Početna strana > Rubrike > Politički život > Ni lepo ni ružno lice ne rešava problem
Politički život

Ni lepo ni ružno lice ne rešava problem

PDF Štampa El. pošta
Radoman Jović   
ponedeljak, 22. jun 2015.

Velika japanska mudrost, ispisana na ulazu u Dom štampe u Tokiju, kultnom mestu gde se sastaje intelektualna elita (političari, državnici, novinari, diplomate), kaže: „O Svevišnji, pomozi mi da ćutim dok ne budem znao šta da kažem“.

Tokom događaja u Mađarskoj 1956, kada je zapadna štampa brujala da predstoje slična zbivanja i neredi u SFRJ, a zapadni ambasadori u Beogradu tražili hitne prijeme na najvišem nivou, J. Broz se uputio na Brione, a njima poslao poruku: „Ništa ne brinite, ne uzbuđujte se, sve je pod kontrolom“.

Voleo bih da poruke iz ova dva pasusa nekako dopru do premijera Vučića i da se debelo zamisli nad njima. Savetnici koji ga okružuju, takvi kakvi su, ni domaći ni strani, ne mogu mu pomoći.

Veliki državnici sveta, koji drže do svog renomea i ugleda svoje zemlje, ne izlaze svakodnevno u javnost sa izjavama o svim pitanjima iz unutrašnje i spoljne politike. Oni koji to rade svakodnevno, bez obzira na to koliko imali visoko mišljenje o sebi, o svojim sposobnostima, njihove izjave o svemu i svačemu, posebno o velikim i nerealnim obećanjima, žive od danas do sutra, a protokom vremena ispadnu neozbiljne. Ozbiljni državnici, uz pomoć svojih saradnika, prikupivši sve relevantne informacije i uz dobro odabran tajming, daju saopštenje u dužim vremenskim razmacima o jednom ili najviše dva aktuelna pitanja. Ali saopštenje ima „težinu“ i predstavlja srž državne politike, trasirane na duži vremenski period.

Saradnici i savetnici, ako su od struke i integriteta, najbolje će pomoći svojim šefovima ako im podastiru realne i objektivne činjenice, bez obzira na to da li i kako će ih on prihvatiti. „Uvlakači“ i „poltroni“ daju šefu samo one savete koje on očekuje i koji će mu se svideti. Takvih je danas u Srbiji u izobilju. Pravi „birokrata“, u pozitivnom smislu reči, u uređenoj državi, stručan, dobro plaćen, predstavlja „kičmu“ države, bez obzira koje stranke dolazile na vlast. Ustav, zakon i njegova savest moraju biti alfa i omega njegovog rada i ponašanja. Srbija definitivno još nije izgradila takav sistem vlasti, za što su najodgovorniji političari, kojima takve „birokrate“ mogu samo da predstavljaju smetnju njihovoj bahatosti i sujeti.

Panika uopšte u običnom životu, a posebno u politici je veoma opasan fenomen iz koga mogu proizaći veoma nerazumne i štetne odluke i ponašanja. Ona je svojstvena ljudima nesigurnim u sebe, ljudima koji malo šta znaju o pojavi ili događaju od koga se panično plaše. Mnogi će mi zameriti što ističem Broza, ali priznaćete da je održao lekciju stranom faktoru, a uneo mir i spokojstvo u svoj narod. Zašto? Imao je kredibilne informacije i poverenje u svoje saradnike. Imao je institucije države koje su funkcionisale. Šta se desilo posle njega je priča za sebe i za neku drugu priliku.

Dve izjave premijera Vučića imale su potpuno suprotne efekte. Izjava da je Srbija daleko od bankrota unela je kakav-takav mir u narod, makar i privremeno. Izbegnut je stampedo na banke za dizanje ušteđevine. Međutim, skorašnja izjava o „veoma teškom periodu pred nama“ i (ne)lepoti sopstvenog lica, koja se graniči sa panikom, unosi nemir među građane. Pristalice teorije zavere bi rekli: eto Merkelove u Beogradu da nam „prolepša lica“ kroz formulu „otvaramo prva poglavlja, a Telekom Dojče telekomu“ i iz „teškog perioda“ prevede nas tako u blagostanje sa „punim novčanicima“.

I opet se vraćam na saradnike, savetnike i „birokrate“, kada je reč o paničnoj izjavi šefa. Da li su oni prikupili i šefa informisali o konkretnim problemima zbog kojih nečije „lice ne izgleda lepo“. Da li je država, tj. aktuelna vlast, izgradila i osposobila institucije sistema, konkretno svoju diplomatiju i obaveštajne agencije, da blagovremeno ukažu na nešto što se „valja iza brega“, kako bi vlada i država blagovremeno preduzeli mere za otklanjanje ili ublažavanje negativnih efekata po zemlju, bez panike. Da jesu, ne bi se onda premijer vajkao da ga niko nije ništa pitao o rezoluciji o Srebrenici. Diplomatija, ali ne ova bez SID-a i još drugih važnih službi, morala je znati za ovu „igru“ oko Srebrenice i blagovremeno sugerisati. Izgleda da se naši ambasadori u Londonu i u Vašingtonu ne mešaju u svoj posao.

Bila je to prilika da i „prijatelj Srbije“ Toni Bler nešto „izdeliveruje“ oko te rezolucije u „četiri oka“ premijeru, a uslugu bi valjda platili šeici. I „veliki prijatelj“ Kirbi mudro prećuta da njegov Kongres dok je premijer bio u Vašingtonu pripremao svoju rezoluciju.

Ne smeju strani savetnici, a njih je posebno sa Zapada puna država, a posebno neki ambasadori, „najveći prijatelji Srbije“, biti mirođija u svakoj čorbi. Oni sviđaju svoje, a ne naše interese. Primer „veoma uspešne posete“ premijera Vučića SAD, o kojoj mnogi u državi misle sasvim drugačije, upotrebljavajući čak i termin debakl, treba konačno da otvori i oči i uši aktuelnoj vlasti i o svojoj diplomatiji i o „učinku“ njihovih ekselencija. Da se ozbiljno zapita da li taj „učinak“ predstavlja možda medveđu uslugu samom premijeru. Ko se od savetnika i saradnika usudio da premijeru savetuje eventualno odlaganje posete, s obzirom na nepovoljan tajming i prethodno nerazjašnjene američke stavove o mnogim pitanjima veoma bitnim za Srbiju? Izgleda niko. A zašto? E to je pitanje za premijera o funkcionisanju države i njegovom stilu rada.

 

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner