У Џалалабаду у лето 1989. године обилазећи једну срушену школу дописник „Њујорк тајмса” Џон Барнс је из своје торбе извадио крпену лутку, дечју играчку, откинуо јој једну ногу и ставио је у крш од цигли и сломљених школских прозора. Погледао ме је заверенички, намигнуо и фотографисао то.

Прво, остатак индустрије је веома редукован, остао је без стручњака и потребно му је подмлађивање. Друго, због светске кризе, држава тешко може приватизовати бивше гиганте као што су „Прва петолетка”, „14.октобар”, ИМР, ФАП и други. Само ова два разлога су довољна да држава промени стратегију.

И пре подношења пријаве, потпредседница НУНС-а подржала је жељу тужилаштва да раздваја „жито од кукоља” у новинарској професији како би се поново успоставили критеријуми професионализма. Те критеријуме не може да успоставља Тужилаштво за ратне злочине.

Србија је још увијек далеко од Вилија Бранта, а такав чин ће у коначници бити неопходан. Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона.

Од свих грешака које се могу приписати овој влади, та је највећа – претерана обећања. Влада је далеко од реализације прокламованог. Она није нашла решење тешке загонетке актуелне светске кризе, али једно је успела – избегла је слом, панику, масовнија банкротства.

Србија бележи сличне резултате као и највеће земље које су одмах реаговале на кризу. Спречен је колапс привреде, ублажене су последице по становништво, очувана је стабилност валуте и обезбеђена реализација кључних инфраструктурних пројеката.

Очекујемо да ће МСП донети саветодавно мишљење које ће бити у нашу корист. То ће отворити простор за поновно отпочињање дијалога о статусу. Пресуда ће имати преседански карактер са директним утицајем на сваки покушај сецесије.

Видех на сајту НСПМ да је Антонић Слободан, сав пресрећан и тријумфалан, на "душманском" сајту Е-новина открио неколико уистину расних и кристално чистих груменова фашистоидног "говора мржње" у најчистијем могућем стању, а које су испод иначе коректног ауторског текста екскрементирали читаоци-коментатори.

Антонић је "последњи Мохиканац" као истраживач количине глупости која се истреса по порталима. Мислим да превише пажње придаје тим бизарностима. Али, и Мила Штула била је у почетку каријере тако доживљавана, па сад видимо да би тужилац да се умеша.

Европа и САД познају само три релевантне валуте: крв, нафту и гласаче. И Европа и САД годинама више страхују од излива албанског него од евентуалне провале српског беса. И зато су само „наивни” у Србији и могли јавно и приватно да очекују како ће господин Агим Чеку бити изручен држави Србији.