog rata, istina na nešto drugačijoj lokaciji. Hoću da verujem da je Srbiji učinjena mala nepravda za sve njene napore da se približi EU, te da će Ona (EU), u prvom redu Nemačka, tu nepravdu do marta otkloniti, samo uz uslove i kriterijume koje su imale i ostale zemlje.

Analizirajući šta Srbija i EU dobijaju a šta bi mogle eventualno izgubiti, kao i koje je sve uslove Srbija ispunila, približivši se opasno do „de fakto“ priznanja „države Kosova“, a naročito posle pozitivnog mišljenja EK i blagonaklonog stava 24 članice, donedavno sam verovao da je status kandidata svršena stvar. Verovao sam da je Srbija potrebna EU. Potcenio sam ulogu Nemačke. Hvala joj što sam shvatio novi sistem funkcionisanja EU.

Ako je Nemačka bila ključna zemlja koja je, uprkos stavu ostalih 24 članice, zaustavila Srbiju na putu evropskih integracija, a jeste, i ako je uz saglasnost Francuske izdiktirala kako se ostale članice moraju ponašati u fiskalnoj i budžetskoj politici a sutra možda i u svakoj drugoj, ostaje na kraju, možda ono ključno pitanje: šta je danas EU i kako će ona izgledati sutra. Verujem da su misleći ljudi Evrope, ali i obični građani, imajući u vidu iskustvo iz oba svetska rata, imali viziju da kroz projekat Evropske unije dobiju, između ostalog, evropsku Nemačku, a time i mir, bezbednost i ekonomski prosperitet. Da li su u pravu oni koji danas, ne samo u Evropi, naslućuju da se situacija menja i EU kreće u pravcu, makar i neformalnog, konstituisanja „nemačke Evrope“?

Činjenica je, međutim, da sa zahuktavanjem ekonomske krize u evrozoni, uticaj i uloga Nemačke u EU dobija sve više na značaju i to ne samo u sferi ekonomije. To je donekle i razumljivo, s obzirom na njenu ekonomsku snagu. Uz Nemačku se „šlepa“ Francuska, da li voljno ili nevoljno. Tom dvojcu je, korišćenjem delova prezimena njihovih lidera, izvedeno ime „Merkozi“, što bi figurativno trebalo da označi njihovo čvrsto jedinstvo u zajedničkom preuređenju EU. Nemcima izgleda taj dvojac ne smeta jer su svesni svoje narasle moći i uticaja i znaju ko tu „kosi a ko vodu nosi“. Na drugoj strani, međutim, kao da Francuzi, posebno iz redova socijalista, pomalo i zaziru od tog i takvog savezništva. Da li je taj „dvojac“ privremenog karaktera, dok svoje alave banke ne spasu od bankrota zbog investiranja u dužničke hartije zemalja u krizi ili je na duže staze u cilju prekomponovanja EU?

Da li će eventualno prekomponovanje EU u „organizam sa dve brzine“ ili pak u članstvo „prvog i drugog reda“ značiti dalje jačanje uloge i pozicije Nemačke u EU ili pak njeno „zauzdavanje“, ostaje da se vidi. Verovatnije je, kako sada stvari stoje, ovo prvo. Ako do tog prekomponovanja dođe, EU neće biti više onaj projekat koji su zamišljali njeni tvorci, a lako može biti i njen kraj sa neizvesnim i nimalo ohrabrujućim razvojem ukupne političko-bezbednosne situacije u Evropi. Istorija se ne ponavlja, ali je treba dobro proučiti i izvući odgovarajuće zaključke.