Сећање на Борислава Милошевића

На комеморацији поводом смрти Борислава Боре Милошевића, амбасадора СФРЈ и СРЈ, у пензији, одржаној 31. јануара 2013. у Дому синдиката у Београду

Поштована Миланка и Светозаре,

Поштовани пријатељи и колеге Борислава Боре Милошевића,

Ваше екселенције амбасадори Русије и Белорусије,

Представници министарстава Владе Републике Србије,

Народни посланици, представници политичких странака,

Даме и господо,

Окупили смо се да изразимо поштовање, нашу најдубљу жалост и саучешће породици нашег друга, колеге и пријатеља Борислава Боре Милошевића.

Иако је дуже време боловао, вест о смрти Боре Милошевића све нас је затекла и дубоко потресла. Отишао је врхунски југословенски дипломата, интелектуалац, патриота и друг. У свима нама, у Београду, у Москви, у Подгорици, у његовом завичају, остаје дубока празнина и жалост. Али, остаје и осећање привилегије што смо познавали, сарађивали и дружили се са човеком изузетних људских, моралних и патриотских особина.

Разболео се током одмора у Црној Гори и Србији са којег се никада неће вратити. И поред натчовечанских напора и даноноћне бриге најбољих лекара, научника медицине и особља врхунских здравстевних установа у Црној Гори и у Београду, наш Бора је преминуо 28. јануара.

Борислав Бора Милошевић је рођен у Никшићу 1934. у породици угледних интелектуалаца, оца Светозара и мајке Станиславе, рођене Кољеншић. Основну и средњу школу учио је у Пожаревцу где се породица Милошевић доселила уочи почетка Другог светског рата. Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду.

Током 50-их година био је један од истакнутих активиста Савеза студената Југославије. После дипломирања радио је у Одељењу за међународну сарадњу ЦК СКЈ да би касније постао и његов руководилац. Са те дужности је постављен за министра саветника Амбасаде СФРЈ у Москви за односе између СКЈ и КПСС где је радио у периоду од 1969. до 1974. године. Од 1969. до 1974. био је на дужности амбасадора СФРЈ у Алжиру. По повратку из Алжира најпре је наставио дипломатски рад у ССИП-у, а онда је био представник тада угледне и снажне спољно-трговинске фирме ИНЕКС, најпре у Паризу, потом у Москви. Од 1998. до 2001. био је амбасадор СРЈ у Москви. Дао је незаменљив допринос учвршћивању темеља традиционалних пријатељских, савезничких и братских односа између СР Југославије и Руске Федерације. По завршетку дужности остао је са породицом у Москви где је радио све до септембра прошле године када је дошао на одмор у Црну Гору и Србију.

Претеча економске дипломатије

У југословенској дипломатији као и на економским односима са иностранством Бора је провео већи део свог радног века. Био је свестрана личност и врхунски професионалац.

Одликовао се марљивошћу, ширином погледа, високим моралним назорима. Много је читао и непрекидно стремио проширивању знања. У животу и професији увек је пажљиво слушао саговорнике и често изненађивао свежим погледима на феномене у друштву, култури, међународним односима. Ненаметљиво духовит и непосредан у комуницирању брзо је стицао симпатије и наклоност у срединама које су се понекад и цивилизацијски разликовале.

Као истински интелектуалац, сматрао је да човек вреди онолико колико ствара, колико доприноси друштву и свом окружењу. Ни себи, а ни сарадницима није допуштао импровизације. За сваки посао или задатак стрпљиво се припремао, било читањем, било тражењем мишљења компетентних људи.

Са таквим квалитетима пленио је околину и стицао пријатеље и поштоваоце, што је велика предност у животу и сваком послу, поготово у дипломатији. Бору је красила способност да стечена пријатљства чува и негује, да стицањем нових никада не запоставља старе пријатеље. Зато, свуда тамо где је радио – од Београда до Москве и од Алжира до Париза, има пријатеља са којима је, такорећи до јуче, одржавао везе.

Бора је био професионални дипломата врхунског домета. Могао је то бити, пре свега, зато што је, као правник и аналитичар, добро познавао суштину друштвених и политичких процеса, зато што је познавао циљеве и могућности како своје земље, тако и земље службовања и што је био у стању да реално препозна могућности за сарадњу. Зналачки је пратио и предвиђао токове политичких процеса, али је са огромном енергијом и способношћу радио на развијању економских односа и сарадње. Може се слободно рећи да је у нашим условима био претеча економске дипломатије.

Сведок историјских збивања

И као аналитичар и као човек увек је рационално и критичан прилазио сваком проблему, или задатку. Као дипломата, никада није упадао у грешку да извештава о ономе шта је он говорио, већ шта је саговорник њему преносио. Увек је поштовао чињенице. Није угађао читаоцима својих депеша и извештаја. Волео је земље у којима је службовао, посебно, Русију и Белорусију са чијом духовношћу и културом се саживео. Разуме се, увек и највише је волео своју земљу и свој народ. Представљао их је одговорно и часно. Поштовао је пријатељске земље, народе и њихове културе и достигнућа. Али увек је био поносан на земљу, народ и културу које је представљао. Волео је, на пример, стваралаштво Толстоја, Пушкина, класике и модерне уметнике Русије, али изнад свих великана српске мисли и стваралаштва Његоша, кога је често цитирао.

