Kraj evra – i „evropske Nemačke“?

(The National Interest, 6. decembar 2011.)

Sve gore i gore vesti za Evropu

Vesti za Evropu su sve gore i gore. Banka Engleske emituje sve više novca da bi sprečila krizu likvidnosti u Velikoj Britaniji. U prošlom kvartalu privredni rast u evrozoni bio je blizu nule. A stiže i neočekivana uvreda: agencija Standard i Purs koja tek što je pripretila članicama evrozone, uključujući i Francusku i Nemačku, obaranjem statusa ’AAA’, zadala je danas novi udarac. Sada preti kreditnom statusu nečeg sasvim drugog—samog Evropskog fonda za spasavanje. Ako tom fondu bude bilo potrebno spašavanje, onda nema spasa za Evropu. Umesto toga, ona će se naći i u dužničkoj krizi i u recesiji, povlačeći za sobom i američku privredu, a da ne pominjemo izbornu sudbinu predsednika Obame. Možda bi sekretar za finansije Timoti Gajtner, koji opstojava u poseti Evropi kako bi pledirao za njenu reformu, trebalo da se stalno nastani u jednom od starih dvoraca kralja Leopolda u Briselu?  

Osnovni problem je, naravno, da ne postoji nešto što se može nazvati Evropom. Svakako, ideja o Evropi postoji već eonima - Karolinško carstvo, Otonska imperija i sve tako. Ali ono što danas imamo je haos zemalja koje opstaju sa puno nemira pod plaštom evropskog jedinstva. Ljudi koji zaista veruju u Evropu pripadaju razmaženoj, tehnokratskoj klasi državnih službenika koji se vozikaju u mercedesima kojekude o vladinom trošku i naklapaju o vrlinama sve većeg ujedinjenja. Gledano u retrospektivi, međutim, može biti da je upravo ponovno ujedinjenje Nemačke potpomoglo rušenje čitavog poduhvata. Da bi ublažio strahovanja da bi ujedinjena Nemačka mogla biti suviše velika i moćna, Helmut Kol, naslednik Konrada Adenauera, napustio je moćnu nemačku marku u korist evra. Nemačka će tobože biti pitoma, ukroćena sila. Neće se razbacivati svojom snagom.

Ali ona je, naravno, htela ne htela, u poslednjih par godina počela malčice da ističe svoju snagu. Kancelar Gerhard Šreder je bio odbio učešće Nemačke u ratu u Iraku i bio ponovo izabran na krilima anti-američkih parola. Sada Angela Merkel, žena sa istoka, predlaže strukturne promene u Evropskoj uniji, uključujući i nove mehanizme za ograničenja duga. Ali ne izgleda da će Evropa proći mnogo drugačije od Amerike u tom pogledu: čak i ako se preduzmu nove prinudne mere, iste se uvek mogu izbeći. Sećate li se onog "pay as you go", trošenja iz tekućih priliva?

Ali postoji jedna razlika: Nemačka je sada u poziciji da nametne—ili, ako ste jedna od država pod njenom šibom, nanese—sopstvena pravila igre. Nemačka ima zanemarljiv budžetski deficit. Njeni građani štede. Može sebi priuštiti smanjenje poreza, ali neće. Ali stvar je u sledećem: može li se kultura, a ne samo ekonomija, promeniti gotovo preko noći? Može li Nemačka da preobrati ostatak Evrope u vredne male Tevtonce? Od novog francusko-nemačkog sporazuma koji je dogovoren na brzinu i koji bi trebalo da bude ratifikovan do polovine marta, se očekuje da reši problem. Nemačka pokušava da promeni pravila pre nego što pomogne svojim susedima. Ali možda neće biti dovoljno vremena. To je isto kao tražiti od bolničkog pacijenta sa dijagnozom srčanog udara da odmah počne novi režim vežbanja, i pre operacije.

Nakon ujedinjenja je kolala parola da će izniknuti „evropska Nemačka“, a ne „nemačka Evropa“. A sve više se čini da će se desiti nešto sasvim suprotno. Otpor nemačkoj dominaciji ne bi trebalo potceniti, ali bi on mogao skupo da košta i vrednost evra i ekonomski rast tokom decenije koja je pred nama.

DŽejkob Hejlbrun (Jacob Heilbrunn) je viši urednik u The National Interest

(Prevod: NSPM)