Прилози за нови програм ДС

Поштовани пријатељи Демократске странке,

Време је да разрешимо дилему која се намеће друштву у недостатку одговора на суштинска питања ове земље. Та дилема се тиче питања да ли Демократска странка и ја као њен председник, спроводимо страначку реформу зато што немамо политику?

За мене је та дилема намерно наметнуто питање, баш као што је и спровођење реформи доказ постојања политике. Оне политике која ће дати јасан одговор на питање какву Србију желимо?

Да ли је то Србија која се води без јасне националне политике? У којој привреда не ради, а грађани тешко живе? Где главну реч воде политичари са подршком на нивоу статистичке грешке? У којој за програм Владе није важно шта су странке на власти обећавале својим бирачима? Не. Ма колико да је Србија данас постала таква земља, ми такву Србију никада нисмо желели.

Циљ Демократске странке одувек је била Србија која почива на владавини права, на јакој грађанској средњој класи; Србија која кроз развијену економију својим грађанима пружа финансијску стабилност, а кроз јаке државне институције безбедност и сигурност; која има јаку привреду која ради и запошљава. Одувек смо се борили за квалитетно школство и свима доступне факултете, за систем образовања из којег излазе деца образована и оспособљена да, као и свуда у нормалном свету, наставе успешно свој живот. Наш циљ је увек била и Србија у којој пензионери живе достојанствено, а радници зарађују довољно за пристојан живот; држава која се бори против криминала и корупције, али која има и озбиљно здравство и делотворну социјалну политику. Таква Србија, увек је, била наш циљ.

Чињеница да тај циљ још увек није остварен, не значи да циљ није исправан и да га треба мењати. Нити значи да је Демократској странци потребна нова политика. Напротив. Циљ је частан и исправан. И ми од њега не смемо да одустанемо. Потребно је да се вратимо својим основним принципима, идејама и вредностима око којих смо своју политику и изградили. Потребна нам је реформа странке да бисмо се вратили својој изворној политици.

То значи да разумемо да је покретање економије кључ за постизање свих наших циљева. Социјал-демократија без привреде која ради, тешко је остварива политичка идеја. Друштво које не ствара, нема шта ни да дели.

Србија је данас земља које не ствара. Од 300.000 предузећа у земљи, 80% послује са губитком. А само 2% од свих предузећа која данас раде у Србији прави скоро 80% бруто националног дохотка. То се не може назвати успешном тржишном економијом. То је економија која не ради.

Незапосленост од 30% највећи је проблем ове земље, али не и једини. Разлика између Шпаније и Србије, које данас имају исту стопу незапослености, је у чињеници да сваки Шпанац који ради од своје плате може да живи, док велики број наших радника од своје плате не може да преживи. То је разлог због кога ја сматрам да у овом времену држава мора да игра већу улогу у опоравку српске привреде, а посебно у делу заштите права радника и запошљавању.

То је један од начина на који треба да решимо поремећај који је настао убрзаном приватизацијом. Јер, шта се у Србији десило? Држава је друштвена предузећа, након деценије санкција, препустила недовољно спремна слободном тржишту. Тако је настао поремећај који је створио и тајкуне и незапосленост и привреду какву данас имамо. И зато држава тај поремећај мора да реши.

Ја се не залажем за повратак у социјализам осамдесетих. Ја се залажем за државу у којој се зна ред. У којој важе иста правила за све и која има тржишну економију у којој и држава може да буде власник успешних предузећа. То је једини исправан начин да се боримо против незапослености, да спречимо монополе, повећамо конкурентност привреде и привучемо озбиљне инвестиције.

Моја политика је јака економија. Као човек који је у политику дошао из привреде, али и као градоначелник који пет година управља развојем Београда, ја одлично разумем које проблеме овакав државни апарат, какав данас имамо, прави привреди и грађанима. И знам колико је његова реформа важна за успех наше политике.

Зато верујем да наш нови програм поред економских мера мора да обухвати и реформе које ће омогућити да се тај економски опоравак деси. Да се једном за сва времена ограничи утицај лоше политике на државу, привреду и друштво. А управо то данас имамо.

Без тих реформи даљи развој цивилног друштва, образовања, праведне социјалне политике, независних државних институција, суштинске а не бирократске децентрализације, успешних јавних предузећа и бољег пензијског система — неће бити могућ.

Наша политика је побеђивала увек када су наша решења била храбрија, стручнија и боља од других. То је била политика чији се резултати виде и чија се обећања испуњавају. Политика која поштује вољу грађана. Такву политику морамо имати и данас.

Резултати које је Демократска странка за протекле четири године постигла у Београду и Војводини, али и у многим другим градовима широм Србије, дају ми право да верујем да нови тим Демократске странке који предводим може Србији да понуди остварив план за покретање привреде и излазак Србије из кризе. Зато желим да вам изложим 15 конкретних мера и 5 кључних реформи, за које верујем да наш нови политички програм треба да садржи да би био успешан:

1. Држава мора да кроз националну стратегију препозна пољопривреду, прехрамбену индустрију, енергетику, ИТ индустрију и развој инфраструктуре као области у којима Србија има највеће шансе за успех.

2. У првој фази треба да се посветимо јачању индустрија у којима већ данас имамо стручну радну снагу и добар привредни резултат. За мене су то прехрамбена индустрија, пољопривреда и ИТ сектор. У другој фази субвенције треба да усмеримо у развој индустрија које су извозно конкурентне, а користе пре свега домаће сировине и енергију.

3. Држава треба да формира Развојну и извозну банку Србије, зато што су убрзани развој и извозна оријентација наше привреде кључни за излазак земље из кризе.

4. Неопходно је да креирамо простор за отварање нових државних предузећа у областима у којима постоји јасан државни интерес, пре свега у пољопоривреди.

5. Потребно је да реализујемо нове облике јавно-приватног партнерства, по угледу на европске привреде, како бисмо повећали инвестициони потенцијал земље и омогућили развој осталих области које држава није препознала као стратешки важне.

6. Инвестиције у самозапошљавање и развој породичних фирми (до 10 запослених) у стратешки важним областима за земљу, потребно је у првих 5 година ослободити свих намета, осим оних за обавезно здравствено и пензијско осигурање.

7. Неопходно је да унапредимо услове пословања и изједначимо позицију свих инвеститора у Србији, домаћих и страних, великих или малих, зато што је свако радно место важно.

8. Потребно је да пређемо на фиксни курс динара, јер он одговара произвођачима и грађанима, за разлику од тренутног који пре свега одговара увозницима, банкарима и држави.

9. Важно је да усвојимо посебан план за убрзан развој првих 10 градова у Србији са највећим привредним потенцијалом у наредних 5 година, како бисмо створили нове регионалне привредне центре у Србији.

10. Морамо да забранимо даљу продају пољопривредног земљишта и осталих необновљивих природних ресурса у власништву државе.

11. Потребно је да пропишемо мере и развијемо институције које ће укинути монополе у привреди и обезбедити малим и средњим произвођачима бољи положај на домаћем тржишту.

12. Нужно је да реструктуирамо, осавременимо и професионално ојачамо јавна предузећа како бисмо их учинили конкурентним. Да предвидимо реалне плате за менаџмент, као и бонусе како за менаџмент тако и за све запослене, ако предузеће остварује добит.

13. Треба да усвојимо програм "10.000 стручњака" кроз који ћемо школовати успешну децу која желе да раде за државу, а не могу себи да приуште школовање на страним школама или стручно усавршавање у европским земљама. Тако ћемо створити стручну базу у државној управи и јавним-државним предузећима.

14. Потребно је да укупан ниво издвајања послодаваца за лична примања запослених не прелази 50% нето зараде.

15. Држава у условима рекордне незапослености има обавезу да створи услове који ће омогућити да у Србији нема породице у којој нико није запослен.

За успешан опоравак српске привреде, али и наставак изградње слободног друштва, неопходне су и кључне реформе. Ја верујем да су то:

1. Реформа државне управе

2. Реформа јавних предузећа

3. Реформа правосуђа

4. Реформа изборног система

5. Реформа образовног система

Прве три реформе имају за циљ доношење закона који ће спречити политичаре да се преко политике запошљавају у државној управи и јавним предузећима, на места која припадају стручњацима.

Простор у којем се политичари баве креирањем политике, што јесте наш посао, мора бити законима ограничен и примена тих закона мора гарантовати независно функционисање и даљи развој државне управе и јавних предузећа. Без тих реформи, нећемо имати озбиљне стручњаке у државној управи и јавним предузећима, а без њих ни држава неће постати ефикаснија и боља.

Реформа изборног система има за циљ да спречи прекрајање изборне воље грађана и да онемогући да странке са најмањом подршком бирача воде државу. Одговорност за вођење државе мора бити у складу са подршком грађана коју странке освајају на изборима. Политика Владе мора бити у складу са изборним обећањима. Све остало није изборни систем који гарантује политичку стабилност државе.

