субота, 07. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Време малих и/или великих револуција и савремена биополитика
Савремени свет

Време малих и/или великих револуција и савремена биополитика

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић   
понедељак, 13. април 2015.

Сви различити савремени феномени на које смо овде  покушали да скренемо пажњу тј. нове светске појаве и манифестације које смо настојали да артикулишемо и појмовно образложимо - „арапско пролеће“, покрет „Occupy“ и рађање радикалних левих и десних европских политика – у мноштву аспеката испостављају питање да ли је, ерго, 21. век егземпларно биополитичко време или се пак, обратно, назиру силуете и обриси краја неолиберализма. Или, експлицитније, ако, иако двосмислено и вишезначно, на хоризонту израњају први знаци формирања политичких субјективитета да ли је довољно да претпоставимо да су тачке отпора систему нарасле до те мере да је реч о иреверзибилном процесу?

Тренутни теоријски и практички услови приказују да, ен генерале, још увек итекако живимо у свету биополитике: јер у савременој биополитици у равни технологије и сексуалности све је могуће и све је дозвољено у практично свим сегментима, сем ако не задире у срж политике и економије, односно у срж система. Наиме, политичка виртуелност, као и симулација економске одрживостиструктурно неодрживих парадигми, уз експанзивне улоге крипто-елита битно изнад површине и даље држи хиперпродукцију status quo-a, у западном, као и у делу не-западног света. Кроз мултиплицитет техника моћи, доминације и интервенције, у арапским земљама и даље је присутан и опипљив утицај империјалних и колонијалних сила, покрет ОWS у овом часу налази се на силазној путањи док у исти мах, са треће стране, упркос бројним новим процесима који се одвијају на европском тлу, још увек је на делу превласт најјачих, чак и када се томе супротставља већински народ.

Опет, упркос чињеници да се, дакле, овај теоријско-практички злочин виртуелности оикос-а и полис-а намеће као практично савршен злочин који је узроковао системску производњу деполитизације и десубјективизације и тако условио неолибералну контролу целокупних популација од стране (транс)европских криптоелита – све су прилике да се ово време може именовати као време интервала. Време интервала, као особени временски вакум, представља обележје између двеју епоха, топос у којем се сакупља, сабира, премеће и претура сав материјал на онову којег ће настати прекретница. То је време у којем мноштво ствари настаје и нестаје, појављује се ниоткуда или ишчезава без трага, време жамора али и конфузије, изостанска оријентира али и нејасне наде – време малих револуција.

И управо као такво, оно је битно различито и сасвим особено у односу на време великих револуција (у једнини и множини), које означавају догађај, јаз и нову епоху. Јер време малих револуција – баш као што се то такорећи праволинијски показало у случају „арапског пролећа“, покрета „Occupy“ и европских политика левице и деснице –  махом је време потенцијалности, мултиплицитета створених прилитика и малих покрета. Уколико се у овом интервалу, у сплету политичко-филозофских и историјских образаца, и контингентних околности пулсирања друштвеног тела, сусретну нова етика и нова политика, можемо говорити о непоновљивом идеолошком преокрету који успоставља нови систем. Ерго, време малих револуција може – али и не мора – представљати предворје за време великих револуција, оно, попут разлике непосредних побуна од историјског устанка,може да се појави као весник нове ере ако се испостави да, макар у најави, упућује на тектонске преображаје, на политичке, социјалне и економске земљотресе после којих више ништа неће бити као што је некада било. Стога време интервала није – у смислу у којем су о мноштву говорили Харт и Негри – никакав колатерални супериорни вишак који систем производи насупрот самоме себи, већ је, напротив, незаобилазни сигнал и импозантан симптом кризе и евентуалног завршетка једног процеса, у овом случају савремене биополитике.

Разуме се, управо као што хаотични, просторно-временски ограничени, неартикулисани, претполитички непосредни устанцимогу скончати у пукој и голој деструкцији и/или самодеструкцији, или се напросто завршити као да их никада није ни било,тако и време интервала може да се финализује успостављањем практично бесконачног регреса, другог од истог за које се чини да ће трајати ад инфинитум, односно системом који ће задржати све битне полуге биополитичке хегемоније, те неће значити квалитативни искорак у политичко већ битно пре континуитет њеног мимесис-а. У том светлу, услов за афирмисање доласка нове епохе тиче се превасходно ширег егзистенцијалног преображаја, на свим равнима субјективације и у шароликом мноштву интерсубјективних релација у сфери јавног, али и сфери приватног тј. реферира на еманципацијски заокрет који носи трансформације једновремено у пољу политике, науке, уметности, културе, медија – манифестујући нормативну и структурну промену.

Као што је Бадју проницљиво препознао да се, да бисмо могли говорити о историјској побуни она мора проширити практично на све делове становништва, и чак посебно на оне који су по статусу, социјалном положају, полу или старосној доби, удаљени из њеног конститутивног средишта, тако се овај аргумент испоставља као лакмус тест не само за дешавања у арапском свету већ, или пре свега, за дешавања у срцу Империје, као и на европском континенту. Јер, тек тзв. „квалитативна екстензија“ тј. сабирање дивергентних и међусобно супротстављених слојева једног становништва - младих, радника, интелектуалаца, породица, жена, чак и полицајаца и војника – чини претапање мултиплицитета гласова у јединство народа. Штавише, тек у том случају можемо легитимно говорити о народу који постаје субјект и о рађању политичког које на хоризонту извире као демократско, као аутентична владавина народа, као аутономност, (само)критичност и (само)свесност која прихвата одговорности за (историјске) одлуке.

Зато се, у времену малих револуција, покрај релевантности простора и времена – од којих топос постаје битан јер унапред и уназад реферира на историјско док време израња као важно управо због „проширења“ које се овде дешава – као моменат од одлучујућег значаја јавља   почетак успостављања новог субјективитета. А обзиром да време интервала каткада може потрајати и деценијама или чак дуже,  оно што је можда пресудно за прерастање у суштински нову епоху је формирање јединственог везивног ткива, специфичне, условно говорећи, материје која, каонепозната, још увек нема име нити се појмовно захвата, али свеједно прожима све сфере бивствовања и експресивно исказује особитост побуне.

Стога време интервала може потенцијално бити испуњено серијама протеста, локалних мањих или већих побуна и штрајкова, бројних мањих социјалних немира, различитих облика грађанских непослушности,баш као што, са друге стране, може бити запамћено и по политичким, правним и економским интервенционизмима на домаћем и иностраном терену. То значи да се, у флуктуирајућем мимоходу, у којем се руши један систем а да још није настао нови, може десити да институције, закони, правила, друштвени и нормативни изрази, чак и целокупне популације, народи и државе безмало преко ноћи или некада и више пута мењају свој лик скоро до  непрепознатљивости, јер флуидност која је основни садржај вакумског времена-простора неретко собом носи и противречности и ломове и сукобе – али и непредвидљиви ток догађаја, што представља још једну најаву политичког, односно најаву изласка из система савршене доминације и контроле.

У том смислу, трансфер који упућује на прве пукотине у либералном систему надзирања опажа се у сва три различита савремена феномена о којима смо говорили: у случају арапског пролећа то је питање времена после тј. времена у којем се евентуално као већинска испостављају опредељења која Империји не служе него јој се супротстављају; у случају покрета „Occupy“ и пароле „Ми смо 99%“ то је скретање пажње на структуру целокупног неолибералног система и нејасни, али ипак присутни апел против политичке репрезентације пер се, и у случају савремених европских политика левице и деснице радикалност којом подсећају на смисао појма политичког. Или, у мери у којој се у не-западном свету који је скоро пер дефинитионем у целини био колонијализован, окупиран или, у најбољем случају, маргинализован, артикулишу нове идеологије базиране на једнакости, равноправности, правди и слободи, појављује се потенцијалност времена малих револуција, док, у минималистичком али релеватном смислу, тачке отпора у срцу биополитичког система доминације, које структурно могу да се манифестују као озбиљне пукотине, у сличном смислу реферирају на могућност скока у нову епоху.

И са треће стране, рађање савремених критичких европских дискурса показује да за Европу која би се, евентуално,вратила самој себи и сопственим најбољим традицијама, још увек постоји неко време: сазнање да је ЕУ не тек анти-политички, већ и анти-теоријски, и анти-европски пројекат, први је корак у овом правцу. Свакако, тек када, у сва три примера, будемо могли да говоримо о повратку државе сопственим потенцијалима тј. о повратку политичке партиципације и учешћа грађана у политичком животу (новој политизацији у смислу поновног рађања полис-а), о креирању различитих и другачијих економских модела – и најзад, али никако најмање важно, о реафирмацији аутономије свих невидљивих и непостојећих и њиховом постајању субјектима – моћи ћемо да кажемо да се време интервала у 21. веку испоставило као време историјских устанака.

Јер у таквом случају, политичко-филозофски смисао догађаја – попут замисли да се сви тзв. „губитници транзиције“, како их је означио либерални капитализам, а који су временом постали већина, појаве као носиоци политичких субјективитета – испоставља се као остварив и достижан. Зато је турбулентно време савременог света сила која може да преокрене биополитику, и уз све претпостављене ризике које борба за правду и слободу носи, време малих револуција може бити њен аутентични почетак.

(Последњи одељак нове књиге „Биополитика и савремени свет“, која је управо изашла у издању Завода за уџбенике и наставна средства, Београд, 2015.)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер