Ивица, марица и Бананамен

(Сведок)

Банане више нису у моди, нећу ни у бакалници да их купујем.

Кеве ми!

Тешко се варе...

Нисам ја наиван! Сад кад ми се, и ако се, телефоном јави мој Нишлија, народни посланик УРС-а, Бранислав Јовановић, познатији као Бане Банана, тешко ћу да му одговорим.

Можда ме из неког бункера снима нови тонац код Вучића, Мики звани Ракић, па те снимке, како купујем банане, пусти да их види мој ендокринолог (доктор за шећерну болест), па онда, нова терапија и крк – уместо таблета - инсулин!

Е, но пасаран!

Само, ствар је поучна: убудуће сваки грађанин који намерава да разговара са високим државним функционером, мора или на реверу да носи беџ, или да му бар на челу пише: ја сам – криминалац.

А, колико се сећам, а добро се још увек сећам, Миша Радуловић, звани Миша Америка, а сад и Банана, био је један из серије осредњих, али за наше прилике успешних бизнисмена. Ко би рекао да је већ тада био – криминалац, и „шарићевац“. А, како је кренуло, данас је од „шарићевца“ догурао до шефа светског нарко-картела, тако да му је, на срећу покојни, Ескобар, ни до колена!

Истина, нико у Србији, тада није ни знао ни чуо за Дарка Шарића, али очито да су „жути“, од којих је већина есенција и оличење поштења (питајте у ЦЗ-у, рецимо), осим вероватно новог тон мајстора првог потпредседника, и вечитог директора полиције Милорада Вељовића, али ко зна он зна, а ко не зна?

Па, незнање се плаћа!

И, не правда.

Јуче, кад сам у очито државном пројекту, званом „Тешка реч“, на ТВ „Пинк2“ (ваљда уместо „Авале“, где плате нису исплаћиване месецима, а канал угашен!) чуо славодобитну реченицу, иза које се крио чаробни осмех ДЈВ – Вељовић остаје(!) схватио сам да Ивица, дакле не – о(п)стаје!.

Уз то, у тој емисији која је очито државни пројекат, чуо сам и најаву шта, „Службени гласник“, из милоште зван „Информер“ (осмислио адвокат Божидар Прелевић), и њему до скора најмилији „Блиц“ под руку доносе у заједничкој ексклузиви из свог извора (а „пони експрес је извисио“), и све ми је постало јасно.

„Блиц“, то чедо „жутих“ и државних огласних јасли се опет пресалдумио и опет стекао право да има увид у најинтимније детаље свакојаких истрага, па и ове о афери Дачић-Шарић, као и у транскрипте са неког од оних 130 дискова које нико није видео, али које државни медији, миљеници новог режима рабе даноноћно, док им се не нареди – супротно!

Уз то, да не заборавим, несхватљиво ми је сеирење Драгана Ђиласа над написима у новинама о наводној вези министра полиције и премијера са нарко-кланом Дарка Шарића, кад је колико јуче, пиздио и попиздио на писање „Пони експреса“ до те мере – да је затражио на суду одштету од само, 1,2 милијарде.

Истина, динара.

Управо ону суму за коју је „Курир“ тврдио да је „тежак“ он.

Ђилас.

Уз то, срамотно је писање дела штампе којој се мало да из „својих извора“ (читај коверата које донесе службени курири!) пишу то што пишу. Већ је лансирана теза да је за наводно цинкарење истраге о нарко клану и делерима, премијер Србије и награђен са два мобилна телефона?!

То ме подсећа на чувену причу једног од тих медија о Луки Бојовићу (момка никад нисам ни видео ни чуо, његов отац Вук је мој пријатељ и частан чловек) да у Шпанији има ракете земља-ваздух, па ће оданде да нанишани неког у „Бачванској“ и да му тако – доака!?

Да браним Ивицу од марице?

Не пада ми на памет. Ивица је довољно умешан да сам себе брани, али и да покуса чорбу коју је сам скувао, ако је скувао, ако му није припремана одавно у нечијој туђој кухињи.

Дакле, ако је премијер Србије, коме је ова држава, на челу са највећом странком СНС, поверила најтежи могући посао, да у Бриселу преговара са Хашимом Тачијем и да у директним и мучним разговорима покуша да спасе на Косову и Метохији оно што су претходне власти, од Тита, Ранковића, Фадиља Хоџе, преко Милошевића, до Ђинђића, Живковића, Коштунице и Тадића – заговњавале, неко више неко мање, за два мобилна телефона, марку сам заборавио, одавао најстрожије полицијске и државне тајне, онда није крив он, Дачић, него, управо Миодраг Мики Ракић!

Јер, ако је то што сад у нисколитражном недељнику прича Ракић било познато још 2008, онда је и он починио кривично дело: непријављивање припремања кривичног дела (чланови 331 и 332 КЗ Србије), за које је запрећена казна од једне до три године, а у неким тежим ситуацијама и до осам година!

Сад, кад сам већ укапирао да је Мики урадио то што је урадио морао бих да га пријавим надлежнима, да сад и ја не бих упао у исти казан непријављивања кривичног дела.

Али, уосталом, што ја о томе бринем: у нашем реформисаном судству седе зналци правних наука, и они ће то већ да одраде по службеној дужности.

Уосталом, ту је и громада српског специјалног тужилаштва, специјалац Миљко Радисављевић који је јуче, објавио да постоје елементи за гоњење Мише Радуловића! Ок. Ваљда је и тај предмет у некој од његових фиока чамио пет година колико су „хватали прашину“ и крчкали се предмети око пљачке у „Сартиду“, „Агробанци“, „Азотари“... Уосталом, боље икад но – никад!

Истовремено, није ми баш најјасније какво је то кривично дело, ако с неким седиш у кафани, а испостави се касније да је – криминалац?! Јер, својевремено, сећам се, био сам присутан, блиском сусрету, тада опозиционара Зорана Ђинђића, са рецимо, у том часу „Мајком од Србије“, Дафином Милановић?!

Истина, тад, кад је ова фотографија начињена Дафина је била „угледна банкара“, а данас је – криминалац, који је истина умро?!

Или другарског поздрава и ћаскања Зокија са Арканом и размене осмеха са Цецом, која је, такође да подсетим, и тад и сад, била естрадна дива, али и у међувремену осуђивана за неке вишемилионске суме око продаје играча „Обилића“.

Не постоји новина, која није својевремено објавила пољубац, истина у обрашчић, поменуте Дафине и тадашњег савезног премијера Радоја Контића!

Па, шта?

Слика је остала, Дафина је отишла својим путем, а Контић наставио да буде премијер...

Из свежије историје је прича из „Риц“ хотела у Француској, коју је лансирао својевремено по београдским кафанама Миломир Марић, о наводном ручку Томе Николића, Александра Вучића и Цанета Суботића.

Том причом су неки медији, тада ненаклоњени Томи и Аци, данима „испирали уста“, а и тада и сада је у Србији на снази потерница за Цанетом Суботићем?!

Истина, суд у Барију је одустао од гоњења Суботића за шверц цигарета, испоставило се да се радило о медијској ујдурми загребачког тједника „Национал“, сад покојног Ива Пуканића и црногорског зета у туђини, Ратка Кнежевића...

И шта?

Сећам се и снајперско-наменског часописа „Панорама“ који је изашао само, ваљда, двапут, у којем је ланисарана прича о везама Зорана Ђинђића и тада, по „Панорами“, „Националу“, али и нашем тужилаштву – дуванског шверцера и дуванског боса Станка Суботића.

Сви се сећају приче о Цанетовом авиону који је дао Ђинђићу, да одлети, ваљда у Јужну Америку...

И што је најтужније, или најсмешније, један од ударних пера те „Панораме“ био је један од садашњих корифеја новог, модерног, беспредрасудног таблоидног новинарства.

Али, живот је то.

А, уосталом, лакше је променити газду него памет.

Под условом ако је имаш.

Мислим на памет.

Такође, јел Милан Беко, кога сада поједини медији черече, није посетио тадашњег кандидата, а сада председника Србије Томислава Николића у болници, док је Томислав штрајковао глађу?!

Па, шта је ту уопште крив Томислав Николић?

Или, постоји ли српски политичар од имена и презимена који није био на канабету код Мирослава Мишковића?

Медији, који се данас иживљавају над судбином газде „Делте“, и његовог сина Марка, тада су били пресрећни да их маркетинг компанија само погледа и баци коју цркавицу.

Уосталом, пола уредничког састава који данас дрма „Информером“, „Блицом“, и доскора „Пресом“ (који ускоро поново јаше) и који су највећи борци у борби против корупције и организованог криминала – кусали су са Мишковићевог казана.

Дакле, сама чињеница да се неко од политичара сусрео у свом животу са неким за кога се касније утврдило да је криминалац, не би требало да у озбиљној земљи значи било шта.

Осим у Србији.