Jačanjem sveopšteg narodnog protesta raste neizvesnost njegovog ishoda (povodom teksta Miloša Jovanovića)

Prosto je neverovatno da sveopšti narodni protest protiv korupciono-kriminalnog režima gotovo četiri meseca deluje tako masovno, snažno i odlučno, svakog dana i širom zemlje. Da je neko pre četiri meseca predvideo ovaj fenomen, delovalo bi kao zaludno čaranje i bajanje. Slično bi delovalo i predviđanje o trajanju takvog događaja.

Sada, kada raspolažemo konkretnim iskustvom, moramo se pitati o trajanju protesta i njegovom ishodu, jer to trajanje nema drugi cilj do obaranje režima lične vlasti i stvaranje uslova za obnovu institucija. Kada je o tome reč, veliku nelagodu izaziva uporedno postojanje uzavrele pobune i odsustvo iole jasne perspektive.

Kako vreme odmiče, postaje sve jasnije da neshvatljiva politička pasivnost stranaka i vanstranačkih grupa ne proizilazi iz nekakve spoljne inhibicije, već iz njihove nesposobnosti za odgovarajuće delovanje u sferi političkog

Trebalo bi da je jasna gotovo obična činjenica da ovaj događaj mora da dobije svoj politički ekvivalent. Nije jasno samo zašto ga do sada nije dobio. Politički posao u datoj situaciji morale su da praktikuju samo dve vrste aktera: opozicione stranke i asocijacije sa političkim programima; pojedinačno ili u zajedničkom delovanju. Zapanjujuća je činjenica da tokom četiri meseca protestnog vrenja u Srbiji niko iz pomenutih redova nije izašao sa planom radnji koje se vrše uporedo sa demonstracijama i blokadama. Nije se valjda očekivalo da će studentski pokret delovati u tom pravcu. Ali, mogla se uočiti inhibicija nesuđenih političkih aktera. Kao da se boje da učine bilo šta iz svog delokruga suočeni sa prekornim pogledima studenata na politiku kao delatnost usmerenu na vlast. Kako vreme odmiče, postaje sve jasnije da neshvatljiva politička pasivnost stranaka i vanstranačkih grupa ne proizilazi iz nekakve spoljne inhibicije, već iz njihove nesposobnosti za odgovarajuće delovanje u sferi političkog.

I zaista, premnogo je vremena proteklo da bi se sada očekivalo nekakvo iznenadno buđenje pozvanih aktera iz mrtvoga sna, jer sve to vreme oni nisu spavali nego su parazitirali na prevratničkim događajima kakve sami nikada ne bi stvorili. Mesecima, koji su prolazili u pucanju režima po šavovima, nisu se pomakli „dalje od početka“, od ideje tzv. privremene vlade - „ga-ga-ga“ - koja u njihovim javnim izlivima deluje kao prazna ljuštura.

Evo jedne ilustracije koja ipak predstavlja nakakav sadržajni izraz te ideje, sadržaj kojem u lošoj konkurenciji nije teško da bude „naj“. Kao takav, daje najbolji povod da se opiše ne samo bezidejnost nego i akciona nesposobnost srpske razdrobljene opozicije.

Tekst Miloša Jovanovića, predsednika jedne od desetak opozicionih stranaka koje se odlikuju parlamentarnim statusom, objavljen na sajtu Nove srpske političke misli 28. februara („Formiranje prelazne vlade kao cilj i građanska neposlušnost kao sredstvo“) dobro svedoči o nepomičnom stanju te opozicije. Autor je nameravao da detaljnije nego što to čine preostale stranke predstavi stanje stvari i pravce delovanja opozicionih učesnika u događajima, ali suština tog priloga nije prešla granicu jednog motivacionog političkog govora. Ako se u tom prilogu osvrnemo na čisto političke teme, mugu se izdvojiti tri: važeći politički sistem; privremena vlada; ostavrivanje ciljeva protesta-pobune.

Da bi se promenio politički sistem Srbije trebalo bi najpre promeniti ustavne osnove formalno važećeg političkog sistema, prema tome i odgovarajuće ustavne odredbe koje ga karakterišu. Razume se, legitimno je zahtevati promenu političkog sistema Srbije, ali ako se imaju u vidu ustavne procedure njegove promene, takav zahtev bio bi danas i ovde zaludan pokušaj

Prvo, autor teksta nije jedini koji učestalo ponavlja da se studentski zahtevi ne mogu ostvariti, a delujuća vlast promeniti, bez promene sistema. Napomena: iz konteksta je vidljivo da autor govori o sistemu institucija koje je uzurpirao režim. Te institucije čine srž formalno važećeg političkog sistema Srbije. Pored toga, reč „sistem“ nikako se ne može povezati sa režimskom praksom razaranja institucija političkog sistema, jer je ta praksa, zasnovana na golom političkom voluntarizmu, izrazito protivsistemske prirode. Imajući ovo u vidu, začuđuje to što autor, koji raspolaže akademskim znanjima o značenju izraza „politički sistem“ tako olako zalazi u ovu sferu. Da bi se promenio politički sistem Srbije trebalo bi najpre promeniti ustavne osnove formalno važećeg političkog sistema, prema tome i odgovarajuće ustavne odredbe koje ga karakterišu. Razume se, legitimno je zahtevati promenu političkog sistema Srbije, ali ako se imaju u vidu ustavne procedure njegove promene, takav zahtev bio bi danas i ovde zaludan pokušaj. Ova činjenica nas navodi na pretpostavku da autor u ovakav nivo radikalizacije upada iz čisto demagoških razloga, pošto je teško pretpostaviti da bi on bio sklon ideji o promeni Ustava Srbije. Na takvu sumnju navodi sledeća rečenica: „I potpuno je jasno da se navedeni zahtevi (studentski – nap. S.S) suštinski ne mogu ispuniti bez promene sistema koji je doveo do otimanja države i njenih institucija“. I nadalje; „Promena vlasti nužan je uslov za promenu sistema jer je nemoguće očekivati Vučića, koji je razgradio sve institucije i potčinio ih ličnim interesima, da sada te institucije gradi“. Ovde bi jedino ispravno bilo govoriti o političkom režimu, a ne  o (političkom) sistemu. Jer, konkretan režim može biti, kao što u Srbiji i jeste, krajnje protivsistemski ako deluje s one strane formalno utvrđenih institucija sistema.

Pre će biti da je vladajući režim sve institucije sistema učinio nefunkcionalnim. Zato akcija društvenih pokreta i posebno političkih činilaca treba bude usmerana na oduzimanje ličnom uzurpatoru tih funkcija i njihovo vraćanje institucijama sistema. Tako gledano, ne bi trebalo menjati politički sistem, već ga iz nasilnog uterivanja u neproglašeno vanredno stanje vratiti u redovno. Umesto političkog sistema, treba promeniti politički režim koji je, formalno i činjenično, poništio politički sistem.

Drugo, o privremenoj vladi kao instituciji prelaznog procesa do slobodnih izbora, autor ponavlja trivijalnu mantru iz šireg vokabulara stranačke opozicije. Dakle, funkcija ove prelazne institucije jeste da osigura fer i slobodne izbore. Ta njena uloga proizilazi iz nesposobnosti vlasti da organizuje takve izbore zbog čega opozicija, navodno, treba ovaj posao da obavi sama, tj. „direktim učešćem u njihovoj organizaciji“. Pored toga, i autor, po šablonu istupanja preostalih opozicionih stranaka, podvlači da je reč o „jedinom zadatku“ privremene vlade, koji bi trebalo da se obavi u „ograničenom vremenskom periodu“.

Čak i da zamislimo da Vučić skrpi neku vladu posle ove u ostavci, a opozicija takođe skrpi paralelnu vladu oslonjenu na veliki društveni pokret, teško je zamisliti da bi ona prva mirno posmatrala onu drugu koja, kao, priprema slobodne izbore. Još teže je zamisliti realizaciju ovog „jedinog zadatka“ paralelne opozicione vlade. 

Ako zamislimo kako bi ovo stvarno izgledalo, proizilazi da bi u tom prelaznom periodu poslove vlade vodila neka druga vlada, a ne prelazna, koja bi se koncentrisala samo na uslove poštenih izbora. Razume sa, jedan krajnje nemoguća situacija. Čak i da zamislimo da Vučić skrpi neku vladu posle ove u ostavci, a opozicija takođe skrpi paralelnu vladu oslonjenu na veliki društveni pokret, teško je zamisliti da bi ona prva mirno posmatrala onu drugu koja, kao, priprema slobodne izbore. Još teže je zamisliti realizaciju ovog „jedinog zadatka“ paralelne opozicione vlade. Autor ipak, u znak realnosti, a nasuprot praznoj apstrakciji svog (i zajedničkog opozicionog) koncepta, jednom polurečenicom spekuliše o nekoj vrsti pristanka režima na privremenu vladu: „Trenutno je najvažnije da bi se režim primorao na formiranje prelazne vlade, pritisak ulice treba da se osetno pojača, jer je to jedini način da se to postigne“. Ali, čak i da se tako nešto ostvari, cela ideja i dalje visi na pripremi izbora kao „jedinom zadatku prelazne vlade“, budući da za to vreme državom mora neko da upravlja. Pošto se ne predviđa da to bude posao privremene vlade, preostaje samo „rešenje“ koje već imamo – sadašnje stanje, a to je lična vlast predsednika država, a tek onda – teško nama. Ukratko, sve bi to bile realne posledice površnog i nedoraslog pogleda opozicije na pitanje promena, što nam ovaj tekst dobro ilustruje.

