(Не)дипломатски скандал и пропаганда амбасадора Маса

Има већ неко време да се и у теоријском и у политичком смислу – и за разлику од неколицине мојих „левих“ и „десних“ пријатеља – озбиљно бринем за судбину Немачке. Пре непуна три месеца посебна комисија немачке владе у истраживању је сада и официјелно утврдила да је сваки пети Немац „латентни антисемита“.[1] То се догађа годину дана након што је канцеларка Меркел објавила крај, ионако не врло домишљатог, пројекта мултикултурализма[2], тј. у истом часу у којем је Хабермас артикулисао тезу о постдемократској ери Европе, прецизније, о монополизацији европске идеје од стране политичких ЕУ елита.[3] Али судбину ЕУ – и у томе лежи разлог ове моје забринутости – умногоме ће одредити управо судбина Немачке. И то питање није само економска ствар (иако у важном сегменту то јесте), него и ствар политике, друштва и културе – и на крају европске цивилизације. Јер сетимо се и једне од последњих изјава немачког министра спољних послова Гвида Вестервелеа: приступ Немачке сировинама се мора осигурати, макар и оружјем.[4]

Ово је било потребно поменути јер анализа сваке ствари захтева макар скицу контекста у којем се налази. Непосредан повод овог писања је иступ немачког амбасадора у Србији Волфрама Маса, који је, обраћајући се студентима, учесницима програма Добродошли у Немачку, о истом трошку успео да изјави и да током читавог мандата једног премијера Русија није дала ни динар помоћи Србији, и да некадашњи српски премијер и председник о питању користи и штете од ССП-а или не зна или лаже. [5] Нажалост, није ни први пут да се суочавамо са дипломатски скандалозним изјавама немачких амбасадора у Србији – некадашњи амбасадор Андреас Цобел јавно је саопштио да питање Косова што пре треба решити у правцу надзиране независности, јер би у супротном могли да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку.[6] Да је и овог пута реч о, благо говорећи, потпуно недипломатском понашању Волфрама Маса, јуче је објаснио бивши министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић, уочавајући да је такав чин супротан и Бечкој конвенцији и дипломатској традицији.[7] Зато се дипломатским „фауловима у нападу“ и „аутоголовима“ овде више нећемо бавити. Али сем дипломатског, јучерашњи догађај има и свој (полу)видљиви, изузетно битан, политички, друштвени, културни и (анти)цивилизацијски смисао.

У политичком кључу, сада смо сведоци још једне нове појаве – страни амбасадори не само да све више имају важну улогу у постизборним „комбинацијама“ и „рачуницама“, него се активно укључују у предизборну кампању у Србији на експлицитан начин. У овом случају – сем ако не мислимо да је Масов испад био „ненамеран“ или нека врста „фројдовске омашке“ – Немачка је започела политички обрачун са Руском Федерацијом на тлу Србије. И прилично сам сигурна да ово није једини чин у том правцу – али овај чин је транспарентан и јаван. (Знам да се то не уклапа у неке овдашње жеље и пројекције, али ствари тренутно изгледају тако, нажалост.) Из овог застрашујућег угла, убрзо бисмо могли да (п)останемо сведоци, али више не и учесници, тј. ако све почне да личи на утакмицу која више није наша него је њихова, биће јасно докле су ствари стигле и како ће се и преко кога ломити копља. Разуме се, ни код „њих“, баш као ни код „нас“, неће бити да су „сви исти“, баш као што није истина да се не уочава разлика у концептима, приступима и пријатељству према Србији. (При чему сва питања о томе колико је руског новца и инвестиција стигло у Србију, а колико није – и зашто – као и питања о користима и штети од ССП-а, остављам стручњацима и јавности на процену).

У друштвеном смислу, Масово искакање обележено је специфичношћу ситуације из које проговара: он се обраћа студентима, и то не немачким, него српским студентима и у свом излагању без задршке пропагира Немачку и, што је још горе, то чини критикујући друге земље и домаће политичке актере. А с обзиром на то да и медији спадају у овај друштвени аспект, треба рећи да је граница прекорачена на путу ка сасвим новом феномену – да наиме више не можемо говорити ни о спиновању, него, у појединим случајима, о потпуном дезинформисању јавности.[8] У културном и цивилизацијском аспекту, кршење елементарне пристојности у земљи домаћину, непридржавање реда, тј. основних претпоставки које омогућавају дијалог, свакако да оставља последице. У тој ствари извињење држави Србији и конкретној личности је доња граница и безрезервно нужан предуслов како би се могло разговарати. Али имајући у виду да је Мас овај искорак направио истог дана када је саопштио да су „услови за кандидатуру јасни, само их треба испунити“ – те да је у тим условима реч о Косову[9] - односно, с обзиром на то да је немачки став према Србији протеклих месеци „добио“ на бруталности и притисцима, тако нешто није реално очекивати. Са друге стране, оно што бисмо свакако могли – и треба – да учинимо јесте да се осврнемо на питања зашто и кога у цивилном сектору Немачка у Србији свесрдно помаже већ годинама, јер то је наша ствар.

[9] http://www.nspm.rs/hronika/volfram-mas-uslovi-za-kandidaturu-srbije-su-jasni-jednostavno-ih-je-ispuniti.html