O modernizaciji i izolaciji, ili zašto Latinka Perović nije u pravu

Danas, 9. 4 .2012. godine, na TV B92, gospođa dr Latinka Perović je iznela svoje viđenje političke scene u Srbiji i u argumentaciji, koja je sledila to njeno viđenje, iznela je čitav niz pogrešnih stavova.

Kako su stavovi koje je iznela gospođa Perović široko rasprostranjeni u jednom delu naše javnosti, to sam rešio da ovim tekstom ukažem na njihovu neutemeljenost.

Do sada sam se uzdržavao od komentarisanja njenih stavova zbog toga što se mi lično veoma dobro poznajemo (ja sam kum njenom starijem sinu, ona je dobro poznavala moju majku i bila veoma dobar prijatelj moga oca Bore Pavlovića (1972. razrešen funcije sekretara Gradskog komiteta Beograda) – oboje više nisu živi), međutim ova pitanja koja je Latinka u sažetom izlaganju navela kao tvrdnje koje pretenduju da su istinite, u stanju u kome je Srbija, zahtevaju raspravu.

Stavovi Latinke Perović su sledeći: politika DSS o političkoj neutralnosti je politika izolacionizma, politika SNS o evrointegracijama je ispražnjena od sadržine, politika DS je imala neke reforme ali one nisu bile dobre (nije sasvim jasno rečeno, ali misli se da je bilo i dobrih, ali u previše velikoj meri i onih koje to nisu) i to je politika i Kosovo i Evropa (nije bliže elaborirala šta to za posledicu po politiku DS ili Srbije znači) i politika LDP (i drugih manjih partija (SDU i sl.) koja je okrenuta modernizaciji Srbije i integrativnim procesima kojima teži čitav region i u koji je već uključena cela istočna Evropa.

Redosled stavova je njen, ali ja ću prvo da govorim o poslednjem, a zatim samo još o prvom. O SNS i DS, njeni stavovi me ne navode da uopšte raspravljam.

Metodološki, neprekidno se „evropeizacija“ izjednačava sa Evropskom unijom, a pod modernim se smatraju integrativni procesi, a kao nazadni se smatraju stavovi o nacionalnoj državi.

Danas se u svetu, kao nesumnjivo najmodernije i najbolje za ekonomski razvoj, stabilnost, veći stepen zaposlenosti, manji stepen siromaštva, veća dostignuća u nauci  itd. smatra oslanjanje na nacionalnu državu. Nacionalno je moderno, a integrativno po modelu iz devedesetih i dvehiljaditih je nazadno i uništavajuće za ekonomski razvoj .

To Latinka Perović ne razume, zato što nikada ekonomiju nije ni razumevala, a i zbog toga što prosto naučeno ponavlja stavove koji su stvarno bili dominantni pre dvadeset godina, ali koji su danas od samih tvoraca tih stavova označeni kao pogrešni. Tu njenu poziciju još jedino izvan prostora tzv. Zapadnog Balkana ponavlja briselska birokratija, ali kao čisti marketing. Latinka pledira da je to istinito.

Najbrže i najstabilnije se razvijaju društva oslonjena na nacionalnu državu: Kina, Indija, Rusija, Australija, Južna Koreja, Južnoafrička Republika, Brazil, Argentina, Venecuela, Turska, Island (ne tvrdim da je nabrajanje iscrpno). U okviru EU najbolje stoji Nemačka kao primer odlučnog vođenja računa o nacionalnim interesima i snažnim uplivom u privredne tokove od strane nemačke države, uvek kada su ugroženi vitalni interesi privrede i zaposlenih. I kao primer nacionalno vođene politike,  naravno, SAD.

Da rečeno prvo ilustrujemo na primeru Nemačke i SAD.

Nemački ključni indeks na berzi je DAX, a francuski CAC. Investitori poslednjih godina značajno više veruju tržištu pod kontrolom i uplivom Nemačke, nego daleko internacionalizovanijem tržištu na kome se kotiraju ključne kompanije Francuske, tako da je nemački indeks već skoro dve godine duplo veći od francuskog (vidi o ovome tekst Darka Strižaka na NSPM). To dakle nije nikakva teorija, nego oni koji imaju pare više veruju u sigurnost svog novca na daleko „nacionalnijem“ tržištu Nemačke.

Drugi primer je pokušaj DŽeneral motorsa da u krizi zatvori Opel (njegovo vlasništvo). Merkelova to nije dozvolila i nekoliko meseci se vlada Nemačke dnevno bavila ovim pitanjem, sve dok nije napravljen takav aranžman da Opel nije zatvoren.