Najzad, pitanje o ostvarivanju ciljeva sveopšte pobune koje prožima ceo ovaj tekst. I odgovor na ovo pitanje leluja u ovom prilogu kao nevidljiva supstanca. Tekst je pun motivacionih poziva za „borbu koju ćemo izneti svi mi kao društvo u celini“, za „podrazumevano zajedništvo“ u toj borbi, za „manifestaciju građanske neposlušnosti“ i „osetno podizanje temperature“ i, najzad, u ime pitanja „da li smo kao ljudi i društvo slabi ili ćemo imati volje i snage da ustanemo“.

Jedan opozicioni političar, kao i svi oni, ne bi trebalo da posle četiri meseca neobično gustih protesta, operiše ovakvim opštim mestima. Od njega (njih) se očekuje odgovor na konkretna pitanja: može li opozicija da izloži plan konkretnih delatnosti na postizanju privremene vlade; ko su delatnici u toj instituciji; kako se oni delegiraju; kakav je odnos privremene vlade prema aktuelnim vlastima; ko će biti zadužen za poslove upravljanja državom tokom prelaznog perioda; kakvu vrstu saradnje privremena vlada treba da ostvari sa legitmnim predstavnicima studentskog pokreta kao i sa predstavnicima pobunjenih profesija i delatnosti; najzad, a zapravo na prvom mestu - da li ovako razložena opozicija može ubedljivo da deluje u ovako specifičnoj situaciji.

Da raspolažemo sa više vremena, sigurno bi ta probuđena volja proizvela odgovarajući politički racio, spreman i sposoban da pobunu dovede do nivoa osvojene institucionalizovane slobode. Zato postoji realna strepnja da bi faktor vremena mogao tu energiju da uvede u vode revolucionarnog sukoba sa neizvesnim ishodom, ali izvesnim ljudskim žrvama, ili u vode prirodnog ispumpavanja te energije i stanje višedecenijske tišine u mraku

Samo spremnost da se izađe u susret ovim pitanjima, zapravo realnim izazovima, može da kvalifikuje opoziciju za važno mesto u ovim burnim okolnostima. Bojim se da četiri protračena meseca govori o uzaludnim nadama u situaciji kada se politički odgovor čeka kao makar ozeblo sunce. Zato prava alternativa ne postoji, tj. ako se ona silom prilika bude improvizovala iz nepolitičkih ili, štaviše, antipolitičkih krugova tzv. politikom neokaljanih ljudi i raznih vrsta stručnjaka, preostaje samo čeoni udar dva sveta unutar Srbije – onog koji je Srbiju doveo do ivice provalije i onog koji hoće da je skloni sa te ivice a ne zna kako. Ta situcija proizvodi gotovo neurotičnu neizvesnost u trenucima razbuđene javnosti koja manifestuje sasvim neočekivanu volju i realnu snagu temeljne promene patološkog stanja srpske države. Da raspolažemo sa više vremena, sigurno bi ta probuđena volja proizvela odgovarajući politički racio, spreman i sposoban da pobunu dovede do nivoa osvojene institucionalizovane slobode. Zato postoji realna strepnja da bi faktor vremena mogao tu energiju da uvede u vode revolucionarnog sukoba sa neizvesnim ishodom, ali izvesnim ljudskim žrvama, ili u vode prirodnog ispumpavanja te energije i stanje višedecenijske tišine u mraku. Danas, reči postaju suvišne, jer se sve zna, a konkretno političko delovanje postaje nasušna potreba koliko i zraci sunca koji omogućavaju život.      

Videti još:

Miloš Jovanović: Formiranje prelazne vlade kao cilj i građanska neposlušnost kao sredstvo