Tarabić ili Trgovčević - Vučićeva prekognicija?

Kad mlidijah umrijeti

„Lisje žuti veće po drveću,

Lisje žuti dole veće pada;

Zelenoga više ja nikada

Videt' neću!

Glava klonu, lice potavnilo,

Bolovanje oko mi popilo,

Ruka lomna, telo izmoždeno,

A kleca mi slabačko koleno!

Dođe doba da idem u groba...“

Branko Radičević

Američka privredna komora u Srbiji- AmCham Serbia, je 6. septembra 2013. godine, organizovala poslovni ručak u „Hajatu“[1]. Jedan od govornika je bio i PPV Aleksandar Vučić. Prvi potpredsednik vlade g. Vučić je govorio o ekonomskim izazovima, ciljevima i izgledima srpske ekonomije. Prisutne visoke zvanice bi bile silno iznenađene da im je PPV tada rekao ono što je izjavio posle skupa, odgovarajući na pitanja novinara, između ostalih, na pitanje o preprekama i otporima reformama. Gospodin Vučić je doslovce rekao: „Ja osećam odgovornost i zato hoću, pošto znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod, znam sebe, znam svoj narod, najviše ga volim na svetu, zato i znam kako ću da skončam, tako da...hoću da što više završim, da bi neko to za 10 i 15, 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio. Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo“[2].

U prvom trenutku smo, verujem, svi bili prilično iznenađeni njegovim rečima- gotovo do nivoa neverice- gledavši televizijske izveštaje sa tog skupa. Činilo nam se da taj skup nije mesto gde treba izgovarati takve reči. Potom smo se zapitali - koje je to mesto gde treba izjaviti tako nešto? Da, jasno je da o takvim stvarima ne treba govoriti nigde. Jednostavno je neprilično. Teške su to reči- skončaću, približilo mi se... Arhaične, sudbinske, ezoterične, mistične. Nova Vučićeva uloga- reformator, modernizator, rekonstruktor, uopšte nije u skladu sa ovakvim rečima. Verovatno su u pitanju različite adrese? Ono što je PPV gospodin Vučić rekao na samom skupu služi spoljnoj upotrebi- upućeno je inostranstvu, i ambasadorima, a ono što je rekao posle skupa služi za unutrašnju upotrebu- upućeno je građanima.

Predskazanje?

U nekim ranijim tekstovima je bilo govora o mesijanstvu i misionarstvu g. Vučića (zato što se čini da on veruje u svoju „misiju“ koju treba da ostvari kao svojevrsni Mesija). Prethodno se možemo upitati da li je g. Vučić verovao u svoje reči koje su predmet ovog teksta ili ne? Predlažem da prihvatimo onaj jednostavniji i dobronamerniji odgovor- da jeste verovao u svoje reči. Sasvim je jasno iz reči g. Vučića da on zna (ili barem osnovano predviđa- predskazuje) na koji način će „skončati“ („pošto znam kako ću da skončam“; „zato i znam kako ću da skončam“), dakle na koji način će napustiti ovaj svet, kao i da prilično tačno zna i kada će se to desiti („jer znam da mi se približilo“). Sasvim je umesno da postavimo pitanje- na koji je to način gospodin Vučić saznao, ili predvideo, ili predskazao, način i termin svoje smrti? U nas je poznato tzv. Kremansko proročanstvo, zlatiborske porodice Tarabić. Možda je g. Vučić nekakav izdanak te porodice „vidovnjaka“?

U vreme prvog ministrovanja gospodina Vučića (ministar informisanja) veliku popularnost u elektronskim medijima pod kontrolom g. Vučića i tadašnjeg režima, uživao je još jedan „vidovnjak“ i prekognitivac, znameniti Ljubiša Trgovčević, poznat po tome što je, kada padne u predskazivački trans, izgovarao- „Javlja mi se...“. Možda je g. Trgovčević, g. Vučiću otkrio tajne svog zanata, možda ga je zarazio vidovnjaštvom, možda se g. Vučiću „javilo“? Ko zna? Izvan šale, možda se ne radi ni o jednoj od ove dve pretpostavke? Nije gospodin Vučić usamljen u religijskim inspiracijama. U julu je njegov podređeni pretpostavljeni, predsednik Vlade, gospodin Dačić, citirao Novi Zavet, odnosno Sveto jevanđelje od Mateje[3][4]. Početkom avgusta je taj bivši komunista, poručio članovima Glavnog odbora SPS da budu apostoli koji će širiti novu (verovatno evrounijatsku?) veru po Srbiji- „Budite apostoli koji će širiti novu veru! Pozivam vas da budete apostoli koji će širiti novu veru po Srbiji. Veru nije širio samo Hrist, nego su mu za to bili potrebni i apostoli“[5].