Treći primer je upravo postignut sporazum nemačke vlade sa sindikatom koji zastupa zaposlene u javnom sektoru (njih oko dva miliona), na osnovu koga je ugovorena povišica plata 6,3% u naredne dve godine. Taj model će se sada koristiti i u odnosu na druge zaposlene. U isto vreme ECB (Evropska centralna banka) zahteva da se plate ne povećavaju u zemljama članicama evrozone. To Nemačku uopšte ne interesuje, ona vodi nacionalnu politiku.

Četvrti primer je insistiranje vlade Nemačke da se ne otpuštaju radnici, nego da se ili linearno smanjuju plate, ili da se radi 4 ili čak 3 dana nedeljno, ili da se ide na kolektivne godišnje odmore, ili da se skrati radno vreme na 6 sati itd. Sve to nema veze sa tržišnom privredom neoliberalizma iz 80-ih, 90-ih  ili 2000-ih. Taj nacionalni model rešavanja problema nezaposlenosti u krizi se pokazao kao nadmoćan. I nikakvo delegiranje pitanja u vezi sa zapošljavanjem na Brisel ne dolazi u obzir.

Pored toga, Nemačka je obezbedila ključni nacionalni interes tako što je koristeći prednosti zajedničkog tržišta sprovodila reforme na nacionalnom nivou, sasvim pametno i odgovorno, kada to drugi u EU nisu radili. Istovremeno je stvarala svoje razvojne šanse kao nacionalna ekonomija oslonjena na strukturu EU, u Kini, SAD, Rusiji i drugim delovima sveta. Dodatno je istovremeno stvarala makroekonomski okvir pogodan za sopstvenu ekonomiju insistirajući na monetarnoj politici evrozone koja, pre svega, odgovara Nemačkoj.

Kada je nacionalni koncept restrukturiranja dao prednosti, Nemačka je izašla sa konceptom fiskalne zajedničke politke, koji je opet u nacionalnom interesu Nemačke. Ukratko, u okviru EU, Nemačka koja se oslonila na nacionalni koncept vođenja ekonomije se razvija, a svi koji su razvoj očekivali od same integracije u EU, stagniraju ili nazaduju.

SAD su u krizu upale, uprošćeno rečeno, zbog verovanja u blagotvornost nadnacionalnog kapitala i neoliberalnu dogmu kao nosioce razvoja.

Poslednji tzv. balon koji pravilnije treba zvati pljačkom, do koje je vera u samorazvoj internacionalizovanog kapitala koji ne poznaje nacionalne države dovela, proizveo je do sada oko devet hiljada milijardi dolara gubitaka. To je za ovu raspravu manje zanimljivo. Izlazak iz početnog dela problema, kako očistiti banke i druge finansijske institucije od tolikog đubreta (bezvrednih hartija od vrednosti) nađen je u mehanizmima nacionalne monetarne politike. Okvir nacionalne države je spasao bankarski sistem. Ne integrativni procesi i naročito ne samoregulisanje tržišta.

O ostalima, i to ne o svima, samo ukratko, zato što je to u većoj meri poznato javnosti.

Najtvrđi stav o važnosti nacionalne države nesumnjivo ima Kina, u ekonomskom smislu. I ima najbolje rezultate. Ne samo u proteklih dvadeset godina, nego i u predstojećoj doglednoj budućnosti.

Drugi dobar primer je Rusija. Kada se Rusija oslonila na integrativne procese i tzv. modernu makroekonomsku politiku, koju sasvim nekritički prihvataju i Latinka Perović i oni koje i ona najviše ceni – LDP, oni su propali. Kada su se okrenuli nacionalnoj državi i bitnom uticaju politike na ekonomske tokove, oni su počeli da se razvijaju.

Isto vidimo, ponavljam vidimo, jer to ne da se vidi nego bode oči i u slučaju Brazila, Argentine itd., itd.

Možemo da uzmememo i suprotne primere velikih zemalja koje su se oslonile na integrativne procese i nadnacionalni kapital, Veliku Britaniju, Španiju i Italiju i videćemo da su na ivici društvenog haosa.

Ključni ekonomski problem Španije je evro. Baš evro. Španija ima i drugih problema, svakako, ali dok ne izađe iz evra nema joj spasa. Zato što pre svega mora da se osloni na bitni deo nacionalne države, a to je sopstvena monetarna politika. Uz to, naravno, mora da izađe i iz samoubilačkog okvira nove zajedničke fiskalne politike.

Italija ne može da opstane kao država uopšte u torzijama prouzrokovane pogrešnim oslanjanjem na integrativne procese.

Velika Britanija sada primenjuje ključne mere makroekonomske politike, pokušava da se spase od ekonomske propasti isključivim oslanjanjem na mere nacionalne politike.

A evo i Slovenija. Dok se oslanjala na nacionalnu državu nije uopšte bila u krizi. Kada je poverovala u integrativne procese i prevaziđenost značaja nacionalne makroekonomske politike, upala je u krizu u kojoj je bankarski sektor po svim bitnim pokazateljima došao do alarmantnog nivoa i posledičnog uvođenja realnog sektora u krizu.

Dakle, danas je nesumnjivo utvrđeno da društvo mora da se bitno osloni na ključni instrumentarij nacionalne države ako hoće da ima stabilan razvoj. I obrnuto, ako se osloni na integrativne procese vođene nadnacionalnim kapitalom nužno propada.

Danas je dokazano da je nacionalno moderno. Bez alatki koje pruža nacionalna država društvu spasa nema.

Latinka je politiku DSS bez imalo ustezanja ocenila kao izolacionističku. Grubo etiketiranje ispod nivoa ozbiljne rasprave, ali baš zato zaslužuje odgovor. Kao da Latinka nije svesna pogubnog uticaja koje ovakav njen stav, bez bilo kakve argumentacije, može imati na mlađe ljude.

Prvo, sam DSS kaže da je stav o političkoj neutralnosti pozicioniranje Srbije koja je okrenuta svojim interesima, a spremna za saradnju sa svima, pa i sa EU. Šta je tu izolacionizam?

Latinka neizgovoreno hoće da kaže da ko je protiv EU, taj je protiv saradnje. To je potpuno besmislen stav.

Objasniću tu tvrdnju na primeru Francuske i Velike Britanije.

Na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj, gotovo sigurno, više od 35% Francuza će se izjasniti za kandidate čiji je ugaoni kamen politike koju zagovaraju izlazak iz EU. A niko im u toj EU ne otima ni kvadratni centimetar Francuske. Nikome na pamet ne pada da ih optuži da su protiv saradnje zato što su protiv političke tvorevine EU. I to je uvid građana Francuske na početku krize. Do sledećih izbora taj broj će preći polovinu. Eto i oni su nazadni.

Položaj Velike Britanije, baš na liniji nacionalno-integrativno, jeste ostao potpuno zatamnjen u našoj javnosti. Obratite pažnju: Britanija nije u Šengenu, nije u monetarnoj uniji, nije u novoj fiskalnoj uniji. Britanija je suštinski samo u carinskoj uniji. Sve drugo je nacionalno.

I oni su, po istoj logici po kojoj je ocenjen DSS, nazadni. A zamislite Britancima da neko kaže da moraju da daju Foklande za carinsku uniju! Odmah bi zaratili. Iz ugla Latinke Perović, LDP itd. gotovo pećinski ljudi.

Evo, mi i sada sarađujemo sa EU, a nismo član. I Japan sarađuje i Kina i SAD. Pa niko nije protiv saradnje. Kao što niko nije protiv usvajanja boljih karakteristika društava čije su države članice  EU. Ono što se podmeće je tvrdnja da je tamo kultura razvijena, infrastruktura, nauka, zdravstvo itd. zato što su u EU. To je neistina. Pariz je uvek bio Pariz, Rim je uvek bio Rim, Barselona, Madrid itd. I pre sto i pre dvesta godina, trista, da ne idemo dalje.

Sasvim suprotno, baš je činjenica da Srbija ne može da obezbedi stabilan razvoj ulaskom u EU, a gotovo izvesno ne može na tom putu ni da opstane kao država, a takođe gotovo je izvesno da ta politička zajednica EU neće opstati, a sasvim izvesno ne u nekom obliku koji bi mogao uopšte biti poželjan ni za Francuze, a kamoli za Srbe. Prema tome, baš je nacionalni okvir temelj razvoja za Srbiju, uz naravno saradnju sa svima sa kojima se može sarađivati.

Interesantno je da Latinka Perović insistira na činjenicama koje se imaju uvažavati takve kakve su, a onda kada govori o sadašnjosti previđa ili ne vidi ili baš neće da vidi, monumentalne činjenice koje govore sve suprotno od onoga što ona iznosi kao svoje stavove o tekućoj politici.

Pored svega što sam već rekao na kraju samo napominjem da je i u ovom nastupu potpuno preskočila bombardovanje 1999. godine i secesiju Kosova i Metohije, kao da je reč o činjenicama koje nemaju značaj za pitanja, njoj toliko drage, modernizacije Srbije.

Pri tome ja ne karikiram, ja znam da je Latinki Perović stvarno stalo do modernizacije Srbije, samo su njena znanja, uvidi i domašaji daleko od potrebnog nivoa da bi do te željene modernizacije došlo.

Na kraju, nije stvar do nje, ona će ostati značajna u našoj istoriografiji, problem je u nedostatku razboritog intelektualnog okvira (onoga što se naziva zadatkom društvene elite) koji bi definisao rešenje.