О новом трибуналу за трговину људским органима

Извештај Комитета за правна питања и људска права Парламентарне скупштине Савета Европе, који је у име овог тела израдио Дик Марти, усвојен је децембра 2010. године. Документ под називом “Нечовечно поступање са људима и нелегална трговина људским органима на Косову” (Inhuman treatment of people and illicit trafficking in human organs in Kosovo) шокирао је светску јавност. След ужасавајућих чињеница, које су толико пута узалуд биле понављане у нашој јавности да је она на њих већ отупела, запањио је сваког разумног и мислећег човека. Није ни било чудо што је предлог Резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе који је, Марти израдио заједно са Извештајем, на самом телу усвојен огромном већином гласова.[1] У току расправе око предлога прихваћен је амандман којим се мењао наслов предлога. Тако је коначан назив Резолуције „Истрага оптужби о нечовечном поступању са људима и нелегалној трговини људским органима на Косову“ (Investigation of allegations of inhuman treatment of people and illicit trafficking in human organs in Kosovo).

За предмет нашег занимања је важна тачка 19. Резолуције којом се каже следеће:

“…19. Скупштина стога позива: 19.1. државе чланице ЕУ и све друге државе које учествују у раду ПССЕ да: 19.1.1. појасне овлашћења EULEX и/или неког другог међународног правосудног тела коме је дат мандат да спроведе темељне истраге, такве да њихова временска и просторна надлежност обухвати сва кривична дела повезана са сукобом на Косову; 19.1.2...”.[2]

Из текста се види да је могућност да истрагу око отимања и касапљења људи ради продаје њихових органа обави EULEX стављена у исту раван са истрагом коју би спроводило неко “друго међународно правосудно тело”.

Само дан након усвајања Резолуције Дик Марти даје интервју за “Франкфуртске новости” из којег се види да даје предност другој могућности, јер EULEX држи неспособним да обави ова посао.[3] Сличан захтев упутио је и HRW (Human Rights Watch). Представник ове организације Аманда Мекре дала је интервју за РТС у којем каже да је HRW сматра да ЕУ треба да успостави „Специјално тужилаштво ван територије Косова или Албаније“.[4] Гери Милер, члан спољнополитичког одбора швајцарске скупштине у изјави за Танјуг рекао је да ће се Швајцарска залагати да истрагу обави Хашки трибунал, а ако то не буде могуће, „онда треба размислити о формирању специјалне инстанце“ коју он назива „међународна истражна комисија“. У ово ново тело не би требало да уђу представници ЕУ или САД јер су те државе, највероватније, знале за догађаје на Косову.[5]

Видљив је напор оних који се залажу за изналажење пуне истине да истрагу не обавља EULEX већ нека нова међународна правосудна институција.

Документ под називом “Нечовечно поступање са људима и нелегална трговина људским органима на Косову”

шокирао је светску јавност. След ужасавајућих чињеница, које су толико пута узалуд биле понављане у нашој јавности да је она на њих већ отупела, запањио је сваког разумног и мислећег човека.

Оснивање једног оваквог правосудног тела природно намеће неколико питања. Да ли је могуће уобличавање једног оваквог суда/трибунала/комисије? Колики су, реално гледано, његови домети и могућности? Да ли ово тело може да буде заиста независно? Историја међународног кривичног правосуђа и рад постојећих међународних правосудних институција може да нам понуди неколико одговора на ова питања или барем да буде смерница за правац у којем се они налазе.

Историја међународног кривичног правосуђа

Међународно кривично правосуђе нема дугу нити плодну традицију. Историја познаје врло мали број суђења за она кривична дела која су била од занимања целокупне међународне заједнице. Већина покушаја да се уобличи неки међународни кривични суд пропали су у току самих припрема. Уколико би и дошло до оснивања неког правосудног тела оно је било дискредитовано захваљујући пропустима и недостацима у раду тих установа.

Тако су у периоду пре Другог светског рата пропали покушаји да се суди за злочине извршење у Првом светском рату од којих је најужаснији био свакако погром Турака над Јерменима из 1915. године.[6] Такође је, крајем 30-тих година пропао и покушај оснивања суда који би судио само за дело међународног тероризма.[7]

Представник ове организације Аманда Мекре дала је интервју за РТС у којем каже да је HRW сматра да ЕУ треба да успостави „Специјално тужилаштво ван територије Косова или Албаније“. У ово ново тело не би требало да уђу представници ЕУ или САД јер су те државе, највероватније, знале за догађаје на Косову.

У периоду после Другог светског рата свакако су најважнији Међународни војни судови у Нирнебергу и Токију. Ипак, они трпе скоро неподељена мишљења да су политичка правосудна тела на којим је тријумфовала правда победника.[8] [9] Сва поратна суђења за ратне злочине, не само Нирнберг и Токијо, имају једну исту моралну ману- поступци су вођени само против побеђених.[10] Овај недостатак непристрасности заразио је сва поратна суђења за ратне злочине тако да је на њима створена једна сумњива врста правде.[11] Државе победнице у Другом светском рату не могу да избегну приговоре да су кажњавали кроз посебне (специјалне) правосудне установе основане након што су злочини извршени чиме је прекршено начело законитости.[12] [13] Након ових суђења међународно кривично право поново улази у период замирања и стагнације. Сасвим је јасна и видљива непосредна хронолошка веза међународног кривичног права и периода који историја назива „Хладни рат“. У смислу односа снага на светској, глобалној, политичкој сцени он представља равнотежу која неповољно делује на развој међународног кривичног права.[14] Пад Берлинског зида историја сматра окончањем Хладног рата, а са његовим крајем настаје нова неравнотежа у међународним односима. Ова неравнотежа води води ка новом замаху у развоју и ширењу међународног кривичног права, прво путем оснивања привремених установа међународног кривичног правосуђа (трибунала), а затим и путем оснивања међународног кривичног суда.[15] [16]

Савремене институције међународног кривичног правосуђа (трибунали)

Након пада Берлинског зида дошло је до праве експанзије оснивања различитих Трибунала, хибридних судова (судови састављени како од међународних тако и од домаћих ресурса) и комисија за истину и помирење. Међународна заједница их је сматрала за добар начин да се транзициона друштва обрачунају са некадашњим масовним и тешким кршењима људских права. Тако је 1993. године основан Трибунал у Хагу, а 1994. године трибунал у Аруши. Убрзо су основани целокупни хибридни правосудни системи, као што је онај који још делује на Косову и Метохији од 1999. године или само поједини хибридни судови. Прво за Источни Тимор (2000.), затим Сијера Леоне (2002.) и на крају за Камбоџу (2003.). Најновији је Трибунал за Либан, основан 2007. године, који треба да суди само за убиство либанског премијера Рафика Харирија (2005.) и кривична дела повезана са овим убиством.

Трибунали (а до неке мере и хибридни судови) су оптерећени су са две врсте политичких препрека да би били названи судовима у пуном смислу те речи. Прве политичке препреке су системске и уграђене су у саме темеље тих правосудних тела. Оне никад не могу бити исправљене. Друге препреке су политички упливи у рад ових судова и могли би их поредити са неком врстом генетске грешке.[17] Оне могу бити исправљене, али је након више од деценије рада питање да ли је и ова врста политичке препреке постала системска. Ове две врсте политичких препрека се често преплићу и тешко их је одвојити.

Системске политичке грешке су повезане. Најважнија је кршење начела законитости[18] путем оснивања привремених институција међународног кривичног правосуђа са повратном временском надлежношћу.[19] Међу изворе права које користе трибунали сврставају се обичаји и шири се по аналогији. Трибунали немају надзор легислатора или нормативне традиције услед чега су неделотворни и спори.[20] Право о којем треба да суде је у правилу незаокружено, непотпуно, недовољно одређено, многе судије су неискусне, не само у међународом кривичном праву, већ и у кривичном поступку, па и у кривичном праву уопште.[21] Судијама трибунала дата је огромна моћ јер поред правосудних, имају и легислативна овлашћења.[22] Делотворно спровођење међународног кривичног права се не може оснивату на раду ad hoc трибунала јер се они оснивају за одређене државе и одређене случајеве што упућује на елеменат селективности у спровођењу ове гране права и доводи у опасност њен развој, заокруживање и будућност.[23] Трибунали су основани и њихове судије изабране након извршења кривичних дела која су налазе у надлежност ових тела. Прво ствара сумњу да су им статути „скројени“ према потребама догађаја и држава за које су основани.[24] Друго рађа сумњу у непристрасност судија.[25] Као начелан закључак може се истаћи да поступци трибунала тешко обезбеђују поштено суђење у најширем смислу тих речи.[26]

У периоду после Другог светског рата свакако су најважнији Међународни војни судови у Нирнебергу и Токију. Ипак, они трпе скоро неподељена мишљења да су политичка правосудна тела на којим је тријумфовала правда победника

Сва поратна суђења за ратне злочине, не само Нирнберг и Токијо, имају једну исту моралну ману- поступци су вођени само против побеђених.

Политички упливи у рад трибунала су очити и лакше видљиви.[27] [28] Углавном, се своде на политику оптуживања.[29] [30] Политика оптуживања трибунала је нејасна и селективна.[31] Ово ни не чуди јер је одавно примећено да све нередовне институције међународног кривичног правосуђа јесу системски пристрасне и теже да гоне само једну страну у сукобу због кога су основане.[32] Међународни судови за ратне злочине су увек били део међународне политике.[33] Тако су и трибунали за бившу Југославију и Руанду су савремене појаве са старом потком.[34]

Историјски посматрано државе су некад прибегавале кривичним поступцима ради унижавања претходних политичких поредака, када су обележавале политички преображај.[35] Ту су кривични поступци средство, а не циљ.[36] С друге стране, било је случајева да је политички преображај био толико тежак да се изводио по цену општег помиловања политичких противника.[37] Слично је стање на међународној равни. У зависности од односа снага на међународној равни међународно кривично право добија замах или бива спутано. Стога се са нарочитом пажњом мора поступати приликом указивања почасти установама међународног кривичног правосуђа.[38] Ако су Трибунали уопште имали задатак да стварају „владавину међународног права“ онда су мало учинили на том пољу.[39] Шта год учинили до краја свог мандата трибунали ће остати „контроверзни“.[40]

Утицај политике на институције међународног кривичног правосуђа

Утицај политике на деловање институција међународног кривичног правосуђа је сасвим јасан и видљив. Ово јасно произилази из, претходно описане, тесне повезаности развоја међународног кривичног права и односа снага на међународној политичкој „позорници“. Ова повезаност је таква да се на основу те везе може претпоставити када ће ова грана права добити замах, а када ће бити спутана. Границе правосуђа су у вези са друштвеном стварношћу војних снага и културном стварношћу међународног права. Наведене границе се померају са померањем равнотеже војне моћи:

„Потреба за страним улагањима, отварањем нових трговачких могућности, заштитом од безбедносних претњи или одговором на унутрашње или спољне политичке изазове води ка међународној сарадњи, али и ка мешању јачих у унутрашње послове слабијих. Остварено сирово или политички, кроз принуду или сарадњу, „политичко полицајисање“ (political policing) ће се појављивати све више и више на вишенародној и међународној равни.“ [41]

Један од улога коју су све установе међународног кривичног правосуђа имале, и још имају, јесте, како то назива Turk „политичко полицајисање“, а њихова појава се може објаснити његовом теоријом политичког криминалитета. Међународно кривично правосуђе је, колико ограничено политиком, толико треба да јој буде и захвална. Не треба се претварати да једно може да живи и развија се без другога.[42] Колико може да буде главна препрека за рад институција међународног кривичног првосуђа, толико је политика неопходна за њихово постојање.[43] Деловање и рад трибунала свакако долази у додир са политичким интересима над којима државе не желе да препусте надзор.[44] Као што постојање Савета безбедности УН сведочи да постоје државе које „обезбеђују“ стабилност и мир у свету и државе који га „троше“, тако су трибунали услуга коју стабилне државе обезбеђују нестабилним.[45] Колико год га називале свеопштим, „стабилне државе“ ипак немају намеру да своје држављане подвргну надлежности трибунала.[46] [47] Oвај став је доследан сложеној историјској повезаности међународног кривичног права и међународних политичких односа.[48]

Нови трибунал у светлу старих односа

Какве су шансе новог трибунала који би требао да суди за нелегалну трговину органима?

