Чим се удаљимо од Резолуције 1244 – на брисаном смо простору Англосаксонаца и НАТО

* Дестабилизација која нам прети од стране Лондона и Вашингтона усмерава се на омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао - и ревизије одлука Подгоричке скупштине. Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије.

* Написао сам књигу од 900 страница са проценом да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава само мир и стабилност Балкана него Европе! КиМ је за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били 1938-е.

* Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне. Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна (у Бугарској) - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени.

* Не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће Росу по истом обрасцу напасти и Валач“. Пасивним понављањем – то као да легализујемо. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244.

* Може ли се неко ко у СБ УН покреће иницијативу да се српски народ жигоше као геноцидни и неко ко то подржава третирати као пријатељ, или чак и стратешки партнер а да се не жртвују национално достојанство и логика здравог разума?!

* Забринут сам што представници Србије не траже да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба. Што не траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора.

* Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10! У складу са британским и америчким интересима.

СЈЕДИЊЕНЕ Државе и њихов најближи савезник Велика Британија узнемирене су слабљењем своје моћи на Балкану и југоистоку Европе, јер многе земље тог региона убрзано развијају сарадњу са Русијом и Кином.

Кина на југоистоку Европе има водећу улогу у модернизацији инфраструктуре, пре свега саобраћајне. Гради брзе пруге и аутопутеве. Успоставља линије море-копно, од Пиреја, преко Скопља, Београда, Будимпеште, ка централној Европи и северу и скраћује пут од Средоземља до Северног мора.

Земље региона схватају да су односи битно другачији него деведесетих година када су овде доминирали Британци, Американци и Немци, те у новоуспостављеним геополитичким односима, методе санкција, претњи, уцена и измишљених опасности више не дају онакве резултате на које су Британци и Американци раније могли да рачунају

Русија квалитативно унапређује односе са земљама Балкана и југоисточне Европе о чему сведоче гасоводи и нафтови, као и руско учешће у модернизацији инфраструктуре.

Кина и Русија раде неке од тих пројеката заједно, као што је пруга Београд-Будимпешта.

Дакле, земље овог поднебља развијају односе са Русијом и Кином и у оним областима у којима су имале сарадњу са западним земљама. И тај развој односа иде брже него развој односа са Западом.

Земље региона схватају да су односи битно другачији него деведесетих година када су овде доминирали Британци, Американци и Немци, те у новоуспостављеним геополитичким односима, методе санкција, претњи, уцена и измишљених опасности више не дају онакве резултате на које су Британци и Американци раније могли да рачунају.

При томе, треба истаћи да се ове констатације односе на цео регион – дакле и на земље које нису чланице НАТО пакта, али и на оне које то јесу!

 НАТО чланице се градирају по степену поверења.

Постоје такозване петоро или шесторо очију, где су англо-саксонци један блок, а сви други немају доступа тајним информацијама!

У том смислу, лако је да се разуме да чланство у НАТО не штити једну земљу од притисака нити јој гарантује стабилност, јер Лондон и Вашингтон морају осигуравати своје интересе, а немају поверења према другим чланицама, нарочито према земљама југоисточне Европе и Балкана.

Дакле, њихове изјаве о поверењу и партнерству су – декларативне.

То није упитно кад се зна да:

- Америка шпијунира своје најближе савезнике: прислушкује лидере земаља западне Европе, укључујући Меркел!

Бугарска и Румунија су биле необавештене о транспорту С400 из Русије у Србију у време када су ти систему коришћени у заједничким вежбама. Транспорт је ишао преко Бугарске, НАТО није имао појма о томе

- Једни друге истискују из великих подухвата на пословном плану. О каквом поверењу се може говорити према западном Балкану кад Америка, Велика Британија и Аустралија ломе кичму Француској на „дилу“ продаје подморница Аустралији и једној Француској - сталној чланици СБ УН, атомској сили, традиционалном савезнику – прљвим методама одузимају велике послове који су били у одмаклим фазама планирања и припрема за реализацију .

 - Бугарска и Румунија су биле необавештене о транспорту С400 из Русије у Србију у време када су ти систему коришћени у заједничким вежбама. Транспорт је ишао преко Бугарске, НАТО није имао појма о томе.

 - У Пољској и Чешкој су после бомбардовања Југославије пласирани филмови о лажима којима се НАТО служио и био ухваћен од стране новинара у тој сопственој лажи. Почевши од плана Потковица па на даље. НАТО је још тада показао да не држи ни до какве равноправности у савезу, односно да главну реч воде САД и Британија и да не верују никоме другом. То је био преломан тренутак који је открио недемократску природу тог савеза. Она се само временом развијала разним методама, од пропаганде до шпијунаже.    

Један од основних принципа кога се држе Велика Британија и САД је „немај поверења у Србе“. Где год су Срби - они су мали Руси и у њих се не сме имати поверење

- Црна Гора је геостратешки важан део Балкана и Европе, али тамо постоји нестабилност у смислу јаких конфронтација са потпуно опречним ставовима око мера и области сарадње са НАТО. Посебно им је у оку српски фактор. Они сами знају каквим прљавим методама су одвојили Црну Гору од Србије и обезбедили разбијање СР Југославије. Генерални секретар НАТО је био кум изласка Црне Горе из СРЈ.

