петак, 06. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Мигранти као феномен савремене биополитике
Савремени свет

Мигранти као феномен савремене биополитике

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић   
недеља, 27. децембар 2015.

Од свих различитих - и понекад супротстављених – политичко-филозофских одређења биополитике, у 21. веку испоставља се да је најпрецизније одређење стигло од Мишела Фукоа седамдесетих година прошлог века (и то је, истовремено био и почетак развоја филозофског појма биополитике), а оно гласи: биополитика је неолиберализам и као таква означава управљање и контролу целокупних популација.

Мисао о биополитици, односно о неолиберализму француски филозоф приказао је управо као одабрану теоријску и практичну путању западне цивилизације, а данас се чини да је овај правац достигао тачку сопственог врхунца која се поклапа са тј. у исти мах представља и почетак његовог краја. У том светлу, поставља се филозофски и политички проблем да ли питање миграната припада биополитици и које су последице које произилазе из одговора на овакво питање. Чак, дакле, сасвим независно од тога да ли ће се одговорити потврдно или одречно на емпиријску дилему да ли је у конкретној ситуацији сиријских, авганистанских, ирачких и осталих миграција у Европу пресудан утицај спољашњег политичког фактора, питање миграната је биополитичко питање пар екселанс јер експлицитно произилази из савременог система контроле и управљања.

То значи, наиме, да се мигранти и избеглице (и једно и друго) појављују као производ неолибералне политике, тј. политике Запада у протекле три деценије – као последица ратова, тзв. „хуманитарних интервенција“, насилних или мање насилних промена режима, симулације грађанских отпора, изазивања криза или наводног њиховог решавања.

Конкретно, новог масовног избеглиштва у Европу не би било да претходно није било западног интервенционизма у Авганистану, Ираку, као и покушаја озбиљног нарушавања суверенитета Сирије. 

Конкретно, новог масовног избеглиштва у Европу не би било да претходно није било западног интервенционизма у Авганистану, Ираку, као и покушаја озбиљног нарушавања суверенитета Сирије. У том смислу избеглице, као и хуманитарна криза која је настала, један су од најживљих примера деловања биополитичког система САД и ЕУ – и израз „избеглице“ адекватнији је утолико што упућује на деполитизацију политике која се одиграва у неолиберализму, тј. без остатка реферира на рат и на оне који се боре за „голи живот“ (израз „мигранти“ упућује на економску димензију и тежњу за „бољим животом“, и заправо ова два момента, узета заједно, тежња за „голим животом“ и тежња за „бољим животом“ управо успостављају деполитизацију политике какву неолиберализам жели).

Јер, избеглице, баш као ни мигранти, не могу бити никакав субјект с обзиром на то да је реч или о 1) борби за голу егзистенцију, те стога о присилном кретању  и измештености која је знатно ближа савременом ропству него савременом субјективитету (и утолико су избеглице најава смрти субјекта), или је 2) пак реч о класичном примеру потрошачког друштва и савременог капитализма, што је случај са тзв. тежњом за „бољим животом“, ерго, са економским мигрантима. Или, другим речима, где има прогона, ту нема права, где има страха за живот, ту се, у хегеловском жаргону, не осваја борба за признање.

То су разлози због којих је, у извесном смислу, управо феномен савременог избеглиштва заправо права слика савремене Европе, њеног политичког  и правног „самозахвата“ у безмало три деценије, односно огледало свих европских заблуда и пораза и, пре свега, слика европског бежања од сопственог идентитета. То је најупечатљивија последица подршке империјалистичким и колонијалистичким тенденцијама са оне стране Атлантика чија је срж биополитика.

Стога, када говоримо о избеглицама или, прецизније и основније, о рату, опажамо да је фундамент свих протеклих савремених ратова заправо рат против суверенитета, против појма и пракси суверенитета - и утолико је феномен избеглица живописан пример „деконструкције“ (дакле, споја неолиберализма и постмодерне) и деструкције суверенитета (или, експлицитније, онда говоримо о самодеструкцији суверенитета у Европи). Штавише, и избеглице и мигранти, на различите начине, појављују се као метафоре савременог западног света готово без остатка, једног отуђеног света без станишта, света људске измештености и непрестане борбе за преживљавање, света који, свесно или несвесно, покушава да уништи мултиплицитет субјективитета и идентитета.

