Braćo Srbi, danas je Vidovdan

(Pečat, 24.06.2010)

Inserti iz filma, koji je kradomice sniman na Vidovdan pre devet godina, jedino su svedočanstvo o tome kako kidnapovanog i sputanog Slobodana Miloševića odvode u tamnicu Ševeningena. Snimak je nejasan i pomalo mutan, ilegalno sniman, baš kao što su  njegova otmica i isporučenje bili mimo i protiv zakona. Na osnovu svega što se dogodilo jasno je da je Milošević tada napravio samo još jedan korak u istoriju, a Srbija u ispaštanje zbog tog čina, u tranziciju, traganje za novim početkom, za nultom godinom svog, svetu prihvatljivog, postojanja.

Koliko je samo nadanja bilo učitano u taj događaj, koliko sramnih ponuda i isplaćenog novca koji se i danas obrće i upliće u najsramnije kampanje, vođene protiv srpskog naroda i njegovih interesa. Stvarnost u kojoj živimo više nego jasno ukazuje na to. Kako se samo besprizorno i sramno slavila Miloševićeva smrt, uz hepening, balone i podvriskivanja oskvrnjenih maloumnika. Tu sortu skrnaviteljskih mrtvozornika za koje je svaka srpska smrt razlog za slavlje, ostavljamo njima samima. Za njihovu sudbinu zadužen je onaj u čije se poslove ljudi ne smeju mešati.

Deset godina posle svrgavanja Miloševića sa vlasti, sve je više odgovornih i pametnih koji počinju da pišu o Slobodanu Miloševiću i njegovoj vlasti kritički razložno, nalazeći u njegovoj politici mnogo toga što zaslužuje afirmaciju i priznanje državničkoj odlučnosti i potezima koje je vukao. Posle distance od deset godina dokazuje se da prevelika blizina zamućuje i kvari pogled. I pored te vidljive promene osnovnog stava, čak i ti odgovorni i pametni imaju stalnu potrebu da istaknu kako se „nisu slagali sa Miloševićevom politikom“, „da su bili protiv njega“, kako „nikada nisu i kako ne bi“, „kako i danas ne misle kao on“, „da, ali“… O funkcionerima Socijalističke partije Srbije ne treba govoriti, jer oni su sa Miloševićevom politikom raskinuli bez ikakvog „ali“.

Donekle razumem intelektualce, oni moraju da pokazuju složenost razmišljanja, doslednost, protivrečnosti kritičkog angažmana, da opravdaju zablude, iznijansiranost znanja, tankoćutnost  bića. Ali vreme je da se postave i neka osnovna pitanja.

Da li bi Srbija u procesu razbijanja od strane velikih sila, bolje prošla da je izvršila brzu privatizaciju po uzoru na onu koju je DOS sproveo 2001? Da li bi Srbija bolje prošla da je Milošević izvršio sve reforme koje su već deset godina na delu? Da li je greška što nije otpušteno osam stotina hiljada radnika koji su danas na ulici? Da li je Miloševićeva greška što Srbe u BiH i Hrvatskoj nije prepustio ustaškom i bošnjačkom genocidu? Da li je Miloševićeva greška što je demokratskim i političkim sredstvima (Ustav, zakon, glasanje u skupštini, referendum, izbori) vratio dve otuđene autonomne pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju, u državni sastav Srbije? Moraju li zato danas da nam Kosovo nasilno i okupacijom otimaju, a da Vojvodinu podmuklo potiskujemo iz Srbije? Da li su odista te nesprovedene reforme bile pravi razlog neuspeha naše državne politike? Ili je tu reč o geostrateškim interesima velikih sila. Ma kako da smo se pred njima deklarisali (kao komunisti, liberali, demokrate) – sa istim ishodom. Doduše, ne znam kako bi izgledalo da smo se pokatoličili ili poturčili, ali kako to sada upravo pokušavamo – videćemo kakav će biti ishod. Mora se reći da to Miloševiću odista nikada nije palo na pamet. Tu se s pravom za njega može reći da je bio antireformski nastrojen. Čak mnogo više nego neke pravoslavne vladike danas.

Da li je Kosovo uopšte trebalo braniti kada smo se suočili sa silom agresije terorista i NATO-a? Ili je odmah trebalo odustati i od međunarodnog prava, i od vlastite državne teritorije, i od Ustava Srbije? Da li je bezuslovna kapitulacija odista najveća državna mudrost i državničko umeće? Da li je Srbija imala pravo da se bori za svoje interese? To je i danas osnovno pitanje. I na njega se valjano ne može odgovoriti bez istorijske afirmacije i kritičkog razmatranja Miloševićeve državničke paradigme.

Posle deset godina „demokratske“ vlasti, Srbija je i dalje na meti velikih sila koje svakodnevno rade protiv nje i njenih vitalnih interesa. Postoji, međutim, i nešto i veće i dublje kada su Srbi u pitanju. Nije to ni Miloševićev greh, ni greška, niti su, pak, promašaji ovih potonjih. Mogu ovi današnji da se uvijaju koliko hoće, sve dok u njima spoljne gazde budu videle i najmanji trag srpstva, biće sumnjivi i nepoverljivi prema njima. Mogu se zaklinjati na vernost Briselu i Vašingtonu koliko god hoće. Čak i bedni ostatak njihovog nacionalnog bića izaziva podozrenje.

Prolazi faza bilo kakvog poverenja u srpske političare. Nema više mesta ni za one prozapadno orijentisane, niti za one proistočno orijentisane. Sada stižu na red u Srbiju pravi strani službenici. Bez skrivanja, otvoreno, bez politike. Mašna i tašna, u tašni nalog, na laptopu precizne instrukcije, uveče izveštaj nekom službeniku ambasade, i novi nalog. Zapad generalno gledano nema poverenja u one koji su na najvišim nivoima na vlasti. Ima ih samo nekolicina za probiranje.

Proročki i sve tačnije i jasnije odjekuje Miloševićeva poduka i upozorenje: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije“.

Zašto se od srpske javnosti uporno prikrivaju sve one knjige, tekstovi, govori, nastupi naučnika, novinara, filozofa i publicista koji govore o jugoslovenskoj krizi, potvrđujući sve ono što je Milošević u Hagu i pre Haga govorio. U završnom činu svoje tragedije, Slobodan Milošević je srušio u paramparčad lažnu hašku optužnicu. Ali učinio je mnogo više od toga izrekavši istinu o Srbima i Srbiji, i to ne samo u poslednje dve decenije.

Sam završni čin tragedije bila je Miloševićeva nasilna smrt. I time se uvrstio u red najvećih srpskih tragičnih junaka koji su bili spremni da se do kraja bore za srpski narod žrtvujući i život.

Sve drukčije aktuelne pričice, anegdote i pisanija predstavljaju samo nedostojno, puko ogovaranje istorije. Nedaroviti autsajderi, diletanti, marginalci pokušavaju da ogovaraju istoriju, ne bi li se kako dokopali neke fusnotice u njoj. Ali to im je uzaludan posao. Neće biti ni fusnota, niti zapis na margini.