Муке са српском политичком културом

Нешто не ваља и ружи вербални однос („јавни дискурс“) између власти и опозиције у Србији. Нису боље ни јавне изјаве и пароле „наших“ и „њихових“ по питању највеће српске муке, Косова и Метохије. Наше народно представништво могло би само да се црвени од стида слушајући на какво увредљиво и амандмански бесмислено „брбљање“ се свела, у теорији често идеализована, парламентарна расправа. Колико је некултуран ниво таблоидне жуте штампе, првенствено оне која подржава власт, не треба ни спомињати – то је да се обичан човек застиди што живи у Србији. На све ово, тешко је разумети да је кварење политичке културе наша свакодневица на „европском путу“ остваривања „европских вредности“ куда се, миц-по-миц, Србија још увек званично креће. Сме ли се уопште замислити како би било да не газимо по трагу тих вредности?

Опозиција каква год да је, а садашња је пуна међусобно супротстављених ставова и идеологија, мора да критикује власт - то је њена дефиниција. Критика је облик контроле власти неопходан свакој демократији. Али наша власт обзнани и непрестано понавља да је критика заправо мржња - „они мрзе Вучића“, а он им узвраћа и назива „кретенима из Србије“, „фашистима“, „лоповима“... Ризично је однос међу политичарима објашњавати као мржњу (они се сигурно не мрзе, већ вођени интересима пре или касније сарађују) јер би наше друштво могло да се непријатељски подели и међусобно замрзи. Брине то да о таквим негативним последицама политичари и не размишљају, идући све даље од насушно нам потребног културног политичког односа.

Ако се некад са сепаратистичким косовским политичарима није смело ни руковати, а сада се преговара, потписује па прекида и обнавља „дијалог“, невероватно је да у директном говору од нашег главног преговарача чујемо: „бандо једна из Приштине (...)“ и слично од других, на пример, „ти људи су изашли из шуме и постали политичка елита“ (председник Владе сигурно није мислила на Тита и његове партизане). „Наши“ и даље морају (или хоће) да седе са „њима“ у Бриселу, у „косовској влади и скупштини“ и другде, а увреде пљуште. Ово је пре политички лаицизам, него бар део политичке културе и вештине преговарања.

Да замислимо Лењина како слуша неку нашу скупштинску седницу сигурно би казао: рекох ли вам пре стотину година, парламент је једна „брбљаоница“. Али, наша Скупштина није само достигла друге политички „слабокултурне“ парламенте по увредама, клеветама, оптужбама или претњама, него их је превазишла по обесмишљавању срца парламента – парламентарне расправе. Подношењем бесмислених амандмана на сопствене предлоге закона не би ли се у хваљењу власти потрошило и дебатно време опозиције, заправо се потцењује читав народ а не само његово представништво. Да ли се надахнути творац овог изума и они који га спроводише бар запиташе колико лоших последица стварају у политичкој култури садашњих и нових генерација?

Дневне и недељне таблоиде који непрестаном политикантском сензационалношћу, неистинама, увредама и лошим вестима покушавају да одрже тензију у српском друштву заједно са догмом о најбољој и непобедивој власти, немогуће је повезати са политичком културом. Заправо, њих само и може да победи стварање политичке културе код свих грађана који ће временом престати да купују ту негативну пропаганду друштвених вредности.

Европа (или ЕУ) има изграђене политичке институције, стандард грађана и одговарајући ниво политичке културе, још од почетног начела да је власт (безболно) смењива. Али, иста та Европа је дволична када казује да нас подржава у политичком приближавању к њој а зна (и извештава) да ниво наше политичке културе опада. Објашњење би могло бити да такво стање толерише јер је руковођена интересом своје политике и капитала. Али за наше друштво је поражавајуће да они који воде државу, а делом и други који чекају да је воде, сами крње политичку културу, уназађују Србијину демократију и, што је најозбиљније, дугорочно свађају грађане. А не сме даље тако због нас самих. Да се о свему овоме запитамо што пре и, почев од власти, кренемо да се мењамо и подижемо политичку културу, док не буде прекасно.

(Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду)