"Окупација" Волстрита може, али не и "блокада Косова"

Слатко бих се прикључио глобалном одушевљењу демократском акцијом: „Блокирајмо Волстрит“ (www.occupywallst.org), да ме у томе нису предухитрили српски медији. Да су ту акцију промовисали било који други: албански, бугарски, порторикански, кинески, холандски, па чак и руски, не би било дилеме. Али, српски?! Ту већ нешто шкрипи (“Something is Fishy”). За оне који не знају о чему се ради: очајни корисници благодати либералног капитализма блокирали су прилазе глобалном центру моћи. Наивно, јер центри моћи су у то време испијали пиња-коладу негде на Бахамима, Сејшелима или Малти, али та наивност је пробудила симпатије света, па чак и наших медија, чије су симпатије већ биле резервисане, све до Алимпијевдана 2011. Шта су симпатични противници светског поретка заправо блокирали? Практично, они нису дозволили одлазак на посао запосленима на Волстриту, не водећи рачуна о томе како ће ти запослени прехранити своје породице ако не оду на посао, али суштински нису ништа променили, а и неће у скорије време. Међутим, они су презентирани нама као хероји демократије, преко наших државних ушију и очију.

У исто време, људи које тај исти либерални капитализам добрано жари по туру, блокирају неке, у европским размерама маргиналне саобраћајнице по северу Косова, при том не спречавајући никога да иде на посао и заради своју плату, и које наши медији представљају као балване који ће нас спречити да након 9. децембра постанемо богати, високи, лепи и плави. Недемократичност ових других, у односу на прве борце за демократију, тешко је доказати – осим ако се зна да се ради о Србима. А онда је све лакше.

Београд, чија је престоница Брисел (у даљем тексту, Брисоград), те Србе доживљава као шишарку у грлу. Он ту шишарку из грла не може одстранити без снажних удараца по леђима, које му његова престоница обилато задаје. Други пак Београд, чији је главни град Београд (у даљем тексту Београд), на те Србе гледа са љубављу, симпатијама и одобравањем. Београд са њима саосећа, тугује, и свестан је да би се падом севера Косова проблеми по Србију рапидно умножили. Брисоград о томе има другачије мишљење, или боље рећи – став.

Немоћан да словесно оповргне да је борба за опстанак државе нужна и обавезна за свакога, Брисоград прибегава стварању конфузије у јавном мњењу, за шта има изузетно моћна средства. Веома љут на Србе са Косова, јер га удаљавају од Брисела, Брисоград их чак брише из бројног стања. Наиме, попис становништва Републике Србије, он не организује на Косову, па ни у Метохији. Тај део српског народа га не занима. Не постоји?! Београд, пак, услед недостатка средстава информисања (јер сва припадају Брисограду), о томе нема појма. Може ли Београд тај национални неморал да исправи? Не може, јер није на власти, а и неће бити у скорије време.

Овај шамар Срби, из Метохије и са Косова, стојички подносе али се одлучују и на потез очајника. Сабравши два и два, они схватају да их сопствена држава даје у мираз Великој Албанији. За спас се обраћају великој Русији. К`о веле, ако нас наша држава не питајући поклања Албанији, а ми то нећемо – замолимо мајчицу Русију да нас прими под своје окриље. За дивно чудо, Русија, о којој смо ми учени да нам никада у историји није помагала, на највишим нивоима прилично озбиљно и правилно схвата и разматра овај вапај. Шта ће од тога испасти, видећемо, али шамар Брисограду је враћен.

Овај пак, ништа што долази од српског народа не може стојички да поднесе. Одмах активира кориснике националних фреквенција, које ваљда сви ми плаћамо, чим су национални, како би што више оцрнио Србе. Сви они који су тражили руско држављанство су издајице, јер већ имају српско држављанство и то им је довољно. Да ли?

Оно што се у медијима не може чути је и то, да ако Срби са Косова саучествују у договорима које Борко Стефановић (надам се у своје име) постиже у Бриселу, не могу више бити држављани Србије. Наиме да би испунили само, на пример, „споразум“ о аутомобилским таблицама, морају имати документа Републике Косова, јер без докумената се нигде ауто не може регистровати. У тим документима им је држављанство дефинисано, а то је држављанство Републике Косово. Националност у тим документима им је дефинисана као – Косовар. Стога је врло објашњив и легитиман покушај Срба да се одупру албанизацији, молбом Руској Федерацији. Овде нема места заједљивости коју обилато са националних фреквенција сипају предводници наше пропасти. Све је савршено јасно и чисто, мада признајем, врло тужно.

Наравно не сагледавајући узроке, лако је изазвати конфузију погрешним закључцима. У ову замку упао је и наш најбољи режисер, који је у Москви изјавио да би пресељење Срба са Косова у Русију био наш пораз. Наш пораз је пресељење Срба било где, макар се они пресељавали из Книна, Сарајева, Берана или Призрена. Али у овом случају, Срби траже заштиту да се не би селили, него да очувају своје домове, колевку државе и веру. Брисоград то не препознаје, а Москва препознаје. Да ли ће ишта моћи да промени? Показаће време.

Актуелна је још једна подметачина: Срби са Косова балванима блокирају наш пут ка Европи. Флоскулу о балванима лансирао је Азем Власи, у дану када је извршена инвазија РОСУ на север, а код нас је раширио Вук Драшковић, лично. Не знам зашто се Вук везао за балване, када су барикаде направљене од камена и бетона. Ваљда се из неког разлога, са балванима боље сналази, они га враћају 20 година уназад, када је знатно млађи и полетнији жарио Крајином, обећавао сечу "турске" руке и млатарао ножицама са балкона Народног позоришта. Наиме, они – а и дежурна екипа, квазианалитичара, квазиполитичара и НВО-оваца која дефилује медијима (које ми плаћамо) – једногласно кажу да је у Европи у 21. веку недопустиво да неко блокира комуникације. Код Волстрита то је ипак допустиво и демократски, али на Косову није. Овде је нарочито чудно што се ти исти нису чули, када је Европа Србима секла телефонске комуникације. Кад Европа сече комуникације бизниса ради, то је допустиво, али кад Срби то раде опстанка ради, то већ није.

Посебно је интересантно замагљивање суштине процеса, догађаја и поступака, које се неретко може назвати правим именом – лагањем. Покушавајући да се прикажу патриотама (ради изборних резултата), а како истовремено не би наљутили Европу којој српски патриотизам још увек није по вољи – јер ни Србију још није свела на размере које би је задовољиле – наши политичари на челу са „државним врхом“ прибегавају многим еуфемизмима. Посебно опасан је онај, који често понавља „државни врх“ а онда хорски прихвати читава политичка елита, како ћемо се борити за „права Срба на Косову“. Ово је изузетно опасна теза, јер се њом имплицитно признаје Косово као субјект који нема везе са државом Србијом. Дужност државних органа је да штите интересе државе. Права Срба као и других становника Србије су подразумевано заштићена, ако су интереси државе заштићени. Председник државе, влада, министри, се могу и морају борити за права Срба у Мађарској, Румунији или Хрватској, на пример, али на Косову и у Метохији – не. Они се морају борити за државни интерес, а права Срба се онда подразумевају. Еуфемизмом, „права Срба на Косову“ , Срби се третирају као национална мањина у другој држави, једнако као што су у Мађарској или Румунији.

Након чувеног летошњег шенлучења Ангеле Меркел по Палати федерације, ушли смо у дане када многе маске падају. Тако је и улога међународних снага, звали ми њих КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС или како год хоћемо, све јаснија. Последњи догађаји око барикада показују да се иза тих акронима нарочито крију интереси појединих држава. Медији у Приштини увелико обрађују тему која се бави извозом шљаке из комбината „Трепча“, који по њима организује амерички амбасадор у Приштини, Кристофер Дел. Ово, као и енормно ангажовање немачке војске око рушења барикада, као и национални састав командног кадра КФОР-а – који је листом немачки, показује да има и равноправнијих чланова међународне заједнице од осталих. Немци, наиме, по Косову данас представљају ударну песницу уперену против Срба. Вредно им асистирају наши вековни „пријатељи“: Мађари, Турци, Хрвати. У акцијама КФОР-а нема Грка или Мароканаца. Оне су искључиво у надлежности Бундесвера и његових трабаната. Може неко рећи да смо овиме „открили топлу воду“, али је много добро знати да се у случају ескалације насиља нико не може сакривати иза клепаних акронима међународне заједнице, већ ће се адреса кривца тачно знати.

И коначно, имамо један предлог за Борка и његове бриселске рунде: Ако смо се већ у Бриселу договорили да из нашег буџета стипендирамо студенте са југа Србије који ће се школовати у Приштини (иако смо могли та средстава да дамо студентима који би се школовали на Ломоносову или Сорбони), зашто не одемо корак даље. Требало би да из буџета финансирамо, односно дамо неку националну фреквенцију неком од шиптарских медија, на пример Кохи диторе. Сигуран сам да би нам Коха, својим извештавањем и коментарисањем, знатно мање штете нанoсила од актуелних уживалаца националног телекомуникационог блага, на челу са мојим омиљеним Б-92.