По значају који за друштво има, најважнија је реформа образовања. Образовни систем више него било шта друго, креира систем вредности у друштву и гради темеље за успешну будућност земље.

За успех сваке државе најважнија је економија, а за сваку економију њена способност да привуче инвестиције. Држава може привући инвестиције јефтином радном снагом, што је данас случај са Србијом. Због тога Србију и даље напуштају хиљаде младих и образованих људи. А можемо постати и земља која инвестиције привлачи високо-образованом и стручном радном снагом која је добро плаћена. Из такве земље талентована деца и стручњаци не одлазе. Разлику између такве две Србије чине наука и систем образовања и зато су њихов развој и улога у друштву суштински важни за будућност земље.

Уверен сам да су ово мере које ће значити и успешно спровођење нашег програма и изградњу Србије какву желимо. Баш зато ћу се осврнути и на још једну реформу која је важна — ону која се спроводи и у нашој странци.

Ја не желим да будем председник странке у којој влада поданичка политичка култура. Реформисати странку, за мене значи вратити поверење у Демократску странку. Да бисмо успешно градили систем вредности у друштву, ми прво морамо да вратимо исправан систем вредности у странку. Потребно је да вратимо дијалог, конструктивну критику и размену аргумената као једини исправан пут до добрих одлука. Наш задатак је да омогућимо да те одлуке у странци доноси већина кроз органе странке, а не мањина. И што је најважније, морамо обезбедити да се те одлуке већине поштују и спроводе. Не само у врху, него на свим нивоима у странци. Зато реформе нисам почео од других, него од себе.

Сва овлашћења мог претходника пренео сам на органе странке и док сам ја председник то очекујем и од свих осталих страначких функционера. Први су на реду они који спроводе нашу политику у органима власти, јер њих гледају наши бирачи. После њих су они који воде странку, јер њих гледају наши чланови. А на крају тих реформи је и само чланство, јер због њиховог поверења све ово и радимо.

Кажу, ДС није обична странка, ми смо национална институција Србије. Уместо да се убеђујемо да ли је то данас баш тако, потребно је да учинимо све да то тако буде. Јер важност Демократске странке није настала преко ноћи, ни зато што смо били власт. Демократска странка је снагу црпила пре свега из тога што је увек имала ширину да окупи људе који слободно мисле. Они су донели странци снагу потребну да би се мењале вредности у друштву.

Сви они и даље верују у праведније друштво, бољу Србију и европску будућност, али многи од њих данас сумњају да се Демократска странка на прави начин бори за те вредности. Баш зато, главни циљ наших реформи јесте повратак њиховог поверења.

Без тих људи, и даље нећемо бити у стању да чујемо беле листиће или да разумемо критику најпре интелектуалаца, а затим и свих осталих делова друштва који не мисле исто као ми. Без тога би Демократска странка трајно изгубила капацитет да око себе генерише енергију која је потребна за промену друштва. Без тог капацитета, нећемо бити у стању да поново окупимо демократску Србију без чијег се јединства, као што знате, у Србији ништа значајно за последњих двадесет година није променило.

Демократска странка никада није бежала од одговорности, па то не сме да чини ни данас. Истина је да није грешила странка, него људи који су лоше спроводили њену политику. И зато реформа странке није питање личних односа. Када бисмо на то пристали, то би значило да сву кривицу прихватамо на себе и да ослобађамо од сваке одговорности оне који данас владају, а који су на ту власт дошли зато што смо их ми аболирали или зато што смо им помагали да се профилишу.

Много година Демократска странка била је светионик слободе у Србији у којој су они који данас владају, својом политиком већ једном угасили њену будућност. Сувише смо жртава поднели, да бисмо имали право да одустанемо и да се не боримо.

Зато ја верујем да је повратак поверења у нашу политику, наш најважнији задатак. Да је јасан и конкретан политички програм за то најбољи начин. И да Србија од нас очекује само једно политичко обећање које гласи: Нема више лоших компромиса.

Смисао овог обраћања је порука свим тим људима. Они који су у Демократској странци ове моје ставове знају и зато су и гласали за страначке реформе. Њима и овом приликом изражавам захвалност што се нису уплашили и што се заједно са мном боре, упркос томе што та борба није лака. Ово обраћање усмерено је ка онима који данас нису у странци, а учествовали су у њеном стварању, делећи са нама исте вредности.

Као председник Демократске странке, све те људе позивам да се у странку и странци врате. Без њих Демократска странка неће бити комплетна.