Surogati srpske diplomatije

Organizacija i delatnost diplomatske službe u demokratski uređenim zemljama podrazumeva sveobuhvatnost njenog delovanja prema spoljnjem svetu, koje se, na osnovu zakonskih ovlašćenja i utvrđene politike vlade, koordinira iz jednog mesta. Podrazumeva se, takođe, da je to mesto ministarstvo spoljnih poslova, sa uređenom organizacionom strukturom u zemlji i diplomatskim prdstavništvima u svetu. Samo tako koncipirana diplomatska služba, sa profesionalnim osobljem, može doprineti realizaciji politike vlade prema spoljnjem svetu i razvoju svestranih odnosa na bilateralnom i multilateralnom planu.

Da li je delatnost i organizacija naše diplomatske službe postavljena na takvim temeljima da može odgovoriti zadacima koje bi trebala da izvršava? Da li je ovakva kakva je funkcionalna? Kakvi su efekti njenog rada? To su svakako veoma značajna pitanja kojima bi se, bez odlaganja, morala pozabaviti i vlada i parlamenat. Zašto? Pa zato što njena sadašnja rascepkanost i razbijenost na segmente, kao sastavne delove „feuda“ na unutrašnjem planu, kojima gospodare političke stranke vladajuće koalicije, teško da može dati pozitivne rezultate koji bi se od nje očekivali i bili u funkciji realizacije sveobuhvatne politike vlade.

Malo grublje rečeno, naša diplomatska služba je bukvalno „očerupana“, a nadležnost naših ambasada i MSP u značajnoj meri marginalizovana. Pođimo redom.

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, veštim, ali štetnim manevrom njenog ranijeg ministra, istrglo je ekonomsku službu iz delatnosti MSP i naših ambasada u značajnom broju najrazvijenijih zemalja sveta. Tzv. Dinkićeve ekonomske savetnike regrutuje, plaća i koordinira to ministarstvo, uz veoma mali ili nikakav uticaj MSP i posebno šefova diplomatskih misija.

Druga minorna politička stranka, koalicioni partner, da bi eto i ona imala neki svoj „feud“ zadovoljena je izmišljenim ministarstvom za dijasporu, što će reći brigu i rad sa našim sunarodnicima po svetu.

Najznačajniji spoljnopolitički prioritet sadašnje vlade, saradnja sa EU i proces učlanjenja, „što nema alternativu“, dat je u isključivu nadležnost potpredsednika vlade.

Da li zbog njegovih izjava poput one „ako se Srbija stavi u poziciju da bira između EU i KiM, neće izabrati ovo prvo“, tek mlađani ministar je skrajnut na klizavi teren „šatl-diplomatije“ da po svetu lobira za nepriznavanje prištinske jednostrano proglašene nezavisnosti, dok se kroz pregovore u Briselu nazire njeno de fakto priznanje.

Regionalna saradnja, takođe jedan od tri najznačajnija prioriteta vlade, jeste domen u kome predsednik države i njegov kabinet imaju prevashodnu ulogu i vode glavnu reč, a MSP i njen ministar stavljeni su na marginu, za šta je, svojim ponašanjem, „zaslužan“ i sam ministar. Da li su i eventualno još koji poslovi iz redovne nadležnosti MSP i ambasada istrgnuti, kao spoljni posmarač teško da bih mogao znati, ali se ne bih previše iznenadio.

Samo timski rad i usklađenost rada svih sektora ambasade, pod direktnim rukovođenjem ambasadora, uz naglasak na ekonomsku diplomatiju, što u novije vreme treba da bude prioritet rada diplomatije, mogu dati pozitivan rezultat. Stvaranjem „surogata“ diplomatije, devalvira se rad ambasade i nanosi šteta državi, a njeno osoblje svodi na „black tie, wisky and cigar“ aktivnosti, tek da nečim ubije vreme, što državu mnogo košta. Ovakva organizacija „očerupanog“ MSP i ambasada prdstavlja destrukciju sistema, što nijedna skladno i racionalno uređena država neće sebi dozvoliti.

U takvim uslovima, uz izborni poraz u stranci za potpredsedničko mesto, određena frustriranost i „iskakanja“ mlađanog ministra spoljnih poslova se možda može i razumeti, ali ne i opravdati. Spoljni svet, tako je bilo oduvek, a i danas, najviše pažnje poklanja i najveću težinu daje ponašanju i izjavama šefa države, premijera i ministra inostranih posova. Neke izjave našeg ministra, koje su javnosti dobro poznate, onako ogoljene i grubo izrečene, bez obzira na njihov pretekst, nanose štetu državi, a njemu ograničavaju komunikaciju i delatnost u veoma značajnim odnosima međudržavne saradnje. Teško je poverovati da se radi samo o neiskustvu, a još bi manje opravdanje bilo pripisivati njegovoj impulsivnosti.

U moderno uređenim društvima, valjda to znaju i ministar i nadređeni, postoji institut ostavke i opoziva. Ne, to je u postoktobarskoj Srbiji nešto na što se, zarad očuvanja krhke vlasti i simbolične parlamentarne većine, i ne pomišlja. Ali zato činimo nešto treće. Šef države, pazite molim vas, ode u treću zemlju i izvrgne kritici svog šefa diplomatije, ito ne bilo kada nego u vreme kada taj isti ministar u SB UN treba da zastupa interese svoje zemlje u vezi sa KiM. I nikom ništa. Sve po starom, a na sopstvenu štetu i ugled države.

Istočnjačka mudrost kaže; „O, Svevišnji, pomozi mi da ćutim dok ne budem znao šta da kažem“. Javno izgovorena reč, ali i ponašanje i svaki gest političara i državnika izloženi su pohvalama ili kritikama javnosti. Što viši nivo, pozornost je veća. Malo je onih državnika koji mogu svaki dan i o svakom pitanju da se javno kvalitetno izjašnjavaju. Nije onda ništa čudno što se u vokabularu državnika u odnosu na strane partnere potkrade i „ljubljenje“ ili kako onaj na koga se odnosi kaže „seksizam“. Gest državnika govori o njemu ali i o njegovoj državi. Koliko je na primer, nedavno ljubljenje i javno ispoljena srdačnost šefa države sa Budimirom Lončarem, pred auditorijumom od nekoliko stotina predstavnika država sa svih kontinenata u Domu Narodne skupštine, doprinelo njegovom ugledu ili mu nanelo štetu, ako se malo bolje znaju neka dešavanja iz bliske istorije. Država postoji u kontinuitetu, a sa njom i pamćenje i adekvatno ponašanje njenih predstavnika, što se u ovom slučaju moralo imati u vidu.

(Autor je ambasador u penziji)