Како се кроз питање избеглица и миграната прелама структура функционисања неолиберализма тј. биополитике у Европи? Прво, кроз поделу на оне који су, условно говорећи, „подобни“ да се припусте на Стари континент, односно, који су, као радна снага, потребни, и оне друге који су потпуно „сувишни“, те их је тако потребно задржати, да се тако изразимо, „на бедемима Европе“ (структурно ова подела је нпр. у том светлу, врло слична  подели становништва у Грчкој, на популацију која још увек, са гледишта система, има употребну вредност, и ону која је дефинитивно нема), и ови примери показују да је чак и у наводном „хуманитаризму“ Европе у односу према избеглицама реч управо о капитализму јер је, са једне стране, реч о прикупљању јефтине, а потребне радне снаге и, са друге, о изградњи стратегије да сви који се не уклапају у овај утилитаристички захтев треба да остану изван граница Европске уније. 

Биополитика се појављује, односно постаје сасвим транспарентна, и кроз начин одношења према мигрантима и избеглицама тј. кроз екстремне политичке реакције, у којима се избеглице третирају или као „звери“, као бића нижег реда која не припадају људској врсти или пак као некакав врхунац људскости са такорећи „вишком“ права.

У сличном смислу, можемо пратити процес формирања „зониране Европе“, односно процес поделе практично целокупне Европе на различите „зоне“ која кореспондира са размештањем миграната и која је, исто тако, пропорционална степену развијености и моћи појединачних европских држава. Друго, биополитика се појављује, односно постаје сасвим транспарентна, и кроз начин одношења према мигрантима и избеглицама, тј. кроз екстремне политичке реакције, у којима се избеглице третирају или као „звери“, као бића нижег реда која не припадају људској врсти или пак као некакав врхунац људскости са такорећи „вишком“ права.

Све ово произилази из чињенице недостатка суверенитета у европским државама и из порозности унутрашњих и спољашњих граница Европе, а утолико је сложеније што се хронолошки поклапа са биополитичким, односно фактичким изумирањем европског становништва. Управо изумирање европских народа показује да је биополитички западни систем у основи самодеструктиван тј. да у крајњој инстанци практично уништава сам себе – јер овде је реч о унутрашњој дијалектици и логици да смрт политичког (а то је срж биополитике тј. неолиберализма) на крају имплицира и смрт де фацто, односно да управљање целокупним популацијама  значи преплитање следећих мотива: ратови, интервенције, избеглиштва, миграције – и да сви ови елементи заједно чине систем савременог управљања који се, у финалној инстанци, окреће сам против себе. 

У том светлу, постаје јасно и да задовољавајући одговор на новонастало стање политичке, правне, културне, хуманитарне и безбедносне кризе, никако не може бити парцијалан, односно ни арбитраран ни тек нумерички тј. механички. Одговор, наиме, мора бити системски у оба значења овог термина, дакле, а) свеобухватан и  б) онај који се тиче промене тј. инверзије целокупног система. Или, прецизније, једино решење конкретне избегличке и мигрантске кризе је решавање кризе на њеном извору које би обезбедило услове за повратак ових различитих група у њихове државе.

Штавише – и ово је битно истаћи – метафора и стварност „повратка кући“ тако се појављује као метафора за нову политику која обнавља значење „patrie“ у најбољем смислу те речи и, самим тим, упућује и на аутентично значење политике као заједнице, као самодетерминишуће заједнице унутар које се доносе одлуке о сопственој судбини. То би, наиме, био крај политичког, војног и правног интервенционизма јер назначени процес имплицирао би почетак не само политике времена (ерго, савремене политике 21 века која означава прелазак у нову епоху) већ и политике места (политике у којој простор поново постаје битна одредница).

