О модернизацији и изолацији, или зашто Латинка Перовић није у праву

Данас, 9. 4 .2012. године, на ТВ Б92, госпођа др Латинка Перовић је изнела своје виђење политичке сцене у Србији и у аргументацији, која је следила то њено виђење, изнела је читав низ погрешних ставова.

Како су ставови које је изнела госпођа Перовић широко распрострањени у једном делу наше јавности, то сам решио да овим текстом укажем на њихову неутемељеност.

До сада сам се уздржавао од коментарисања њених ставова због тога што се ми лично веома добро познајемо (ја сам кум њеном старијем сину, она је добро познавала моју мајку и била веома добар пријатељ мога оца Боре Павловића (1972. разрешен фунције секретара Градског комитета Београда) – обоје више нису живи), међутим ова питања која је Латинка у сажетом излагању навела као тврдње које претендују да су истините, у стању у коме је Србија, захтевају расправу.

Ставови Латинке Перовић су следећи: политика ДСС о политичкој неутралности је политика изолационизма, политика СНС о евроинтеграцијама је испражњена од садржине, политика ДС је имала неке реформе али оне нису биле добре (није сасвим јасно речено, али мисли се да је било и добрих, али у превише великој мери и оних које то нису) и то је политика и Косово и Европа (није ближе елаборирала шта то за последицу по политику ДС или Србије значи) и политика ЛДП (и других мањих партија (СДУ и сл.) која је окренута модернизацији Србије и интегративним процесима којима тежи читав регион и у који је већ укључена цела источна Европа.

Редослед ставова је њен, али ја ћу прво да говорим о последњем, а затим само још о првом. О СНС и ДС, њени ставови ме не наводе да уопште расправљам.

Методолошки, непрекидно се „европеизација“ изједначава са Европском унијом, а под модерним се сматрају интегративни процеси, а као назадни се сматрају ставови о националној држави.

Данас се у свету, као несумњиво најмодерније и најбоље за економски развој, стабилност, већи степен запослености, мањи степен сиромаштва, већа достигнућа у науци  итд. сматра ослањање на националну државу. Национално је модерно, а интегративно по моделу из деведесетих и двехиљадитих је назадно и уништавајуће за економски развој .

То Латинка Перовић не разуме, зато што никада економију није ни разумевала, а и због тога што просто научено понавља ставове који су стварно били доминантни пре двадесет година, али који су данас од самих твораца тих ставова означени као погрешни. Ту њену позицију још једино изван простора тзв. Западног Балкана понавља бриселска бирократија, али као чисти маркетинг. Латинка пледира да је то истинито.

Најбрже и најстабилније се развијају друштва ослоњена на националну државу: Кина, Индија, Русија, Аустралија, Јужна Кореја, Јужноафричка Република, Бразил, Аргентина, Венецуела, Турска, Исланд (не тврдим да је набрајање исцрпно). У оквиру ЕУ најбоље стоји Немачка као пример одлучног вођења рачуна о националним интересима и снажним упливом у привредне токове од стране немачке државе, увек када су угрожени витални интереси привреде и запослених. И као пример национално вођене политике,  наравно, САД.

Да речено прво илуструјемо на примеру Немачке и САД.

Немачки кључни индекс на берзи је DAX, а француски CAC. Инвеститори последњих година значајно више верују тржишту под контролом и упливом Немачке, него далеко интернационализованијем тржишту на коме се котирају кључне компаније Француске, тако да је немачки индекс већ скоро две године дупло већи од француског (види о овоме текст Дарка Стрижака на НСПМ). То дакле није никаква теорија, него они који имају паре више верују у сигурност свог новца на далеко „националнијем“ тржишту Немачке.

Други пример је покушај Џенерал моторса да у кризи затвори Опел (његово власништво). Меркелова то није дозволила и неколико месеци се влада Немачке дневно бавила овим питањем, све док није направљен такав аранжман да Опел није затворен.

Трећи пример је управо постигнут споразум немачке владе са синдикатом који заступа запослене у јавном сектору (њих око два милиона), на основу кога је уговорена повишица плата 6,3% у наредне две године. Тај модел ће се сада користити и у односу на друге запослене. У исто време ЕЦБ (Европска централна банка) захтева да се плате не повећавају у земљама чланицама еврозоне. То Немачку уопште не интересује, она води националну политику.

Четврти пример је инсистирање владе Немачке да се не отпуштају радници, него да се или линеарно смањују плате, или да се ради 4 или чак 3 дана недељно, или да се иде на колективне годишње одморе, или да се скрати радно време на 6 сати итд. Све то нема везе са тржишном привредом неолиберализма из 80-их, 90-их  или 2000-их. Тај национални модел решавања проблема незапослености у кризи се показао као надмоћан. И никакво делегирање питања у вези са запошљавањем на Брисел не долази у обзир.

Поред тога, Немачка је обезбедила кључни национални интерес тако што је користећи предности заједничког тржишта спроводила реформе на националном нивоу, сасвим паметно и одговорно, када то други у ЕУ нису радили. Истовремено је стварала своје развојне шансе као национална економија ослоњена на структуру ЕУ, у Кини, САД, Русији и другим деловима света. Додатно је истовремено стварала макроекономски оквир погодан за сопствену економију инсистирајући на монетарној политици еврозоне која, пре свега, одговара Немачкој.

Када је национални концепт реструктурирања дао предности, Немачка је изашла са концептом фискалне заједничке политке, који је опет у националном интересу Немачке. Укратко, у оквиру ЕУ, Немачка која се ослонила на национални концепт вођења економије се развија, а сви који су развој очекивали од саме интеграције у ЕУ, стагнирају или назадују.

САД су у кризу упале, упрошћено речено, због веровања у благотворност наднационалног капитала и неолибералну догму као носиоце развоја.

Последњи тзв. балон који правилније треба звати пљачком, до које је вера у саморазвој интернационализованог капитала који не познаје националне државе довела, произвео је до сада око девет хиљада милијарди долара губитака. То је за ову расправу мање занимљиво. Излазак из почетног дела проблема, како очистити банке и друге финансијске институције од толиког ђубрета (безвредних хартија од вредности) нађен је у механизмима националне монетарне политике. Оквир националне државе је спасао банкарски систем. Не интегративни процеси и нарочито не саморегулисање тржишта.

О осталима, и то не о свима, само укратко, зато што је то у већој мери познато јавности.

Најтврђи став о важности националне државе несумњиво има Кина, у економском смислу. И има најбоље резултате. Не само у протеклих двадесет година, него и у предстојећој догледној будућности.

Други добар пример је Русија. Када се Русија ослонила на интегративне процесе и тзв. модерну макроекономску политику, коју сасвим некритички прихватају и Латинка Перовић и они које и она највише цени – ЛДП, они су пропали. Када су се окренули националној држави и битном утицају политике на економске токове, они су почели да се развијају.

Исто видимо, понављам видимо, јер то не да се види него боде очи и у случају Бразила, Аргентине итд., итд.

Можемо да узмемемо и супротне примере великих земаља које су се ослониле на интегративне процесе и наднационални капитал, Велику Британију, Шпанију и Италију и видећемо да су на ивици друштвеног хаоса.

Кључни економски проблем Шпаније је евро. Баш евро. Шпанија има и других проблема, свакако, али док не изађе из евра нема јој спаса. Зато што пре свега мора да се ослони на битни део националне државе, а то је сопствена монетарна политика. Уз то, наравно, мора да изађе и из самоубилачког оквира нове заједничке фискалне политике.

Италија не може да опстане као држава уопште у торзијама проузроковане погрешним ослањањем на интегративне процесе.

Велика Британија сада примењује кључне мере макроекономске политике, покушава да се спасе од економске пропасти искључивим ослањањем на мере националне политике.

А ево и Словенија. Док се ослањала на националну државу није уопште била у кризи. Када је поверовала у интегративне процесе и превазиђеност значаја националне макроекономске политике, упала је у кризу у којој је банкарски сектор по свим битним показатељима дошао до алармантног нивоа и последичног увођења реалног сектора у кризу.

Дакле, данас је несумњиво утврђено да друштво мора да се битно ослони на кључни инструментариј националне државе ако хоће да има стабилан развој. И обрнуто, ако се ослони на интегративне процесе вођене наднационалним капиталом нужно пропада.

Данас је доказано да је национално модерно. Без алатки које пружа национална држава друштву спаса нема.

Латинка је политику ДСС без имало устезања оценила као изолационистичку. Грубо етикетирање испод нивоа озбиљне расправе, али баш зато заслужује одговор. Као да Латинка није свесна погубног утицаја које овакав њен став, без било какве аргументације, може имати на млађе људе.

Прво, сам ДСС каже да је став о политичкој неутралности позиционирање Србије која је окренута својим интересима, а спремна за сарадњу са свима, па и са ЕУ. Шта је ту изолационизам?

Латинка неизговорено хоће да каже да ко је против ЕУ, тај је против сарадње. То је потпуно бесмислен став.

Објаснићу ту тврдњу на примеру Француске и Велике Британије.

На предстојећим председничким изборима у Француској, готово сигурно, више од 35% Француза ће се изјаснити за кандидате чији је угаони камен политике коју заговарају излазак из ЕУ. А нико им у тој ЕУ не отима ни квадратни центиметар Француске. Никоме на памет не пада да их оптужи да су против сарадње зато што су против политичке творевине ЕУ. И то је увид грађана Француске на почетку кризе. До следећих избора тај број ће прећи половину. Ето и они су назадни.

Положај Велике Британије, баш на линији национално-интегративно, јесте остао потпуно затамњен у нашој јавности. Обратите пажњу: Британија није у Шенгену, није у монетарној унији, није у новој фискалној унији. Британија је суштински само у царинској унији. Све друго је национално.

И они су, по истој логици по којој је оцењен ДСС, назадни. А замислите Британцима да неко каже да морају да дају Фокланде за царинску унију! Одмах би заратили. Из угла Латинке Перовић, ЛДП итд. готово пећински људи.

Ево, ми и сада сарађујемо са ЕУ, а нисмо члан. И Јапан сарађује и Кина и САД. Па нико није против сарадње. Као што нико није против усвајања бољих карактеристика друштава чије су државе чланице  ЕУ. Оно што се подмеће је тврдња да је тамо култура развијена, инфраструктура, наука, здравство итд. зато што су у ЕУ. То је неистина. Париз је увек био Париз, Рим је увек био Рим, Барселона, Мадрид итд. И пре сто и пре двеста година, триста, да не идемо даље.

Сасвим супротно, баш је чињеница да Србија не може да обезбеди стабилан развој уласком у ЕУ, а готово извесно не може на том путу ни да опстане као држава, а такође готово је извесно да та политичка заједница ЕУ неће опстати, а сасвим извесно не у неком облику који би могао уопште бити пожељан ни за Французе, а камоли за Србе. Према томе, баш је национални оквир темељ развоја за Србију, уз наравно сарадњу са свима са којима се може сарађивати.

Интересантно је да Латинка Перовић инсистира на чињеницама које се имају уважавати такве какве су, а онда када говори о садашњости превиђа или не види или баш неће да види, монументалне чињенице које говоре све супротно од онога што она износи као своје ставове о текућој политици.

Поред свега што сам већ рекао на крају само напомињем да је и у овом наступу потпуно прескочила бомбардовање 1999. године и сецесију Косова и Метохије, као да је реч о чињеницама које немају значај за питања, њој толико драге, модернизације Србије.

При томе ја не карикирам, ја знам да је Латинки Перовић стварно стало до модернизације Србије, само су њена знања, увиди и домашаји далеко од потребног нивоа да би до те жељене модернизације дошло.

На крају, није ствар до ње, она ће остати значајна у нашој историографији, проблем је у недостатку разборитог интелектуалног оквира (онога што се назива задатком друштвене елите) који би дефинисао решење.