уторак, 10. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Дашак ветра из Хаване или један заиста историјски састанак
Савремени свет

Дашак ветра из Хаване или један заиста историјски састанак

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић   
петак, 12. фебруар 2016.

После дужег времена многих најава и индиција да ће до сусрета доћи, историјски састанак је заказан: патријарх Кирил и папа Франциско у Хавани ће потписати заједничку декларацију. Свакако, непосредан повод разговора тиче се прогона хришћана, посебно услед таласа радикалног исламистичког насиља у Сирији, у којем је "Исламска држава" уништила неколико стотина цркава и манастира а велики број хришћана приморан је да напусти светиње. Тако су догађаји у Сирији довели у питање будућност хришћанства на целокупном Блиском истоку, с обзиром на то да је, у том делу света, управо Сирија била живи пример мирне коегзистенције и слободе различитих вероисповести.

Епохални сусрет два поглавара, заједно са Кастром, има међутим, још дубље и далекосежније узроке и последице. Што се тиче узрока, пре свега, то је чињеница да савремено хришћанство није угрожено само од екстремног исламизма већ често управо унутар и од стране „хришћанског света“. И та угроженост је двострука јер је, наиме, неолиберализам произвео радикалну секуларизацију, док се, истовремено, и међу преосталим верницима заборавило на изворни смисао вере а њено испољавање постала је представа у доминацији света привида. То је смисао и Божићне посланице папе Франциска, односно речи да је прослава Божића „шарада“ јер је „цео свет у рату“.

Непристојно је и неприлично славити у време у којем је већи део хришћанске цивилизације заборавио основне принципе и дела супротно њима. Реч је, дакле, о упечатљивој илустрацији критике и самокритике коју Папа систематски и конзистентно упућује западном католичком свету, а њена суштина тиче се произведене илузије, апсурдног претварања у циљу стварања пријатности. Али шарада је и још више од тога – она је појава која се увек тиче очигледно лажног чина или чињења.

Управо оваква самообмана постала је карактеристика хришћанства, а најизразитији лик добила је у савременој Европи, која је раскинула и са античким и са хришћанским и са модерним темељима на којима је саздана – и зато изгубила тло под ногама. Штавише, ако се има у виду да су позиције папе Франциска и патријарха Кирила о практично свим релевантним актуелним питањима – од Украјине до дешавања на Блиском истоку –  заправо врло блиске, онда је још јасније да узроци њиховог састанка далеко превазилазе иначе битну замисао о покретању плодотворног дијалога две цркве.

У питању је борба за највеће вредности правде, слободе, једнакости и достојанства за појединце и целе народе, а посебно за угрожене и потлачене – и то је средишња тачка на којој се сусрет два врховна верска поглавара преплиће са историјском традицијом и револуционарним духом Кубе. Верски поглавари, наиме, неће одржати заједничку молитву, нити ће се састати на било којем светом месту, а њиховна основна порука усмерена је не само према хришћанима и припадницима свих других вероисповести, већ је дословно и без остатка универзалног карактера.

То је порука да, пре свега, треба стати на пут евентуалном светском рату, као и да је истински дијалог Истока и Запада могућ ако се усвоје заједничке претпоставке о свету који би био другачији од данашњег. Био би то постлиберални свет у којем неоколонијализам и империјалне претензије нестају заједно са „хуманитарним интервенцијама“, у којем се искорењује страшни класни јаз између, условно говорећи, 1% и 99% становништва, у којем се људи, народи и државе сматрају једнакима и у којем више не влада примитивно „право јачег“.

Био би то свет повратка праву и свет у којем се обнавља важност суверености као, пре свега, самосталног одлучивања о сопственој судбини. Јер, суверенитет значи слободу, а чак у савременој Европи практично да нема земаља које су истински суверене. Ово је аспект у којем се састанак  папе и патријарха појављује као једна врста апела, односно, као врло важан део заједничке европске – и светске - борбе. Уз дашак ветра из Хаване можда ће то бити и својеврсна прекретница.             

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер