Насиље, страх и освета у Великој Хочи

„Остари ми дете за четрдесет осам сати”, каже Божана Петровић. Узела је велику метлу од шибља и чисти савршено чисто двориште. Празно замахује између чокота лозе. Ту је прошао њен живот. Све су стекли вином и од вина, она и њен супруг Божа који је тридесет осам година радио у ораховачкој винарији „Орвин”. Из те фирме, која се сада зове „Стоун кастл”, долазе да им узму вино.

„Хоће ли доћи, никоме ми ништа не дугујемо, ово нам је живот”, понавља осамдесетогодишњи Божа. У колицима је, зна сваки детаљ о виноградарству овог дела Метохије, зна и Албанце и Србе. Кроз његов дом, живот и винарију прошли су и једни и други, политичари и свештеници, гладни и богати. Данас више него икада он, овако немоћан, дочекује сами страх. Укућани су се заледили, гледају се и чекају.

С друге стране зида, на улици, мештани Велике Хоче, новинари, гости, греју руке на црном бурету у којем гори ватра. И они чекају да виде шта ће бити са Петровићима, чекају свој део страха.

„Запаљено буре! Хип-хоп култура гета, брате”, каже редитељ Растко Шејић, који је овде на Фестивалу документарног филма ГРАФЕСТ. Младићи се смеју и почињу да репују по тактовима песме  Београдског синдиката.

Институције које одузимају вино једној од најугледнијих породица довеле су јуче њихове комшије да се обрачунавају и припреме упад у кућу Петровића осумњичених за нелегалну производњу алкохолних пића. Мештани се окупљају, специјалци са дугим цевима излазе на пут поред лимених контејнера, примиче се цистерна којом ће царина запленити вино

Неколико полицајаца јавља надређенима какво је стање испред куће Петровића и проверава ко смо. „Одакле си ти?”, пита број 4034. „Ја сам одавде, а одакле си ти?” „Ја сам из Ратковца.” „О комшија, па ти сигурно знаш Ђиновиће?” „Знам, Божу, Милоша...” „А сећаш ли се Душка?” Код њега је застао и ућутао: „Не богами...” Душко је отет и убијен 1999. године и једна је од 84 српске жртве овог краја. Институције које одузимају вино једној од најугледнијих породица довеле су јуче њихове комшије да се обрачунавају и припреме упад у кућу Петровића осумњичених за нелегалну производњу алкохолних пића. Мештани се окупљају, специјалци са дугим цевима излазе на пут поред лимених контејнера, примиче се цистерна којом ће царина запленити вино. Поред њих стоји мурал Бранислава Нушића са реченицом коју је записао док је у Отоманској империји био српски конзул у Приштини: „Срби Велике Хоче, највише су се одржали против зулума, стога се у целој Подрими сматрају као најодважнији.”

У том тренутку са крова куће чује се глас: „Нећу да идем одавде, скочићу, вратите се!” Младић Милан Петровић, шеста генерација винара, стоји на крову и прети да ће скочити. Породица је у очају, мајка у маси испод њега моли, вришти и пада. Паника се у таласима преноси на људе, бацају камење на пут којим треба да прођу камиони са цистернама, формира се кордон полицајца, прсти су поред обарача на „калашњиковима”, дежмекасти цариник се држи за дршку пиштоља. Нико од њих нема налог, нема ни један једини документ!? Упали су прекјуче у кућу, пописали и сада односе 40.000 литара вина и 4.000 литара ракије.

Албански бизнисмени, трговци, па и власти, радо и успешно сарађују са успешним и богатим колегама из централне Србије, али не дозвољавају да има богатих косовских Срба. Са њима се најчешће не ради и они су виђени као опасност, њихови производи се не купују на косовском тржишту

Срђан Петровић води ову породицу и посао, инжењер је пољопривреде, познаје процедуру и наметнута правила косовских институција. Покушавао је да се нагоди и његова логика је јасна: „Ми нисмо криви, али ако ви мислите да сам дужан и крив ја ћу да платим ту казну, само ми виницу и кућу не дирајте. Пријавио сам количине грожђа које сам купио, испунио обавезе. Фирма ми је у мировању, због короне, па сам се спремао да изађем на тржиште. Нема ниједне моје флаше вина у продаји.”