Шта би тако нешто значило за Европу? Пре свега, значило би обнову њеног сопственог топоса, тј. смисла појединачних европских идентитета наместо неолиберализма, значило би обнову политичких, економских и културних сувернитета уместо владавине по доминантном моделу доминације, квазиполитике која је произвела избеглиштво и која се онда брутално или сасвим неприлично према овом феномену односи. То је процес постајања новог субјективитета или, прецизније, субјективитета спрам смрти субјекта. То је избор које више није избор „голог живота“ или „бољег живота“, већ политичког живота, савремена обнова аристотеловског zoon politikon-а као једина шанса за последњи „спас“ западне цивилизације – и за истински дијалог Истока и Запада.

У делу Безбедност, територија, становништво Мишел Фуко је, развијајући замисао о филозофији као политици истине, објаснио да је процес успостављања биополитике значио формирање тзв. „друштва безбедности“ којим доминира економија безбедности, а нешто касније Жан Бодријар у есеју "О духу тероризма" експлицирао је како је управо на тај начин настало „друго система“, тј. тероризам. Исти логички след тиче се и настанка "Исламске државе", као најрадикалнијег облика тероризма, феномена који се, наиме, појављује као колатерални, али иманентни производ истог система, једнако као што се и избеглице и мигранти појављују као последица неолибералне експанзије и покушаја наметања вредности тзв. „либералне демократије“, односно, као, истовремено, хуманитарни и безбедносни проблем. 

Разматрајући однос између техника безбедности и становништва – а управо идеологија становништва својствена је неолиберализму - Фуко заправо приказује како се становништво појављује као постполитички субјект. Слободна циркулација анализира се као димензија успостављања диспозитива безбедности и овај процес, као и његова инверзија тј. поље нестанка сваке безбедности, саставни су елементи историје управљаштва неолиберализма. Под управљаштвом, каже Фуко, „подразумевам тенденцију и линију силе која, на целом Западу, већ веома дуго не престаје да води ка првенству типа моћи који можемо називати управљањем над свим другим типовима моћи, попут суверености и дисциплине.“ 

У том светлу, управо протекле деценије показале су како се тзв. „друштво безбедности“ заправо испоставило као једно од најнесигурнијих, као време процвата тероризма – као и да је овакав процес резултат системског затирања два најважнија одређења политичког тј. суверенитета и демократије. Наизглед сасвим парадоксално, управо систем „либералне демократије“ у најрелевантнијим теоријским и политичким оквирима укинуо је и суверенитет и демократију кроз деструктивно деловање транснационалних структура капитала.

Чињеница да су се појам и праксе политичког, правног, економског и културног суверенитета нашле на удару истовремено са концептом и политиком праве демократије повратно сведочи, поред осталог, и о степену њихове унутрашње повезаности, као и о томе да се управо у суверенитету и демократији крије тражени одговор на биополитику.

Чињеница да су се појам и праксе политичког, правног, економског и културног суверенитета нашле на удару истовремено са концептом и политиком праве демократије повратно сведочи, поред осталог, и о степену њихове унутрашње повезаности, као и о томе да се управо у суверенитету и демократији крије тражени одговор на биополитику. Или, прецизније, обзиром на самодеструктивни елемент савременог неолиберализма, тачка прелома којом се стварају услови за нови почетак појављује се као основа будуће политике.

Обнова политичког значи обнову појмова и пракси суверенитета и демократије као конститутивних и нераздвојивих елемената. Штавише, тек из ове врсте емпиријске и фактичке, али и концептуалне и теоријске промене, постаје јасно да је дилема између подизања зидова како би се спречио даљи прилив миграната и избеглица и тзв. „политике отворених врата“ заправо лажна дилема или, прецизније, да се обе ове алтернативе појављују као резултат биополитике тј. неолибералне криптополитике и стога су део истих  облика управљања. То су разлози због којих се решење кризе појављује изван назначених опција, односно тражени излаз налази се у успостављању нових системских политичких и друштвених форми постлибералног патриотизма. 

Шира верзија обраћања на научном скупу „Миграције: правни, безбедносни, демографски и социо-економски проблеми", 5.новембар 2015, Београд. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер