петак, 06. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Мултикултурализам, Шарли, Колинда и „празно европејство“
Политички живот

Мултикултурализам, Шарли, Колинда и „празно европејство“

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић   
петак, 23. јануар 2015.

Када је, после напада на куле близнакиње у Њујорку, истакнути француски филозоф Жак Бодријар у јесен 2001. објавио есеј у којем је први образложио да је тероризам друга страна и производ истог система западне доминације под именом глобализације, тај увид имао је снагу изношења на светло дана шокантне, скоро забрањене истине - после које више ништа није исто.

Када су се, деценију касније, у пролеће 2011, европски „лидери“, тј. немачка канцеларка Меркел, британски премијер Камерон, а на крају и француски председник Саркози, сложили око чињенице да је мултикултурализам пропао, јавност је исто тако у највећој мери била затечена, управо стога јер је илузија о лепом суживоту различитости била изузетно битан саставни део приче о савременој глобализацији.

Али после ова два догађаја и појаве „Исламске државе“, зашто је било ко био изненађен нападом на сатирични магазин у Паризу, који је, иако прилично маргиналан, био један од примера наратива западног имепријализма, и то у његовом сировом облику? Разуме се, није ствар само у предвидљивости – која произилази из логике и чињеница – већ пре свега о престанку обмањивања и самообмањивања када се ради о либералном капитализму. Јер, европска илузија о беспрекорности мултикултурног друштва директна је последица прихватања неолиберализма тј. савременог либералног капитализма „увезеног“ из САД. Или, прецизније, највећи проблем садржан је у томе да је тзв. очување појединачних идентитета заједница у стварности значило искључивање тих заједница из друштва.

Зато су групе и популације о којима је реч биле дужи временски период политички, социјално и економски маргинализоване, односно, најчешће протеране на дно свих хијерархијских лествица. То ни најмање не значи да су самозване „европске елите“ биле националистичке, већ да су биле неолибералне, услед чега о равноправности по дефиницији није могло бити. Када се свему овом придодају европске „интервенције за слободу“, једначина према којој насиље и неједнакост могу последично произвести једино насиље као одговор постаје сасвим јасна. То су, у најкраћем, и разлози због којих се најновијији терористички чин у Француској никако не може тек тако свести на пуки „сукоб цивилизација“ (иако на први поглед тако делује), јер се ради о једној секвенци вишедеценијске етичке, политичке, идеолошке, друштвене и културне пропасти западних друштава које су, поред осталог, сваку „другост“ тек наизглед поштовале.

У чему је сад значај контроверзног обраћања нове хрватске председнице која је направила једну врсту радикалног заокрета у одлуци да не говори више „грађанима и грађанкама“ већ „Хрватима и Хрватицама“? Пре свега - да не буде никакве дилеме - опште је познат степен блискости председнице у суседству са САД и НАТО, а у најкраћем замисливом року постало је сасвим „бјелодано“ и колико је „пријатељски“ настројена према Србима.  И обе ове чињенице и те како заслужују политичку пажњу, и чине незаобилазне теме за дискусију.

Постоји, међутим, и један аспект ове приче који говори о нечем сасвим трећем а што ће обележити време нове Европе која ће настати. То је реафирмација државности и националног осећаја, тј. политичких феномена и појава које је глобализација покушала да искорени практично свим средствима – чак својеврсни савремени повратак концепту државе-нације. То је један од нарастајућих европских трендова који се рађа као реакција на лажну универзалност „грађанина света“.

Свакако, оно што је хрватска председница сметнула са ума – у иначе правилном обраћању свима као држављанима Хрватске – јесте да управо афирмисање хрватског народа собом повлачи и још веће афирмисање српског тј. да ће, уколико жели да постигне да се Срби једног дана препознају у њеном обраћању, равноправност, једнакост, аутохтоност, као и истинско поштовање „другости“ морати да постану стварност у заједничкој домовини. Баш као што би у Паризу било несразмерно боље да су се Французи заиста осећали као Французи тј. да је прављена јака држава и да се суштински прихватило да сви остали нису грађани другог реда.

Јер у празном „европејству“ није се препознао дословно нико – ни већински народи ни они који то нису, баш као што растакање државног суверенитета није довело ни до политичког, ни друштвеног ни економског напретка. И на крају – али никако не и најмање важно – таква нова Европа у настајању биће истовремено и „левичарска“, јер ће нужно значити и озбиљан повратак питањима правде и једнакости.          

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер