Јачањем свеопштег народног протеста расте неизвесност његовог исхода (поводом текста Милоша Јовановића)

Просто је невероватно да свеопшти народни протест против корупционо-криминалног режима готово четири месеца делује тако масовно, снажно и одлучно, сваког дана и широм земље. Да је неко пре четири месеца предвидео овај феномен, деловало би као залудно чарање и бајање. Слично би деловало и предвиђање о трајању таквог догађаја.

Сада, када располажемо конкретним искуством, морамо се питати о трајању протеста и његовом исходу, јер то трајање нема други циљ до обарање режима личне власти и стварање услова за обнову институција. Када је о томе реч, велику нелагоду изазива упоредно постојање узавреле побуне и одсуство иоле јасне перспективе.

Како време одмиче, постаје све јасније да несхватљива политичка пасивност странака и ванстраначких група не произилази из некакве спољне инхибиције, већ из њихове неспособности за одговарајуће деловање у сфери политичког

Требало би да је јасна готово обична чињеница да овај догађај мора да добије свој политички еквивалент. Није јасно само зашто га до сада није добио. Политички посао у датој ситуацији морале су да практикују само две врсте актера: опозиционе странке и асоцијације са политичким програмима; појединачно или у заједничком деловању. Запањујућа је чињеница да током четири месеца протестног врења у Србији нико из поменутих редова није изашао са планом радњи које се врше упоредо са демонстрацијама и блокадама. Није се ваљда очекивало да ће студентски покрет деловати у том правцу. Али, могла се уочити инхибиција несуђених политичких актера. Као да се боје да учине било шта из свог делокруга суочени са прекорним погледима студената на политику као делатност усмерену на власт. Како време одмиче, постаје све јасније да несхватљива политичка пасивност странака и ванстраначких група не произилази из некакве спољне инхибиције, већ из њихове неспособности за одговарајуће деловање у сфери политичког.

И заиста, премного је времена протекло да би се сада очекивало некакво изненадно буђење позваних актера из мртвога сна, јер све то време они нису спавали него су паразитирали на превратничким догађајима какве сами никада не би створили. Месецима, који су пролазили у пуцању режима по шавовима, нису се помакли „даље од почетка“, од идеје тзв. привремене владе - „га-га-га“ - која у њиховим јавним изливима делује као празна љуштура.

Ево једне илустрације која ипак представља накакав садржајни израз те идеје, садржај којем у лошој конкуренцији није тешко да буде „нај“. Као такав, даје најбољи повод да се опише не само безидејност него и акциона неспособност српске раздробљене опозиције.

Текст Милоша Јовановића, председника једне од десетак опозиционих странака које се одликују парламентарним статусом, објављен на сајту Нове српске политичке мисли 28. фебруара („Формирање прелазне владе као циљ и грађанска непослушност као средство“) добро сведочи о непомичном стању те опозиције. Аутор је намеравао да детаљније него што то чине преостале странке представи стање ствари и правце деловања опозиционих учесника у догађајима, али суштина тог прилога није прешла границу једног мотивационог политичког говора. Ако се у том прилогу осврнемо на чисто политичке теме, мугу се издвојити три: важећи политички систем; привремена влада; оставривање циљева протеста-побуне.

Да би се променио политички систем Србије требало би најпре променити уставне основе формално важећег политичког система, према томе и одговарајуће уставне одредбе које га карактеришу. Разуме се, легитимно је захтевати промену политичког система Србије, али ако се имају у виду уставне процедуре његове промене, такав захтев био би данас и овде залудан покушај

Прво, аутор текста није једини који учестало понавља да се студентски захтеви не могу остварити, а делујућа власт променити, без промене система. Напомена: из контекста је видљиво да аутор говори о систему институција које је узурпирао режим. Те институције чине срж формално важећег политичког система Србије. Поред тога, реч „систем“ никако се не може повезати са режимском праксом разарања институција политичког система, јер је та пракса, заснована на голом политичком волунтаризму, изразито противсистемске природе. Имајући ово у виду, зачуђује то што аутор, који располаже академским знањима о значењу израза „политички систем“ тако олако залази у ову сферу. Да би се променио политички систем Србије требало би најпре променити уставне основе формално важећег политичког система, према томе и одговарајуће уставне одредбе које га карактеришу. Разуме се, легитимно је захтевати промену политичког система Србије, али ако се имају у виду уставне процедуре његове промене, такав захтев био би данас и овде залудан покушај. Ова чињеница нас наводи на претпоставку да аутор у овакав ниво радикализације упада из чисто демагошких разлога, пошто је тешко претпоставити да би он био склон идеји о промени Устава Србије. На такву сумњу наводи следећа реченица: „И потпуно је јасно да се наведени захтеви (студентски – нап. С.С) суштински не могу испунити без промене система који је довео до отимања државе и њених институција“. И надаље; „Промена власти нужан је услов за промену система јер је немогуће очекивати Вучића, који је разградио све институције и потчинио их личним интересима, да сада те институције гради“. Овде би једино исправно било говорити о политичком режиму, а не  о (политичком) систему. Јер, конкретан режим може бити, као што у Србији и јесте, крајње противсистемски ако делује с оне стране формално утврђених институција система.

Пре ће бити да је владајући режим све институције система учинио нефункционалним. Зато акција друштвених покрета и посебно политичких чинилаца треба буде усмерана на одузимање личном узурпатору тих функција и њихово враћање институцијама система. Тако гледано, не би требало мењати политички систем, већ га из насилног утеривања у непроглашено ванредно стање вратити у редовно. Уместо политичког система, треба променити политички режим који је, формално и чињенично, поништио политички систем.

Друго, о привременој влади као институцији прелазног процеса до слободних избора, аутор понавља тривијалну мантру из ширег вокабулара страначке опозиције. Дакле, функција ове прелазне институције јесте да осигура фер и слободне изборе. Та њена улога произилази из неспособности власти да организује такве изборе због чега опозиција, наводно, треба овај посао да обави сама, тј. „директим учешћем у њиховој организацији“. Поред тога, и аутор, по шаблону иступања преосталих опозиционих странака, подвлачи да је реч о „једином задатку“ привремене владе, који би требало да се обави у „ограниченом временском периоду“.

Чак и да замислимо да Вучић скрпи неку владу после ове у оставци, а опозиција такође скрпи паралелну владу ослоњену на велики друштвени покрет, тешко је замислити да би она прва мирно посматрала ону другу која, као, припрема слободне изборе. Још теже је замислити реализацију овог „јединог задатка“ паралелне опозиционе владе. 

Ако замислимо како би ово стварно изгледало, произилази да би у том прелазном периоду послове владе водила нека друга влада, а не прелазна, која би се концентрисала само на услове поштених избора. Разуме са, један крајње немогућа ситуација. Чак и да замислимо да Вучић скрпи неку владу после ове у оставци, а опозиција такође скрпи паралелну владу ослоњену на велики друштвени покрет, тешко је замислити да би она прва мирно посматрала ону другу која, као, припрема слободне изборе. Још теже је замислити реализацију овог „јединог задатка“ паралелне опозиционе владе. Аутор ипак, у знак реалности, а насупрот празној апстракцији свог (и заједничког опозиционог) концепта, једном полуреченицом спекулише о некој врсти пристанка режима на привремену владу: „Тренутно је најважније да би се режим приморао на формирање прелазне владе, притисак улице треба да се осетно појача, јер је то једини начин да се то постигне“. Али, чак и да се тако нешто оствари, цела идеја и даље виси на припреми избора као „једином задатку прелазне владе“, будући да за то време државом мора неко да управља. Пошто се не предвиђа да то буде посао привремене владе, преостаје само „решење“ које већ имамо – садашње стање, а то је лична власт председника држава, а тек онда – тешко нама. Укратко, све би то биле реалне последице површног и недораслог погледа опозиције на питање промена, што нам овај текст добро илуструје.

Најзад, питање о остваривању циљева свеопште побуне које прожима цео овај текст. И одговор на ово питање лелуја у овом прилогу као невидљива супстанца. Текст је пун мотивационих позива за „борбу коју ћемо изнети сви ми као друштво у целини“, за „подразумевано заједништво“ у тој борби, за „манифестацију грађанске непослушности“ и „осетно подизање температуре“ и, најзад, у име питања „да ли смо као људи и друштво слаби или ћемо имати воље и снаге да устанемо“.

Један опозициони политичар, као и сви они, не би требало да после четири месеца необично густих протеста, оперише оваквим општим местима. Од њега (њих) се очекује одговор на конкретна питања: може ли опозиција да изложи план конкретних делатности на постизању привремене владе; ко су делатници у тој институцији; како се они делегирају; какав је однос привремене владе према актуелним властима; ко ће бити задужен за послове управљања државом током прелазног периода; какву врсту сарадње привремена влада треба да оствари са легитмним представницима студентског покрета као и са представницима побуњених професија и делатности; најзад, а заправо на првом месту - да ли овако разложена опозиција може убедљиво да делује у овако специфичној ситуацији.

Да располажемо са више времена, сигурно би та пробуђена воља произвела одговарајући политички рацио, спреман и способан да побуну доведе до нивоа освојене институционализоване слободе. Зато постоји реална стрепња да би фактор времена могао ту енергију да уведе у воде револуционарног сукоба са неизвесним исходом, али извесним људским жрвама, или у воде природног испумпавања те енергије и стање вишедеценијске тишине у мраку

Само спремност да се изађе у сусрет овим питањима, заправо реалним изазовима, може да квалификује опозицију за важно место у овим бурним околностима. Бојим се да четири протрачена месеца говори о узалудним надама у ситуацији када се политички одговор чека као макар озебло сунце. Зато права алтернатива не постоји, тј. ако се она силом прилика буде импровизовала из неполитичких или, штавише, антиполитичких кругова тзв. политиком неокаљаних људи и разних врста стручњака, преостаје само чеони удар два света унутар Србије – оног који је Србију довео до ивице провалије и оног који хоће да је склони са те ивице а не зна како. Та ситуција производи готово неуротичну неизвесност у тренуцима разбуђене јавности која манифестује сасвим неочекивану вољу и реалну снагу темељне промене патолошког стања српске државе. Да располажемо са више времена, сигурно би та пробуђена воља произвела одговарајући политички рацио, спреман и способан да побуну доведе до нивоа освојене институционализоване слободе. Зато постоји реална стрепња да би фактор времена могао ту енергију да уведе у воде револуционарног сукоба са неизвесним исходом, али извесним људским жрвама, или у воде природног испумпавања те енергије и стање вишедеценијске тишине у мраку. Данас, речи постају сувишне, јер се све зна, а конкретно политичко деловање постаје насушна потреба колико и зраци сунца који омогућавају живот.      

Видети још:

Милош Јовановић: Формирање прелазне владе као циљ и грађанска непослушност као средство