Kandidatura i smak sveta

Jedan za drugim, ministri inostranih poslova zemalja članica EU i drugi zvaničnici iz Brisela, reklo bi se nervozno, učestalo zadnjih dana, kao u horu, izjavljuju da je Srbiji mesto u EU, ali da mora, što hitnije, da se vrati za pregovarački sto sa Prištinom. Isto očekivanje ima i gđa K. Ešton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, podsećajući valjda na onaj dogovor iz jula o.g. o zajedničkoj deklaraciji za UN posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, da će predsednik Tadić i ovog puta potvrditi „svoju lidersku poziciju“ i uticati da se Srbija vrati pregovorima sa Prištinom.

Analizirajući ove poslednje izjave, stiče se utisak da, za razliku od ranijih izjava koje su, kao uslov za dobijanje statusa kandidata, uključivale i implementaciju već dogovorenog pa čak i rasformiranje tzv. paralelnih institucija na severu KiM, sada se retorika značajno umanjuje i uglavnom svodi na obnovu dijaloga. Da li je to potvrda ranije iznete teze da je u ovom periodu Srbija, upravo zbog KiM ali i ne samo zbog njega, važnija Evropskoj uniji, nego obratno. Stiče se utisak da Brisel počinje da shvata da Srbija, ovakva kakva je politički nejedinstvena, možda može i da pričeka na status kandidata, pogotovo sada u izraženoj preokupiranosti EU same sobom, ali da EU baš i ne može. Evropska unija, posebno neke njene članice, postaju sve nestrpljivije za konačno rešenje problema KiM. Uviđaju, međutim, naročito posle odlučnosti Srba na severu KiM, da „rešenje po njihovoj zamisli“, koje treba da sprovede Euleks i Kfor, nije moguće definitivno i na održiv način postići bez Srbije, pogotovo ne bez Srbije izvan domašaja EU. I tu je ključ za „darivanje“ statusa.

Na drugoj strani, ovde u Srbiji, kao da neke političare iz vlasti hvata panika šta će se desiti tog famoznog 9. decembra, ne znajući šta da kažu zbunjenom narodu u slučaju negativnog ishoda, učestalo ponavljaju: „Neće biti smaka sveta ako i ne dobijemo status kandidata“. Pa naravno da neće. A šta će biti, hoće li biti „smaka sveta“ ili će nam biti rešeni svi problemi ako Srbija ipak dobije taj famozni status. E pa, Srbija će, kako stvari sada stoje, postati taj kandidat, bez obzira da li će do tog dana „D“ ispuniti sve moguće i nemoguće što se od nje traži. Srbija sa statusom kandidata ili bez njega ostaje sa svojim problemima koje mora rešavati ponajviše sama, svojim resursima. Ono što eventualno dođe sa strane skupo će platiti. Evroentuzijasti će slaviti, olakšaće im se teret na leđima, ali će Srbiji i dalje ostati „omča“ oko vrata. Evroskeptici , pomalo tužni, ignorisaće i/ili minimizirati. Rezultat: još dublja podela „politički raspolućene“ Srbije.

Eventualnim odlaganjem stavljanja na dnevni red pitanja davanja statusa kandidata, još gore odbijanjem predloga EK, EU bi, pored ogromnih sopstvenih problema, dodala sebi još jedan. Izgubila bi kontrolu nad vlašću u Srbiji i šansu da za određeno vreme ne bude u poziciji, da kao do sada i još izraženije nameće uslove i dobija ustupke o mnogim pitanjima, posebno o KiM. Bitno bi oslabila proevropske snage u Srbiji i umanjila njihov uspeh na predstojećim izborima. Davanjem statusa kandidata Evropska unija ne gubi ništa, daje nešto što malo znači bez određivanja datuma početka pregovora o učlanjenju, a ojačava „tapiju“ za dalje pritiske na Srbiju. Iluzija je da korišćenje pristupnih fondova, na koje aktuelna vlast obilato računa, neće biti takođe uslovljavano, čak i više nego što je to bio slučaj sa drugim kandidatima.

Ako kojim slučajem EU, možda zbog „iskakanja“ neke od članica upravo zbog KiM ili pak zbog unutrašnjih problema same EU, bude rigidna i ne „daruje“ taj dugo očekivani status kandidata, što se neće desiti ukoliko se neko, za sada nepredviđeno, „čudo“ ne desi do tog 9. decembra, napraviće veliku grešku. Priznaće svoju nedoslednost u javnim obećanjima nebrojeno puta ponovljenim o proširenju na zapadni Balkan i posebno o mestu Srbije u EU. Negativnim pristupom 9. decembra EU bi izgubila značajan deo svog kredibiliteta u međunarodnoj zajednici i posebno u Srbiji. Priznaće, isto tako, da su njeni unutrašnji problemi, i to ne samo ekonomske prirode već i unutrašnje organizacije, toliko narasli da je spoljni svet, „tamo neka mala Srbija“, malo interesuju. A, i što bi, ako već sada razmišlja o neke dve ili tri kategorije zemalja članica, ne isključujući ni onu eventualno četvrtu, na obodu ili periferiji, rezervisanu možda baš za Srbiju, kao što za Tursku prdviđa samo „privilegovano partnerstvo“. Samoživost ne bi joj se isplatila. Srbija, uostalom, nije uzrok krize u evrozoni, niti bi sutra svojom kandidaturom doprinela njenom produbljivanju, što nije beznačajno istaći.

A šta Srbija dobija, kako misle evroentuzijasti, ili možda gubi, kako misle evroskeptici, ostaje da se vidi. Darivanjem statusa kandidata, u to ne treba sumnjati, EU će, u daljem procesu određivanja datuma otpočinjanja pregovora i tokom pregovora ako i kada do njih dođe, pojačavati pritiske na novu vlast u Srbiji da sprovede u praksu sve ono što je zamislila u vezi sa KiM. Prosto je neverovatno koliko mnoge i to najuticajnije članice EU neće da shvate da je rešavanje problema KiM, kome su i one i te kako doprinele, a koji nije od juče, proces i da rešenje nije nadohvat ruke kako bi one htele. Insistiraju na tzv. „realnosti na terenu“, što polako javno prihvata i jedan deo srpske političke elite, a neće da shvate da je aktuelna vlast u Srbiji učinila i previše ustupaka, posebno u pregovorima u Briselu, upravo zarad te kandidature, što vodi ka „de fakto“ priznanju nezavisnosti „države Kosova“ i da Srbija ne može niti sme da ide dublje.

Ako se i kada većinski narod na KiM bude menjao, ali suštinski i u praksi, prema svojim komšijama nealbancima, posebno Srbima, toliko će se i Srbija, zarad svojih građana na KiM, koje će uvek podržavati i štititi, prilagođavati nekim drugim realnostima, ali nikako ovim i ovakvim današnjim. Srbija se može prilagođavati samo onim realnostima koje budu uzimale u obzir i interese Srbije, njen Ustav i Rezoluciju 1244. Tek kada Brisel i Vašington shvate i podrže „realnosti“ koje podrazumevaju i srpske a ne samo albanske interese, a međunarodne institucije se budu ponašale statusno neutralnim, biće moguće tragati za održivim rešenjem za problem KiM. Do tada, problem KiM ostaje bezbednosni problem regiona ali i cele Evrope.