Како је једно истраживање потврдило речи Андреја Фурсова да су "Русима браћа само Срби"

Да ли сте уверени да су нам сви Словени браћа? Пре ћу се сложити са Ф. М. Достојевским и К. Н. Леонтјевом који су још у 19. веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Да ли сте уверени да су нам сви Словени браћа? Пре ћу се сложити са Ф. М. Достојевским и К. Н. Леонтјевом који су још у 19. веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији

Наведеним оценама недавно је познати руски мислилац Андреј Фурсов одговорио публицисти Иљи Титову на његово питање о актуелном западњачком антируском расположењу и „непријатељству Англосаксонаца, потом Европљана, али и ’наше браће Словена’“.

Одговор да су Русима стварно браћа само Срби изненађује оштрином и искључивошћу, али је Фурсов у наставку детаљно појаснио своје убеђење. Између осталог и једном, за Србе невезаном, тврдњом вредном педантног понављања: „Пољаци су изгубили од нас у ’сукобу међу Словенима’, при томе не на поене већ нокаутом. Почетком 17. века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем 18. века присајединили Пољску (средином 19. века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.“

Како се догодило да је живот убрзо скоцкао и јавности испоставио „београдско“ објашњење да Фурсов добро зна због чега тако категорички просуђује? Одговорни су заправо наши социолози – истраживачи јавног мњења. Најновије истраживање Нове српске политичке мисли показало је да се већина грађана Србије категорички противи увођењу санкција Русији!

Код грађана Србије постоји нека сагласност, нека фундаментална сагласност око ставова, па и вредности. То је основни налаз и закључак истраживања. Поделе око неких ствари и тема постоје, али око кључних, заправо, нема велике разлике и драматичне неизвесности

Констатујући да су „о питању стратешке оријентације земље, темељних питања и вредносних ставова који се тичу санкција Русији, сукоба на истоку Европе, Косова и Метохије, НАТО и ЕУ, грађани Србије недвосмислено показали да Србија није подељено друштво које негује илузије“, истраживачи су на представљању ових важних сазнања напоменули да је „одговор на најактуелније и најболније питање које се тиче руско-украјинског сукоба као и на уводно питање – да ли пратите догађаје у Украјини – дао очекиван и истовремено рекордан резултат: наиме, 82,1 одсто грађана не подржава увођење санкција Русији због рата у Украјини, 6,9 одсто подржава, а 11 одсто грађана нема став“. Поводом чињенице да чак четири петине грађана није за увођење санкција Русији, противи се уласку у НАТО и не би признали Косово у замену за пријем Србије у Европску унију, главни уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић каже: „Код грађана Србије постоји нека сагласност, нека фундаментална сагласност око ставова, па и вредности. То је основни налаз и закључак истраживања. Поделе око неких ствари и тема постоје, али око кључних, заправо, нема велике разлике и драматичне неизвесности.“

Ова српска „фундаментална сагласност“ око ставова и вредности уочена је, видимо, с руске стране, али и од оних за које је овакав ментални и вредносни склоп духа једне нације саблазан високог реда. Запад је стога протеклих месеци уложио огромну енергију и небивале облике претњи и притисака да ову ситуацију промени

Ова српска „фундаментална сагласност“ око ставова и вредности уочена је, видимо, с руске стране, али и од оних за које је овакав ментални и вредносни склоп духа једне нације саблазан високог реда. Запад је стога протеклих месеци уложио огромну енергију и небивале облике претњи и притисака да ову ситуацију промени. Отуда нема дана да се Срби, посебно званични Београд, не подсете да је у њиховој опредељености за братство с руским народом и подршку Москви противљењем изрицању санкција руској држави, реч о неприхватљивој чињеници која се мора променити, тачније – недвосмислено уклонити.

Зато данас слушамо и то како известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик изјављује да „ЕУ очекује да се све земље које теже чланству у Унији придруже санкцијама против Русије“. Зато овај узорни дипломата, као разумљиву и „регуларну“, саопштава најнедипломатскију и политички апсолутно скандалозну констатацију: „И то је прилика за нову изабрану Скупштину и будућу Владу Србије. Разумемо да су били избори и да је потребно времена, али ово питање неће нестати са стола, него ће остати и већ је важан део у мом извештају о Србији о којем ће се расправљати у јуну и јулу. Наравно, зависно од тога шта ће Србија урадити, језик и закључци у извештају могу бити веома различити до јула.“

Истовремено с разбуктавањем на почетку цитиране директне, а још више преко поменуте посредне дискусије о „братским питањима“ и рођачким лојалностима међу Словенима, уочавамо да Англосаксонци, на начин својствен мисаоном бићу и вредностима такозваног колективног Запада, показују како би се нека слична тема, рецимо о „братској подршци“, решавала у њиховој широј заједници народа и држава.

Осим што је безмало депласирано, патетично, готово провинцијално размишљање о братству у универзуму у којем су интереси и профит вредносни апсолут, у овом делу света се о међудржавним односима најчешће одлучује усклађено с правилима познате Кисинџерове максиме: „Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно.“

Америчка нација, која верује у своју историјску јединственост и изузетност као богомдано својство, тешко да би друге народе „уздигла“ до признања братске и рођачке блискости

Може ли се уз промишљања о братству и узајамним наклоностима народа, пре свега о оном јединственом доживљају историјске, религијске и културне блискости, међусобног разумевања и осећања заједништва у дељену ставова и вредности – што је темељ српско-руске повезаности – нешто слично покренути као питање и тема у односу Србије и колективног Запада? Или Америке као лидера овог света? Поменусмо да је појам „братства“ у овим релацијама неодговарајући (америчка нација, која верује у своју историјску јединственост и изузетност као богомдано својство, тешко да би друге народе „уздигла“ до признања братске и рођачке блискости), али како се одвијају и до којег степена могу да напредују оне форме узајамне сарадње које су у овом свету познате под омиљеним фразама – „партнерство“ и „пријатељство“?

Ево шта нам поводом оваквих упита откривају прошлонедељне изјаве и размишљања (интервју „Политици“) „нашег брата“ Кристофера Хила, амбасадора САД у Србији.

„Партнерство“ како се само пожелети може бива у српско-америчкој сарадњи запечаћено изјавама попут ове: „За разлику од прошлости кад се у Србији мислило да постоји трећи пут, да Србија није ни Исток ни Запад, да је некако посебна, да иде својим путем, сад већина Срба мисли да постоји прави пут и погрешан пут и жели да изабере прави пут. Срби да одлуче, а ја мислим да и јесу одлучили да им је будућност на Западу, а не на неком недефинисаном Истоку.“

Са сигурношћу, међутим, можемо овим поводом да закључимо у ком правцу и с каквим резултатима и процентима би се могла исказати нека будућа „фундаментална сагласност“ ставова и опредељености грађана Србије у неком будућем истраживању пулса и расположења јавног мњења

Надмени саговорник изражава убеђење да „за Србију постоји само један пут и то је Запад и Европска унија (ЕУ)“. Поводом односа Србије с делом њене насилно отцепљене територије, Хил такође жели да буде јасно да су Украјина и Косово „веома различите ситуације“. Ево како: „Кад је реч о Косову и Србији, то су суседске земље. Срби живе на Косову и има много тога на Косову што је важно Србији. Добри суседи то морају да реше. Прави начин је дијалог који се одвија посредством ЕУ и преговори у Бриселу.“

Бруталну провокацију о „суседским земљама“ – Србији и Косову – званична Србија није коментарисала. Са сигурношћу, међутим, можемо овим поводом да закључимо у ком правцу и с каквим резултатима и процентима би се могла исказати нека будућа „фундаментална сагласност“ ставова и опредељености грађана Србије у неком будућем истраживању пулса и расположења јавног мњења.      

(Печат-Стање ствари)