Петровићи су за своју средину имућна породица и у томе је део проблема. Албански бизнисмени, трговци, па и власти, радо и успешно сарађују са успешним и богатим колегама из централне Србије, али не дозвољавају да има богатих косовских Срба. Са њима се најчешће не ради и они су виђени као опасност, њихови производи се не купују на косовском тржишту.

Други проблем је што су Петровићима нашли десет боца вина на којима пише ћирилицом: „Метохијско црвено, произведено у Великој Хочи, Косово и Метохија, Србија”. Јавни сервис Косова РТК је ушао заједно са царином и полицијом и у свом извештају нагласио овај податак. Пробни дизајн је најнаглашеније оправдање за отимачину.

Други проблем је што су Петровићима нашли десет боца вина на којима пише ћирилицом: „Метохијско црвено, произведено у Великој Хочи, Косово и Метохија, Србија”. Јавни сервис Косова РТК је ушао заједно са царином и полицијом и у свом извештају нагласио овај податак

Трећи проблем је уметничке природе и тиче се нобеловца Петера Хандкеа, он воли Хочу, вино и Метохију. Срђан Петровић је одавно одлучио да му, у знак захвалности, подигне спомен плочу. Његове безуспешне покушаје да оствари своју замисао пратио је редитељ Горан Радовановић и снимио изузетни документарни филм „Чекајући Хандкеа”. Пре три дана је била пројекција у Грачаници. Петровићи су одатле испраћени аплаузима, сада немоћно посматрају како се растаче њихов рад и имовина. Милана су спустили са крова, мајка Дана непрестано запомаже и најтеже подноси несрећу и понижење. Лакнуло јој је када је видела сина поред себе, показује прстом на инспекторку која се смеје и која јој је, како тврди, отворено рекла „ово је освета”.

„Епилог свега је ово и филма ’Чекајући Хандкеа’. Не могу себи да опросте како смо снимили филм о Хандкеу, а да нису знали. Ја не видим моју кривицу, ја сам само актер филма и срцем волим Хандкеа.

Друго, мој зној и моја мука, мука моје породице и моје жене, оца и мајке сада иду у фирму ’Стоун Кастл’, где смо некад радили и одакле смо протерани – сви”, каже Срђан Петровић и позива се на демократију, Европску унију која му је помагала, на право на своју имовину и живот.

Локални радници из албанске винарије пуне цистерне на камионима, вино се просипа и отиче каналом за кишну канализацију. Тек тада се Срђан Петровић загрцнуо од суза,  муке и узалудног рада своје породице

„Да ли је Срђан Петровић крив што је узео учешће у мом филму у којем жели да постави спомен плочу Петеру Хандкеу на својој винарији у којој је нобеловац боравио? Или је можда проблем што је у филму приказано у потпуности срушено оближње ораховачко гробље све са надгробним споменицима и из 2018. године? Или је можда проблем што деца у филму певају химну Великој Хочи и  њеној славној историји? Или што Петровић прави најбоље вино у Метохији? У свакој цивилизованој земљи порез је одвојен од политике и културе и лако га је регулисати, поготово после уредно добијене опомене. Али ко ће да подигне оштећене надгробне плоче на српском гробљу у Ораховцу? Ко ће да натера Србе да забораве своје упокојене? Ко ће да натера хочанску децу да не певају песму у част свога места? Ко ће да натера Хандкеа да више  не пије бело вино из винице Петровић? Ко ће да натера мене да не правим више документарне филмове у којима се, гле чуда, појављују Срби као актери”, каже за „Политику” редитељ Горан Радовановић.

У другом покушају специјална полиција раздваја окупљену масу, два припадника аустријског Кфора су нестала са лица места. Дана Петровић непрестано нариче.

Локални радници из албанске винарије пуне цистерне на камионима, вино се просипа и отиче каналом за кишну канализацију. Тек тада се Срђан Петровић загрцнуо од суза,  муке и узалудног рада своје породице. Локална легенда о Немањића виноводу који иде од Велике Хоче до Призрена почела је да се остварује безакоњем и силом у временима страха и понижења. До зуба наоружани цариници и полицајци снимају насмејани селфи поред камиона који одвози драгоцено вино Петровића.

(Политика)