Možda se u slučajevima gospode Dačića i Vučića radi o čistoj religijskoj spoznaji? Iz istorije i religije su poznati takvi primeri. Novi zavet[6], na primer, na više mesta, kroz Sveta jevanđelja od Mateje, Marka, Luke i Jovana, govori o Isusovim predviđanjima sopstvene smrti. Sveto jevanđelje od Mateja kaže: „Od tada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starješina i prvosveštenika i književnika, i ubijen biti, i treći dan da će ustati“ i još „Znate da će za dva dana biti Pasha, i Sin Čovječiji biće predan da se razapne“. Sveto jevanđelje od Marka kaže: „I poče ih učiti da Sin Čovječiji treba mnogo da postrada, i da će ga odbaciti starješine i prvosveštenici i književnici, i da će ga ubiti, i da će poslije tri dana vaskrsnuti“.

Na ovom mestu valja reći da nije umesno, niti moguće da g. Vučiću delegiramo sposobnosti jednog Isusa Hrista. Stoga moramo reći, u najboljoj nameri, da g. Vučić vaistinu veruje u svoje reči, ali da suštinski greši- jer nije moguće da poseduje jednovremene i neponovljive darove Ješue iz Nzareta. Sasvim je jasno da niko ne može predvideti ili znati način na koji će umreti, i trenutak kada će umreti. Stoga moramo posegnuti za daljim odgonetanjem značenja reči Prvog potpredsednika vlade Srbije, blagoslovenog Aleksandra Vučića. Kako smo ustanovili da nam u tom traganju ne može pomoći religija a smatramo da još manje odgovora ima u parapsihologiji, mistici i ezoteriji, jedino što nam preostaje je da se obratimo nauci. Psihologiji i psihijatriji.

Astrolog ili psiholog?

Pre toga osvrnimo se još jednom na reči g. Vučića. Iz snimka Vučićevih reči se vidi da on te reči ne izgovara namrgođen, zabrinut, tmuran, već vedrog raspoloženja, sa osmehom koji kao da se pomalja iza umerene ozbiljnosti. Pretpostavimo da je misao koja je prethodila iskazanom, bila prisutna već neko vreme u njegovoj glavi i da je želeo da je izrekne u prvoj prilici kada je praćen od strane svih medija. Njegovo raspoloženje doprinosi ovoj tvrdnji. Dakle, PPV te reči nije izrekao u afektu, već sa predumišljajem. Ima više pretpostavki koje mogu da se prepliću. Vidljivo je samosažaljenje g. Vučića. Vidljiv je mesijanski ton i svest o sopstvenoj važnosti. Ponos zbog žrtve na koju je spreman i zbog pomirenosti sa sudbinom.

Čini se da je g. Vučić želeo da izazove i određen stepen sažaljenja od strane građana svojim patetičnim rečima o sopstvenoj „žrtvi“ (jer se o tome radi- ako je neko svestan kako će i kada da „skonča“ i ako pristaje na to jer voli svoj narod, a čini se i da želi da kaže da će stradati od ruke baš tog voljenog naroda- radi se o „žrtvovanju“ za narod- radi se o određenoj imitaciji Isusovog postupka). A to nije prvi put da Gospodin Vučić govori o žrtvovanju za narod. Samo u prethodnim prilikama radilo se o nešto prozaičnijim stvarima- žrtvovanju, jer se nije kupao u Abu Dabiju, ili o žrtvovanju, jer na radnom mestu prima infuziju. I opet je potrebno da se vratimo na pitanje da li g. Vučić zaista veruje u to što je rekao ili se radi o običnoj manipulaciji? Već smo na početku dali odgovor - kao zalog dobronamernosti i blagonaklonosti treba uzeti prvu pretpostavku. Međutim, takva postavka stvari onda neminovno zahteva podrobnu psihološku analizu. Ta analiza bi bila nepotrebna da se radi o čistom poigravanju javnošću.

Gospodin Vučić veoma često ponavlja da mu se žuri, da oseća odgovornost, da misli na budućnost- brine očigledno o svojoj ostavštini- što je još jedan dokaz da je mislio ozbiljno. Ako je tako, razumno je pretpostaviti da je kod PPV prisutan određen oblik neuroze izazvane spoznajama koje nam gospodin Vučić saopštava. Samo je Isus Hrist mogao da se nosi sa takvim teretom spoznaje. Do dana današnjeg nije se pojavila osoba koja će bez neurotske ili psihotične reakcije da se nosi sa takvim sudbinskim teretima. Posebno je pitanje, da li je kad gospodina Vučića prisutna samo načelna spoznaja ili se radi o nekom konkretnijem obliku? Da podsetim, Isus je tačno znao kada će i kako skončati, ko će ga se odreći a ko će ga izdati. Ovde vidimo slične elemente. Ako g. Vučić ima i neka konkretnija saznanja, spoznaju, viziju, možda o tome treba da obavesti nadležne organe? Uostalom, baš je on koordinator bezbednosnih službi. Međutim, umesno je postaviti pitanje koji je organ nadležan za predmetno pitanje? Da li su to policija i bezbednosne službe, ili su to crkveni organi, ili su to možda ezoteričari i mistici? Ko je nadležan da brine o vizijama smrtonosne budućnosti PPV? Ko može da predupredi predskazanje? Može li se ono uopšte preduprediti?

Veliku neprijatnost izaziva činjenica da je pre deset godina Srbija izgubila predsednika vlade, koji je ubijen od strane grupe kriminalaca i zločinaca, od kojih su neki imali položaje u policijskim i specijalnim jedinicama. Doduše, kao racinalni oportunista, gospodin Đinđić se nije bavio predviđanjem sopstvene smrti (pomenimo da ovaj čovek, koga danas neumesno porede sa PPV, deluje kao pravi politički gorostas u odnosu na onoga sa kim ga porede). Do sada je objavljeno da je krajem maja ove godine zbog pretnji Prvom potpredsedniku vlade, u Novom Sadu priveden bivši funkcioner SNS Đorđe Višekruna jer je na svom Fejsbuk profilu napisao „To neće sa vlasti bez metka...“. Sredinom avgusta 2013. je takođe zbog pretnji PPV-u, u Beogradu privođen Pavle Ćosić, vlasnik izdavačke kuće „Kornet“, autor jednog romana i jednog rečnika, kolumnista „Pečata“(sada bivši), jer je, po sopstvenom priznanju, u pijanom stanju, u šali, ponudio novac za ubistvo PPV-a, na svom Fejsbuk profilu. Bez obzira što se u ova dva slučaja nije radilo o ozbiljnim pretnjama, nadležni organi sasvim sigurno treba da rade na maksimalnoj zaštiti Prvog potpredsednika vlade. Ali, šta uraditi kada sam PPV iznosi vidovita predviđanja svoje smrti? Da li će nadležni organi da se bave ovim slučajem ili ne? Da li će PPV biti ispitan o sopstvenim tvrdnjama koje se tiču njegove bezbednosti? Da li će biti ispitan odakle mu ta saznanja? I ko treba da ga ispita? Policajac? Obaveštajac? Sveštenik? Astrolog? Psiholog? Trgovčević? Kleopatra?

„Always Look On The Bright Side Of Life“

Ako se neko povodom ranijih tekstova pitao zašto se bavim gospodinom Vučićem, ili ako je neko smatrao da preterujem, nadam se da su ga neverovatne reči Prvog potpredsednika vlade o sopstvenom „skončavanju“ uverile u potrebu bavljenja stanjem čuveka koji vlada Srbijom, i uverile u to da ne preterujem, niti da mrzim gospodina Aleksandra Vučića. Na dva mesta u ovom tekstu izneta je određena dilema i oba puta istovetan odgovor, naklonjen gospodinu Vučiću. Verovali vi, poštovani čitaoci, ili ne, u iskrenost sudbinskih predviđanja gospodina Vučića, jedno je sigurno. U oba slučaja radi se o psihološkom problemu. U slučaju da su reči izgovorene sa ciljem manipulacije, leka nema. U drugom slučaju radi se o mesijanskoj psihozi nepriličnoj funkciji na kojoj se nalazi ličnost koja je izgovorila sporne reči. U tom slučaju leka ima, ali se mora potražiti stručna pomoć. U svakom slučaju, na samom kraju razvedriću i vas i gospodina Vučića, jednom pesmom Montipajtonovaca[7]:

„Always Look On The Bright Side Of Life“

For life is quite absurd

And death’s the final word

You must always face the curtain with a bow.

Forget about your sin – give the audience a grin

Enjoy it – it’s your last chance anyhow.

So always look on the bright side of death

Just before you draw your terminal breath

Life’s a piece of shit

When you look at it

Life’s a laugh and death’s a joke, it’s true.

You’ll see it’s all a show

Keep ‘em laughing as you go

Just remember that the last laugh is on you.

And always look on the bright side of life…

Always look on the right side of life…“