Испеци па реци

Једна велика источњачка мудрост каже: „О Свевишњи, помози ми да ћутим док не будем знао шта да кажем“. Када би је се неки наши политичари придржавали, били би цењенији у јавности, а државу поштедели непријатности. Уосталом, какав је то интелектуални капацитет политичара да из дана у дан, и то понекад више пута, иступа у јавности са изјавама из разних области живота. Велики државници воде рачуна шта ће и када нешто рећи.

Јавност разуме и различито схвата поруке наших политичара у предизборним активностима, узима их са резервама и спремна је да им опрости. Али када се неке неодмерене изјаве дају у периоду вршења власти, последице су некада кобне по друштво које представљају. „Слободни стрелци“, иступајући често демагошки и популистички да би се тог момента свидели „демосу“, нису ни свесни колико могу да нанесу штете интересима државе. Касније корекције, деманти или оправдања да је погрешно цитиран или протумачен, исто као и накнадна памет, мало или нимало користе, а некада нанесу и већу штету.

Ето недавно, бриселска бирократија у свом званичном документу, ућутка нашег премијера. На његову изјаву, више пута поновљену у последњих годину дана а неусаглашену у влади, да се залаже за поделу КиМ, стиже ултимативни захтев ЕК да Србија призна „територијални интегритет Косова“. Боље познаваоце развоја „приче“ око „државе Косова“ и колико је ко, на унутрашњем и спољном плану, допринео да нам се доносе појединачни и колективни „ултиматуми“, овакво реаговање много и не изненађује. Брине више то што Србија нема већ годинама усаглашену националну платформу шта ћемо урадити и како ћемо наступати у одбрани националних и државних интереса.

Брине такође и чињеница да ни надлежне институције државе не реагују адекватно или никако на изјаве „слободних стрелаца“ који то по својој функцији не би смели да буду. Ко то још реагова, а још мање узе на одговорност, „онога“ ко хоће да дели КиМ, и то „О, Свевишњи“ чак са Албанијом. Ако не може „Велика Србија“ – живела „Велика Албанија“.

Ивица Дачић и Виктор Орбан

Приликом недавне посете Мађарској на питања новинара о положају мађарске националне мањине у Србији, најбољи студент генерације, ако је добро пренео Танјуг, одговара: „Ми желимо да наставимо са политиком која гарантује аутономију Војводине и ниво достигнутих права у складу са Уставом Р. Србије и Статутом Војводине“. Мало чудно, зар не, да премијер говори о аутономији а не о мађарској националној мањини када се знају аспирације неких кругова у Мађарској о ревизији Тријанонског споразума и политици уједињења свих Мађара. Па аутономни статус Војодине није установљен нити се одржава само због мађарске националне мањине. Тамо ваљда живе и Срби и друге бројне националне мањине. Зашто онда гарантовање и унапређење права националних мањина, па макар они били и наши суграђани и добре комшије Мађари, везивати за статус аутономије. Њихова права се ваљда гарантују без обзира на то у ком делу државе Србије живели.

Аутономност Војводине одређују други, много битнији елементи него ко тамо живи. Уосталом, шта се то пак тиче Мађарске статус Војводине, да би им се премијер „исповедао“. Цивилизацијски њој се не ускраћује право да брине о својим сународницима ма где они живели, а ствар аутомије је унутрашњеполитичко, економско, историјско, културно и уставно питање сваке поједине државе, па и Србије. Словачка и Румунија, иако имају велику мађарску заједницу, не размишљају о аутономији тог дела своје територије, нити то неко тражи од њих.

Како ће бити схваћена и протумачена још једна изјава премијера о ЕУ дата у Мађарској (зашто баш тамо?) и хоће ли имати негативне последице по Србију, остаје да се види. Наиме, медији наводе да је он „изразио наду да ће ЕУ опстати до тренутка када Србија буде спремна да уђе у њу“. За еу-скептике ова помало злурада па и цинична изјава је добродошла, али не и за Брисел и Берлин, главне протагонисте очувања и јачања политичке, економске и безбедносне творевине највећег броја европских држава. Но, уследиће, уверен сам, нове изјаве „удварања“ истој тој ЕУ понајвише због тога да се не би изостало у односу на другог коалиционог партнера.

Дачић у селу Драгинци

Европа и посебно земље чланице ЕУ, на које би се могла односити последња изјава премијера дата 14. о.м. у селу Драгинци, без обзира на то да ли она првобитно пренета (Танјуг и Б92), или пак она коригована после интервенције премијера, и те како ће добро простудирати, евидентирати и одредити се у неким наредним поступањима. ЕК је експресно реаговала дипломатским речником: “Примили смо на знање“, а и мање упућеном шта би то могло да значи не мирише на добро. Штета је направљена, а када ће она и како доћи на наплату остаје да се види. Цела прича око те изјаве, уверен сам, увећала је број оних који су против учлањења у ЕУ. Да ли је штета исправљена одласком на поклоњење немачком амбасадору. Није, без обзира на смешак његове екселенције. Уместо презентације одржаног говора, ако овако наставимо, тражићемо да нам амбасадори пишу говоре или, у мало блажој варијанти, ураде њихову рецензију.

На крају, што је и била главна поента овог текста, остаје питање: Да ли се она источњачка мудрост са почетка ове приче може оплодити у Србији?