Био је сведок и ученик историјских догађања, како у својој земљи, тако у Европи и свету. У својим јавним иступањима сведочио је и о ери врхунца хладног рата, о кубанској кризи, о стварању и улози ПНЗ, о паду Берлинског зида, о ширењу НАТО на Исток, али и о рађању новог мултиполарног поретка у замаху. У оцењивању значаја тектонских промена у међународним односима није се поводио за „коректним“, „или модерним“, доминантним, прилазима. Без искључивости, увек је предочавао чињенице. Високо је ценио Југославију у којој је стасао и коју је зналачки представљао. Недавно је изјавио: „Југославија је била озбиљна, поштована и утицајна земља. Велики су је разбили вођени методом „подели па владај“. Био је дубоко забринут зато што најмочније западне земље настављају да примењују исти метод према Србији отимајући јој Косово и Метохију.

Савршено је говорио руски, француски и енглески језик. Присуствовао је бројним разговорима Тито – Брежњев и многим другим сусретима од којих је зависио ток историје наше земље, Европе и света. Стечена сазнања издвајају га као јединствену историјски ризницу. Ништа од тога није га повело у облаке или уображеност. Увек је чврсто стајао на тлу.

Заслужан за бесцарински систем Србије и Русије

Амбасадор у Москви био је у најтежем периоду. У то време је припремана и извршена агресија НАТО. Знао је за велика очекивања нашег народа и државног руководства од Русије, као истинског, вековног савезника и пријатеља. Ипак, никада своијим извештајима из Москве није у Београду подгрејавао нереална очекивања. Извештавао је објективно, а радио неуморно и даноноћно на добијању политичке, моралне, хуманитарне и сваке друге помоћи. И било је резултата какви су у датим условима у Русији и на међународном плану били могући. Борина је велика лична заслуга -постизање историјски значајног споразума о бесцаринској трговини између СР Југославије и Русије. Јединог таквог споразума који Русија има са било којом земљом изван ЗНД. Тај споразум, потписан пре 13 година и данас омогућава неограничен бесцарински извоз Србије на огромно руско тржиште. Није му било све једно што наша земља није имала толико роба колико да се та јединствена могућност потпуније искористи.

Свестан утицаја медија и јавне дипломатије

И када је завршио своју службу амбасадора Југославије у Русији, Бора је наставио неуморно да ради на очувању узајамних односа, пријатељства и сарадње. Није могао мирно да посматра да било ко, због избора нових пријатеља, запоставља или омаловажава вековно пријатељство и савезништво две земље и два братска народа. Имао је високо развијен осећај значаја медија, јавне и народне дипломатије. Настављајући да са својом породицом – супругом Миланком и сином Светозаром - живи у Москви, неуморно олакшава размену посета посланика, странака, пословних људи, новинара, уметника, у оба смера. Умног резона и бритког духа, редовно је иступао у програмима најутицајнијих телевизија од CNN у Атланти, преко ТF-1 у Паризу, до BBC у Лондону и „Ал Џазхире“ у Дохи. Увек бранећи истину и интересе Југославије, Србије и Црне Горе.

До краја живота Бора је остао веран идејама прогреса, равноправности, социјалне правде и достојанства. Био је поносан на допринос својих родитеља антифашистичком покрету у Србији и борби за слободу од фашистичких окупатора.

Смрт брата у Хагу неизлечива рана

Разуме се, трагична смрт брата, бившег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића у Хашком затвору, оставила је неизлечиву рану у Бориној души. Писаном и усменом речју, књигама и трибинама, неуморно се борио за правду, за частан однос и поступање према Слободану Милошевићу, за право на његово лечење, али ни то, ни ангажовање пријатеља из Русије и других земаља, нису дали резултате. Сила је изнад части и морала. Борио се и за прекид политичког прогона породице Милошевића.

Написао је више књига, објавио хиљаде и хиљаде текстова, анализа, интервјуа. Посебно му је драга књига на руском „Непобеђени“ посвећена брату Слободану Милошевићу. Написаће у тој књизи и ове речи: „Данас велике силе Запада под измишљеним разлозима сатанизују а затим уништавају целе државе и њихове руководиоце. Прва жртва такве политике били су Југославија и Слободан Милошевић“.

Прошлог септембра приредили смо промоцију књиге „Агресија НАТО – сумрак Запада“. Бора, један од коаутора тог писаног сведочанства, прихватио је позив Београдског форума, допутовао је из Москве и говорио на промоцији у Руском дому културе. Поред осталог, тада је рекао: „Моја би жеља била да Србија, Црна Гора, Република Српска и Македонија поново буду у заједници“. Препуна сала га је више пута прекидала спонатаним дуготрајним аплаузима, какви се давно у Србији не чују.

Поштована Миланка и Светозаре,

Будите јаки. Знате да би и Ваш Бора то од Вас желео. Будите поносни на супруга и оце, на његову посвећеност вама и нашој земљи и народу. Својим људским, професионалним и интелектуалним радом Бора је оставио дубок стваралачки траг. Нама остаје да га следимо и да вам увек будемо близу.

Нека му је вечна слава.