уторак, 15. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Чега нема у споразуму из Брисела
Политички живот

Чега нема у споразуму из Брисела

PDF Штампа Ел. пошта
Живадин Јовановић   
четвртак, 25. април 2013.

Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Бриселу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа, још увек није званично представљена у Београду.  Ипак,  у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да је званично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри.

Шта текст парафиран у Бриселу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова, неретко, доносе изненађујуће разлике и  неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема,  што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.

Дакле, чега у тексту из Брисела нема?

Прво,  у тексту из Брисела заиста нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брисeлу нису признали независност. Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово».

Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисела „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисела припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум, то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.

Друго, у тексту из Брисела нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999), док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се  два питања:  Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И  друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција -  није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?

Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни документ највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање?  

Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора, било би нормално и у складу са општеприхваћеном преговарачком праксом да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ  УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим има посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.

Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице.  Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у  тачки 4 Принципа  се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз  појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност».

Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општинакао таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина је ризично и нека врста рачуна без крчмара.

У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер