недеља, 03. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > О типу словенског политичара - шта Србија може научити из недавних догађаја у Русији
Политички живот

О типу словенског политичара - шта Србија може научити из недавних догађаја у Русији

PDF Штампа Ел. пошта
Душко Кузовић   
среда, 05. јул 2023.

Ко ће бити директор!?

Ко ће бити председник?

Он је,знаш, директор!

Ово је мали део питања која се множе у последњих тридесет година приликом сваког разговора о политици. Постао је циљ бити директор, а не унапредити и начинити најбољом установу која је некоме дата на поверење. Зато се многи вређају када се критикује рад установе, јер се идентификују са истом, иако та иста установа најгоре ради од оснивања или је најгора од свих сличних. Истина, и са критикама се претерује. Често критике имају за циљ промену јахача на народним леђима, а не суштинске промене у друштву и институцијама.

Тако долазимо до неколико питања која су се наметнула током догађаја у Русији, у суботу 24. јуна 2023. Стога, направимо паралелу између нашег и руског друштва и погледајмо пакет особина типичног словенског политичара или функционера како бисмо нешто научили из својих и туђих грешака.

Негативна селекција је алат окупације, а не политичка грешка. Како бисмо другачије разумели медијско време и „дубокоумна“ питања упућена политичарима који немају ни дана радног искуства. Народ, уморан од терора, исцрпљен и застрашен, више нема снаге да упита политичаре режима и опозиције: „Одакле ти, бре, образ!?“ Једини извор кредибилитета политичара су новинари, који их великодушно хране сатима на медијима.

Бирократија је алат којим се државни апарат удаљује од народа, од истог оног народа због кога постоји и чије интересе заступа. Када се фокус помери на форму, а не на резултат, онда сваки систем почиње да се распада, без обзира колико био квалитетан и моћан. Сећамо се „сече прописа“ у Србији, које су спроводиле разноразне организације, обично плаћене од стране западних извора. У тим организацијама су углавном радиле особе које су политички подобне, али без дана радног искуства. Странци су на тај начин долазили до битних података, добијали потпуни увид у систем и, скоро по правилу, уграђивали слабе тачке у тај исти систем (које касније користе за своје потребе). И који је резултат обично бивао у пракси? Уместо познате скраћенице ФТЈП („Фали ти ЈЕДАН папир“), добили смо ФТДП („Фале ти ДВА папира“).

Деперсонализација грађанина је неопходан предуслов лагодне и јевтине елиминације. Свођење грађанина на шалтерски број, потом на термин, и на крају на искључиву комуникацију преко е-мејла је ефикасан начин губитка контакта државног апарата и грађана. За кога постоји тај апарат и ко га плаћа, уопште није битно, већ је битно за кога ради. Удаљавање грађана и апарата има сврху у пракси!

Насиље војника система у комуникацији са грађанима.То су обично охоле, бахате и осионе особе које насиљем у комуникацији прикривају своје недостатке. Тако режим чува своје војнике – насиље у комуникацији укида комуникацију са грађанима. Сврха прекида комуникацијe између грађана и државе једа грађани што касније уоче мане и недостатке апаратчика.

Појединци система моћнији од закона. Одређени појединци морају да буду део управљачког механизма, без обзира на бедне резултате у пракси. Сећамо се лица које су била министри у два, три, па и четири различита министарства, мада их владар не би ротирао (да има избора) из своје пекаре у своју печењару! То је најбољи индикатор да су те особе војници домаћих или страних центара, а не заступници интереса државе и народа који ју је створио.

Претерано нормирано друштво. Бирократија покушава све да класификује и предвиди, најчешће да би задржала контролу над процесима у друштву. Зато не оставља простор за инвентивност и креативност појединца. Мада, у рату и у миру, већина успеха се дешава искључиво захваљујући инвентивним појединцима.

Злоупотреба државних ресурса и резерви ради стицања личне користи је додатна болест. Посебно ако је политичка каста ставила под контролу правосудни систем, па пред законом одговара само онај на кога политика покаже прстом. Током ратова и бомбардовања Србије, док је већина патила или бранила домовину, појединци су се частили из државног буџета аутомобилима и становима. У данима рата и кризе, нечија деца ГИНУ због недостатка елементарних ствари којима је место у државним магацинима, али су продате, како би појединци купили дроње и ђинђуве или платили трошкове свог посрнућа.

Повећање дозе потребне за лојалност потчињених. Друштво улази у озбиљан проблем када се лојалност чланова придобије кроз дозволу за некажњено захватање из државне касе. Када у друштву има свега довољно и ако потчињени „крадуцкају“, то је проблем релативно лак за управљање. С временом, доза потребна за лојалност се повећава и у једном тренутку постојећи приходи више нису довољни, а да би се задовољила „љубав“ потчињених (задржала покорност),режим мора да узима кредите, које ће грађани и њихова деца морати да враћају.

Државне кризе и ратови подижу цену грешки. Једно је када лоше организован систем своје грешке плаћа новцем, а нешто сасвим друго је када плаћа животима нечије деце (по правилу туђе),.

Нормативи у друштву треба да постоје, али треба имати меру у томе, тј. део одлука треба препустити грађанину и његовој савести. Међутим, окупатор не жели да народ задржи своје обичаје, филозофију, морал и нормативе, већ тежи тај део да искључи и све реши нормираном стварношћу. То не може дуго да функционише. Међутим, цену такве школе плаћа народ, а не бирократија или окупатор.

Здравство плаћамо, али лечење и лекове купујемо; безбедност плаћамо, али живимо у страху; правосуђе плаћамо, али правда се купује; образовање плаћамо, али купујемо додатне часове; државне службе плаћамо, али исте више ни на е-мејлове и телефонске позиве не одговарају - НАША ДРЖАВА ЈЕ ПОСТАЛА ПРЕСКУПА ИЛУЗИЈА! Једном се мора рећи доста! Морамо се пробудити и захтевати реформу целокупног система!

Навешћу један разлог довољан за буђење: званично у Другом светском рату Уједињено краљевство је имало 385 000 жртава, САД 300 000, што је ЗАЈЕДНО МАЊЕ НЕГО ЈАСЕНОВАЦ у коме је страдало 700 000наших сународника. А где су остала стратишта само из тог рата!?

Народ који данас међу првима успешно реформише систем, начини га ефикасним и квалитетним стећи ће шансу да преживи.

Наш проблем је у томе да окупатору не одговара такво буђење, јер се пљачка државе управо најлакше одвија кроз бирократску маглу. Поразно је да окупатору у тој смртоносној намери помажу наши сународници добијајући ситне привилегије и мало пара, јер највећи део одлази ван наше државе. Међутим, пред јавношћу кривицу за сву несталу суму сносе сународници, сарадници окупатора. Лоша особина тако зарађеног новца је да мораш да будеш жив и здрав да би га трошио.

Мора се наћи мера између нормирања стварности и потреба живота. Стога, позив (а не професију) управљања државом могу да врше само малобројни од оних најбољих. Ко српски народ превише лабаво држи, исклизнуће му из руку, а ако га превише стегне, експлодираће му у рукама.

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер