Igrale se delije do propasti Srbije

(Pečat, 03.04.2009)

Neka nam oproste navijači „Crvene zvezde“, ali ovo što sledi nema veze sa njima. Doduše, katastrofalno stanje u kojem se ovaj klub nalazi, na neki način ilustruje i situaciju u svim segmentima našeg društva. Kao što je „Zvezda“, jedna od nekada važnijih srpskih institucija, posrnula, tako su i ostale državne institucije pod totalnim raspadom.

Nepopularno i neophodno

Nema toga herbarijuma ni tog registra i kataloga u koje bi mogle stati sve izrečene i učinjene nepodopštine, besmislice i gluposti srpske vlade i njenih ministara. Nema dana, nema noći – da nas vlada ne zaskoči. U toku samo jednog jedinog dana iz vlade, odnosno iz usta ministara, može se čuti po pet ili deset različitih i protivrečnih izjava i predloga. Zajednička im je besmislenost, neukost i neodgovornost, a nesposobnost je ono jedino što ih čvrsto spaja i povezuje. To je već postao aksiom koji se potvrđuje na svakom koraku, i koji dalje ni ne treba posebno dokazivati.

Kompletna vlada i svi ešeloni „stručne“ javnosti, a u stvari ideolozi sadašnje srspke vlasti, naprosto se ubiše da dokažu i pokažu kako se mora učiniti ono što je neophodno, a istovremeno nužno nepopularno. Dakle, povlači se gvozdeni znak jednakosti između neophodnog i nepopularnog. Izgleda da je po ovoj bolesnoj inverziji osnovni zadatak vlade da radi protiv svoga naroda.

Nema toga kome se može dokazati da je smanjenje broja ministarstava sa 25 na 15, uz prateće otpuštanje činovnika, zaposlenih isključivo po partijskoj liniji, nepopularno. A neophodno, svakako, jeste. Zašto bi sprečavanje gomilanja zaposlenih činovnika predviđeno novim aktima o AP Vojvodini bilo nepopularno? A neophodno, dakako, jeste. Zašto je progresivno oporezivanje najbogatijih i njihovih firmi – nepopularno? A neophodno, naravno, jeste. Zašto bi bilo nepopularno prvo naplatiti od svih građana ono što već duguju državi i javnim preduzećima, pa tek onda odlučiti koje su to nove poreske obaveze? A neophodno, znamo, jeste.

Da li će na taj način građani biti manje ili više ravnopravni,a vlast manje ili više popularna? Da li je nepopularno prestati sa laganjem i praznim obećanjima? Neophodno jeste. Da li je nepopularno platiti cenu vlastite nestručnosti i golih laži? A neophodno je. Da li je nepopularno otpočeti neke javne radove i zaposliti produktivno ljude, a ne uporno krpiti neke postojeće „rupe“? A neophodno jeste.

Oni vole samo sebe

Vlasti u Srbiji su daleko ne samo od odgovora na ova pitanja, već i od samog postavljanja datih pitanja. Pre svega zbog potpune nesposobnosti, totalnog neznanja i potpune neodgovornosti. Oni ne mogu više od ovoga. Što budemo više od njih tražili, sve više će biti pogubnijih gluposti.

Oni su narod i popularnost zamenili uskim krugom rukovodilaca svojih partija i partijica. Kako da vlada ukine neko ministarstvo kada ona samo svoje postojanje duguje tolikom broju ministarskih resora. I baš tih i takvih ljudi u njima. Kojoj god partijici uzmeš resor – pada vlada. To je jedini „princip“ funkcionisanja naše vlade. Pogotovo zbog toga što najveći broj ovih ministara i potpredsednika zna da im je ovo poslednje što ih je zapalo. I dan na vlasti im je veliki, a ne mesec ili godinica. Igraće ove „delije“, ako bude trebalo, svoju igru sve do same propasti Srbije. Oni, za razliku od „Zvezdinih“ delija, navijaju samo za sebe.

Srpske vlasti i dalje sumanuto stoje na ideološkim i političkim pozicijama koje su ne samo ovu zemlju već i ceo svet doveli do ruba propasti. Jedino u Srbiji ništa se ne menja: isti ideolozi, ista provincijalna neoliberalna ideologija, isti političari, pokušavaju da na isti način na koji su upropastili zemlju sada ponovo probaju da je spasu. Ništa drugo im osip recepata MMF-a nije ni padalo na pamet. Kao što je poznato, zahvaljujući receptima i pomoći MMF-a, bankrotiralo je i upropašćeno na destine država širom sveta. Sve što MMF traži je da se ekonomskom i finansijskom politikom države koja od njih pozajmljuje novac obezbedi da ih ona, uz pripadajauće kamate, sigurno vrati. Receptura je svuda ista, osim u najvećim i najrazvijenijim zemljama: smanjiti javnu potrošnju,održati monetarnu stabilnost po cenu još lošijeg života građana i uništavanjem proizvodnje u dotičnoj državi.

Kandidati za krivičnu odgovornost

Vlastima Srbije nije ni na pamet palo da, recimo, kao Island, zatraže od Rusije povoljan kredit. Mada, bilo kojih para da se naša vlada dočepa – one će biti uludo potrošene. Nema tih para ni ideja koje oni ne bi upropastili. Srbija je specifična zemlja, jer posle gotovo godinu dana krize od njenih mera ne vide ništa dobro ni poslodavci ni radnici. Jedino partijska birokratija koja je prisvojila javna preduzeća, nacionalne resurse i ministarska mesta ima vidljivih koristi. Srpski politički establišment, odnosno vladajuća partijska nomenklatura, konačno je došla do svog jedinstvenog interesa i gotovo klasnog uobličenja.

Tajkuni i poslovni ljudi više nemaju gotovo nikakvog razloga da ih korumpiraju ili neposredno plaćaju, jer su procesi privatizacije i prvobitne akomulacije kapitala uveliko završeni. Naše velike ili male kompanije posluju u uslovima svetske i domaće krize, a država im ničim ne pritiče u pomoć, za razliku od drugih država širom sveta koje to obilato i opravdano čine. Naša država čini sve da svakom svojom merom uništava i domaću proizvodnju i kupovnu moć građana Srbije. Nema nijedne jedine naznake protekcionizma ili zaštite domaćih, srpskih firmi. Nema nijednog jedinog ohrabrujućeg pokazatelja ni podatka.

Od stranaca koji su budzašto pokupovali naše firme i banke naši vlastodršci ne mogu očekivati neke posebne pomoći i pogodnosti. I te strane firme isključivo gledaju na svoje evropske ili američke centrale koje i same pokušavaju da spasu živu glavu i nije im uopšte stalo do nekog ugleda u Srbiji ili, pak, do neke posebne koristi. Što ne bi ponešto i zatvorili kada su džabe dobili.

Zbog svega toga naši vlastodršci uzimaju i bestidno i besramno otimaju sami i to sve što im padne šaka. I braniće svoju vlast svim mogućim sredstvima. Oni su već Srbiju enormno zaduženu zadužili sa još tri nove milijarde. Da bi se održali na vlasti trebaće im još toliko u ovoj godini. Generacije Srba neće ovo moći razdužiti. Ali ni to im neće biti dosta jer će morati pribeći, pre nego što se ponovo zaduže, prodaji EPS-a i „Telekoma“. Na taj način, Srbija će se potpuno i do kraja upropastiti i onesposobiti za bilo kakav samostalni i dostojanstveni život.

Sve što današnje vlasti čine na zaduživanju zemlje čine bez ikakvog znanja ili saglasnosti parlamenta i bez znanja i uvida naroda. Današnji vlastodršci se svojim neodgovornim delovanjem ozbiljno, već koliko sutra, kandiduju za krivičnu odgovornost na osnovu odredbi krivičnog zakonika o zloupotrebi službenog položaja. Ovakvo pogubno i štetočinsko delovanje ne može se više ubrojati u sferu neodgovorne politike ili političkog razlikovanja, već u domen pozivanja na krivičnu odgovornost.

Do kraja ove godine na Kosovu će ostati oko 500 pripadnika UNMIKA. Kraj primene Rezolucije 1244 je više nego vidljiv. Kraj je obmanama i prividima. Srpske vlasti su prihvatile Euleks i na taj način pristale na primenu Ahtisarijevog plana i nezavisnost „države“ Kosovo. Takvi postupci vlasti u potpunoj su suprotnosti sa Ustavom Srbije i svim važećim rezolucijama Narodne skupštine Republike Srbije. Takvo protivustavno ponašanje je, takođe, u našem krivičnom zakonodavstvu inkriminisano i za njega su predviđene sankcije.

Čitav niz protivustavnih i direktno antiustavnih akata kao što su Statut AP Vojvodine i Zakon o nadležnostima AP Vojvodine koji je izradila vlada Srbije, takođe, podležu krivičnopravnom sankcionisanju. Ni to ne spada u domen pukih političkih razmirica ili sporenja.

Priznajem samo sud partije

Ali s obzirom na stanje u kome se nalazi naše pravosuđe, i u kojem će uskoro biti, neće biti potrebno nijednom državnom ili partijskom funkcioneru da prkosno pred državnim sudom izgovori reči nekadašnje generalnog sekretata KPJ Sime Markovića: „Ne priznajem ovaj sud, ja priznajem samo sud svoje partije“! Neće biti potrebe za tim jer to neće biti državni već sudovi njegove partije. Neće biti države Srbije, postojaće samo partije i partijice, ali one će biti jedinstvene i na „evropskom putu“. A i šta će Srbiji država kada nas konačno stave na belu šengensku listu? Neka tada i država slobodno i mirno otputuje u prošlost. Ne treba nam ni prijem u Evropsku uniju jer će mnogi Srbi otputovati u zemlje Unije.

Nekada je jugoslovenska kriza rešavana odlaskom velikog broja radnika na „privremeni rad u inostranstvo“. „Crveni pasoš“ je svuda važio. Tada je evropskim državama trebalo radna snaga – bilo je mnogo posla na Zapadu. Sada ga nema i teško da će najveći broj Srba naći uhleblje u EU. Mnogi od njih ostaće u Srbiji u kojoj ključa i vri ogromno socijalno i narodno nezadovoljstvo.

Među ministrima u Vladi Srbije jedino ga izgleda oseća i pominje ministar Rasim Ljajić. Približava se dramatičan susret današnjih vlasti sa katastrofalnom ekonomskom i socijalnom stvarnošću Srbije. Neće više nikome ništa vredeti da posle pune decenije vlasti svako zlo pripisuje „desetogodišnjoj vlasti socijalista“. Oni su danas deo te vlasti, i to na osnovu stvarnog i deklarativnog pomirenja.

Svi na vlasti su pomireni ali narod se izgleda zavadio s njima i Srbija je više nego nervozna. Oseća se to dramatično i u Nišu, u Beogradu, i u Vranju, i u Kuršumliji, i u Crvenki... Gladuje se, štrajkuje, otpušta, uvode se prinudne i privremene mera u lokalnim zajednicama. Iz Skupštine Srbije se izbacuje i kažnjava 48 poslanika SRS-a, i to se saopštava sa najvećim samozadovoljstvom i samohvalisanjem...To što su gotovo svi mediji u službi propagande vlasti i antisrpskog nevladinog sektora više ne pomaže. Dramatična istina izbija na videlo.

Srbijom se valja pritajena buka i bes i niko zbog toga ne može biti srećan niti zadovoljan, ali oni koji su neodgovorni i nedorasli, a na vlasti su, moraju se suočiti sa svojim odgovornostima, i svim ostalim što ide uz to. Bolje je da ova igra u vlasti i oko vlasti okupljenih „delija“ što pre prestane. Što se pre to dogodi biće lakše, mada i dalje teško, sprečiti da Srbija propadne.

Sada, dok su vlastodržačke „delije“ ovako razigrane, svi putevi vode na samo dno ambisa u koji je Srbija s njima na vlasti već zakoračila.