Знају да то што су урадили нема никакве везе са принципима, демократијом, слободном изражавања ставова народа. Јер, народ Црне Горе уопште није питан о њеном учлањењу у НАТО.

И у Србији су неке пронатовске снаге говориле да није ни потребан референдум о односу са НАТО, јер шта зна народ – па и не треба да буде питан.

Један од основних принципа кога се држе Велика Британија и САД је „немај поверења у Србе“. Где год су Срби - они су мали Руси и у њих се не сме имати поверење. (Можда кад би имали десетак НАТО база у Србији, онда би знали да Србија под силом не може да следи своја убеђења и традицију односа са Русијом.)

Такав српски фактор је присутан у Црној Гори. Српски народ званично чини трећину становништва, а суштински, то је српски народ у целини.

Истовремено, криминални режим је замењен пре годину дана, а његови остаци су непоуздани ослонац Британцима и Американцима, који су црногорске политичаре спашавали од неких судских процеса да би обезбедили њихову кооперативност у погледу чланства у НАТО и припреме за базе и центре (на Сињајевини)

Британија и САД – пошто немају поверења у ова савезништва – спремне су да дестабилизацијама обезбеде жељена понашања земаља Балкана и југоисточне Европе.

 Оне су ненадмашне у предвиђању, планирању и припремању тако лоших ствари као што је дестабилизација. И немају никаквих предубеђења у томе.

Оно што сматрају да је у њиховом интересу – оне ће то и предузети.

Ескобар је рекао Кривокапићу да ће та власт имати подршку дотле док подржава атлантистички курс Црне Горе и док је у НАТО.

То је претња.

У тој форми су упозорили и председника Србије - рекли су да ће имати њихову подршку док је „на курсу ЕУ“. А шта значи „на курсу“? Значи оно што они кажу да значи, а то се може прочитати овако: „Бићете добри када уђете у НАТО“.

Флоскуле упозорења се прилагођавају свакој земљи појединачно, али за цео Балкан и југоисточну Европу генерално важи то да се нова дестабилизација у Лондону види као отварање могућности за враћање Британије и САД тамо где је смањено њихово присуство.

Дестабилизација је истовремено пут и средство за потискивање Русије из регије.

Да ли ће дестабилизација успети, то зависи од нових односа снага моћи у целој Европи.

Најмлађе чланице НАТО су схватиле да у НАТО нема ни демократије и никаквог поверења и да је то пирамидална организација у којој се земље концентришу у круговима приближног статуса.

Само у последњих месец дана, Црној Гори је Ескобар поручио да се са њом не могу делити све информације, у Бугарској је избила шпијунска афера.

Неповерење остаје за дуги период!

Понижење које је Бугарска доживела од Британије - њен МУП је ухапсио „руске шпијуне“, али се испоставило да ти шпијуни не раде за Русију него за Британију - то се понижење не може избрисати, оно је ту и остаје трајно забележено

Понижење које је Бугарска доживела од Британије - њен МУП је ухапсио „руске шпијуне“, али се испоставило да ти шпијуни не раде за Русију него за Британију - то се понижење не може избрисати, оно је ту и остаје трајно забележено.

Ако говоримо о перспективама односа, морамо се на једној страни вратити на оно да је прокламовани демократски карактер у Бугарској и Румунији у другим чланицама НАТО земаља само - прокламован. Јер, осећања народа и њихов смисао за исправност и прнципијелност је сасвим другачији од понашања политичких елита.

Елите су далеко од народа, а народ није питан ни у Румунији ни у Бугарској за чланство. НАТО није дозвољавао да ту буде демократског изјашњавања, а чланство је добио у неким „пакетима“ као поклон и награду, а у ствари је то значило гушење њихове слободе и губљење њихове независности.

Са друге стране, Англосаксонци у Румунији и Бугарској имају НАТО базе и држе у обручу те земље држећи их под контролом.

Да би се оне помериле из те контроле, то захтева време. Као и у случају других нових чланица, чији народи осећају јаз у односу на САД и Британију.

У главама људи који воде те земље сигурно јесте размишљање о алтернативи.

Али, то није само питање одлуке, него процеса који је везан за стратегију глобалне конфронтације Запада против Кине и Русије.

Знамо какав је значај црноморског басена, било би прерано да претпоставимо да ће се лако извући из чељусти Англосаксонаца, јер су у игри глобални циљеви.

У игри је питање да ли је могуће повратити униполарни поредак.

Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе.

Англосаксонци имају тачне планове за шта желе да употребе територију и акваторију црноморског региона. У тим земљама су успоставили мрежу капитала, мултинационалних компанија и медија. Имају све елементе да држе регију под контролом.

Ако им засметају неки делови елите, довешће друге лојалније делове. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне.

Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени.

Оно што је неспорно јесте да се продубљује неповерење чланица НАТО у сврсисходност њихове позиције као чланова НАТО пакта.

Велика Британија и САД то виде, преокупиране су страхом и не бирају средства како да одбране своје позиције!

Прва је омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао и ревизије одлука Подгоричке скупштине

Када је реч о земљама регије које нису чланице НАТО и њихове одбране од дестабилизације која им прети од стране Лондона и Вашингтона, треба да скренемо пажњу на опасности од неколико ствари.

Прва је омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао и ревизије одлука Подгоричке скупштине.

Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије.

Тим ревизијама је заједничка антисрпска суштина.

Ревизија Резолуције 1244 значи негирање суверенитета и интегритета Србије као матичне државе Срба.

Ревизија Дејтона значи укидање РС као гаранта опстанка Срба у БиХ.

Ревизија одлука Подгоричке скупштине је угрожавање огромног дела српског становништва.

И Резолуција 1244 и Дејтонски споразум имају трајну вредност док се у потпуности не изврше! То су документи који по свом карактеру имају највећу правну снагу у међународном правном поретку.

И Резолуција 1244 и Дејтонски споразум имају трајну вредност док се у потпуности не изврше! То су документи који по свом карактеру имају највећу правну снагу у међународном правном поретку

Веома сам забринут када слушам одговорне српске политичаре који кажу да им Резолуција 1244 не ваља, да о њој говоре људи који је нису ни прочитали.

Ја сам написао књигу од 900 страница и тамо сам написао да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава мири стабилност Балкана него Европе!

Мој је став, пишем то и у књизи, а сада понављам, да је Косово и Метохија за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били релевантни у Европи 1938, када су Хитлеру предати, иза леђа Русије, Чемберлен је на Хитроу рекао да је мир спасен, а видели смо да је то отворило врата олуји Другог светског рата.

Кад је Хитлер Ушао у Судете, ушао је у целу Чекословачку. Мађари и Пољаци су потом узели своје делове, а онда је уследио напад на Пољску и почео је Други светски рат.

Тако и данас, свако удаљавање од 1244 значи призивање сукоба, не на Балкану него у Европи.

То није било какав проблем, него део глобалне конфронтације.

Зато ме брине кад државници пријатељских земаља наглашавају значај 1244 у разговору са нашим државницима, а наши државници прескачу и не спомињу 1244.

Уместо тога, сваки пут кад разговарају са било којим страним државником, наши државници морају да траже пуно спровођење Резолуције 1244. Јер, Резолуција је до сада спроведена само делимично. И то су спроведени само они делови који су садржали обавезе Србије.

Обавезе према Србији нису спроведене. И ја сам забринут што представници Србије не траже да се те одредбе спроведу, што не захтевају да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба и других наеалбанаца на своја огњишта - а не да предвиђају да повратак није реалан.

Даље, морају да траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора, што би значило да би српски контигент бројао више од половине садашњег Кфора.

То треба да траже, а не да говоре да није реално да то добијемо. То су обавезе према Србији и ми морамо да то тражимо.

Ми морамо да тражимо од наших државника да јавно траже пуну примену 1244, а не да стално говоре како „то није реално, како Резолуција 1244 није савршена“.

Испада да је она савршена за стране државнике од Сија до Путина , Модија или председника Кипра, а несавршена за нас.

Чим се удаљимо од 1244, ми излазимо на брисани простор НАТО пакту

Шта ми у ствари хоћемо кад то не спомињемо?

Не постоји бољи ослонац. Чим се удаљимо од 1244, ми излазимо на брисани простор НАТО пакту.

Такође не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће напасти и Валач“.

Понављајући такве наслове, то постаје обични жаргон, ми то легализујемо тако што понављамо и понављамо да ће овога датума или онога датума бити неки напад.

Наши аналитичари и политичари се утркују у предвиђањима зла за Србе на Косову. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244.

Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10! У складу са британским и америчким интересима

Није никаква мудрост ни умност погађати кога датума ће доћи Росу и шта ће заузети. Како не схватају колико је то деструктивно и понижавајуће да тако говоре?!

Па, нећемо ми ваљда да одомаћујемо такве ствари у очима и ушима наше домаће јавности!?

Када Русија или нека друга земља каже да подржава решење по Резулцији 1244 и решење са којим се сложи Београд, овај део „решење са којим се сложи Београд“ има функцију да се Београд подсети на своју одговорност, да је он тај који мора да поштује и да се бори за Резолуцију 1244. А не да се позивају на Резолуцији 1244 само кад Кфор дође на север, па онда наши политичари кажу да Кфор има право по 1244.

Они се на њу позивају само онда кад треба да кажу да Србија има обавезу трпљења.

А сада нешто што ће се чути први пут досад: сви инциденти са таблицама, наводном борбом против корупције и криминала у привреди, упадање Росу на север, све то је пред нашим очима било покриће за милитаризацију севера Косова!

 Дакле, у међувремену је милитаризован север Косова – не само дуге цеви Приштине него је и Кфор добио своје базе. Сва дестабилизација је била само маска да би се десила милитаризација севера Косова!

Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10!

У складу са британским и америчким интересима.

Аутор је бивши министар спољних послова СРЈ и председник ''Београдског форума''