Нема никаквог разлога да се верује да ће овај трибунал бити изузетак од описаног правила о упливу политике у оснивање и рад оваквих тела. То значи да ће преовлађујући политички утицај у међународној заједници одредити његову коначну судбину. Услед описане везе политике и институција међународног кривичног правосуђа, сасвим је могуће да овај трибунал од самог старта буде основан, не са циљем да установи истину, већ да екскулпира врх ОВК од одговорности. Свима онима који сумњају у ову анализу скрећем пажњу да недавно лоше искуство са одлуком Међународног суда правде (који није трибунал већ стални међународни суд) у поступку око нелегалности проглашења независности од стране косметских албанаца.

Трибунали (а до неке мере и хибридни судови) су оптерећени су са две врсте политичких препрека да би били названи судовима у пуном смислу те речи. Прве политичке препреке су системске и уграђене су у саме темеље тих правосудних тела. Оне никад не могу бити исправљене. Друге препреке су политички упливи у рад ових судова и могли би их поредити са неком врстом генетске грешке.

Међународна заједница је већ пресудно утицала на проглашење независности КиМ од стране политичких институција косметских албанаца, и пресудно утиче да се том недоношчету удахне делотоваран живот. Шта више, у тим покушајима успева да натера садашњи режим у Србији да сарађује и буде од помоћи у том, да се изразим речником правника-кривичара, неподобном покушају да се од некадашњих побуњеника, терориста, али и злочинаца, направи правна држава. Било какав суд, домаћи или међународни, који би радио у једном независном и непристрасном окружењу, без икаквих проблема би доказао да се врхушка терористичке и самозване ОВК упустила у злочине најгоре врсте. Међутим, такви докази би могли да наруше легитимитет политичких институција косметских албанаца.[49] Зашто би онда носиоци моћи одлучавања у међународној заједници дозволили да се једно независно правосудно тело сруши резултате дугогодишњег напора и труда? Тако нешто наравно не треба очекивати. Такав расплет очекује и сам Дик Марти који верује да је немогуће да ЕУ прихвати оснивање таквог трибунала управо из изнетих разлога.[50]

Оно што треба очекивати, у првом реду, јесте даљи притисак на осумњичене за ове ужасне догађаје да нестану из политичког живота,[51] управо због већ наведене могућности да они својим нарушеним угледом нанесу штету пројекту независног Косова. Евентуално оснивање трибунала за нелегалну трговину људским органима биће задржано на нивоу претње и употребљено као средство за њихово дисциплиновање.

Тек уколико ово не да резултате постоје мале шансе да би могло доћи до оснивања и рада оваквог трибунала, али из онога што нас учи историја међународног кривичног правосуђа, не треба имати велика очекивања од њега. Несумњиво је да постоји узрочнопоследична веза између легитимитета политичких институција косметских албанаца и криминогених биографија његових носилаца постоји, без обзира шта неко о томе мислио. На штету по интересе Србије, након објављивања извештаја Дика Мартија у домаћој јавности могли су се чути славодобитни гласови који су истицали ову везу. Наводно, уколико се веза врха ОВК и злочина докаже то би могло оповргнути независност Косова. Нажалост, ствари стоје управо супротно.

Уколико се буде инсистирало на повезаности између успеха трибунала и неуспеха политичког пројекта независног Косова, трибунал сигурно неће имати светлу будућност. Међународна заједница односно средишта одлучивања у њој ће у успеху рада трибунал видети неуспех свог политичког пројекта и обрнуто. У неуспеху трибунала видеће успех независног Косова.

Стога је у интересу Републике Србије, управо супротно од онога што се могло чути у домаћој јавности последњих дана. То значи да је неопходно да се што мање наглашава веза независности Косова и застрашујућег садржаја криминогених биографија будућих оптуженика новог трибунала. Само тако може да се спречи штета, иначе малим изгледима на успех, новог трибунала. Српска државна политика треба да буде прва која ће да инсистира на томе да резултат рада овог трибунала не сме да има било какву везу са политичком будућношћу Косова и Метохије. Што буде имао мању везу са политиком то су његове шансе да дође до истине о овим ужасним догађајима веће. А истина је, верујем да ће се многи сагласити, једина бојева муниција којом Србија располаже, остало су ћорци.

(Аутор је доцент Правног факултета Универзитета у Новом Саду)