Ne bi trebalo podsticati sporazum o strateškom ofanzivnom naoružanju

(Fond strateške kulture)

Ruska javnost je zabrinuta zbog žurbe kojom se vode pregovori sa Amerikancima o zaključivanju novog sporazuma o smanjenju strateškog ofanzivnog naoružanja (SON-3). Ističući tu zabrinutost, frakcija KPRF u Državnoj dumi čak se ovih dana oglasila specijalnim saopštenjem.

U suštini, čemu žurba ako je reč o pitanju koje je u neposrednim interesima nacionalne bezbednosti? Žurbu objašnjavaju time što je istekao rok važenja Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju – 1. Međutim, sa njegovim iscrpljivanjem uspostavljeni sistem dogovora oko pitanja strateške stabilnosti i dalje je na snazi. Podsećam da taj sistem podrazumeva kompleks sporazuma o ograničenju i redukciji strateškog naoružanja, ograničenju razvijanja protivraketne odbrane (PRO), održavanju balansa snaga u sferi konvencionalnog naoružanja. SSSR je iz vremena Mihaila Gorbačova načinio ozbiljne ustupke prilikom potpisivanja Sporazuma o uništavanju raketa srednjeg i malog dometa (RSMD), Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju – 1 i Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju -2 koji nije stupio na snagu. Potom se 2002. godine pojavio Sporazum o smanjenju strateških ofanzivnih potencijala, koji važi do 2012. godine.  

Na poslednji sporazum SAD su pristale pokušavajući da izglade negativni efekat od istupanja iz Sporazuma o PRO. Međutim, Rusija je u trenutku njegovog potpisivanja imala dovoljan potencijal zadržavanja, ili, jednostavnije rečeno, pri svakom razvoju vojno-strateške situacije ruske bojeve glave (nekoliko hiljada jedinica) dosezale su teritoriju SAD, nanoseći neprihvatljivu štetu.

Za osam godina situacija se u sferi ruskog i američkog strateškog nuklearnog naoružanja kardinalno promenila. Kao prvo, formiran je nuklearni disparitet usled istupanja SAD iz Sporazuma o PRO iz 1972. godine: američke rakete i drugi objekti su zaštićeni, ruski pak stoje na vetrometini. To jest, američke bojeve glave nesmetano dosežu do svakog objekta na teritoriji Rusije, a ruske rakete potpadaju pod uticaj američkih sredstava na startu, u fazi ispaljivanja, na orbitalnoj trajektoriji, pa čak i u području pada probušenih bojevih glava. Rešavajući zadatak neutralizacije ruskog nuklearnog potencijala, SAD realizuju program razmeštanja 1400 objekata PRO na kopnu, morskim prostorima, avio-nosačima (setimo se uspešne probe laserskog uređaja na boingu-747 za uništavanje balističke rakete februara 2010. godine u kosmosu).

Drugo, SAD u okviru strategije „brzog globalnog udara“ (usvojene januara 2003. godine) ubrzanom dinamikom povećavaju potencijal strateških krstarećih raketa, pre svega morskog baziranja, koje ni na koji način nisu obuhvaćene Sporazumom o strateškom ofanzivnom naoružanju - 1.

Treće, sovjetski faktor nuklearnog zadržavanja kompenzovan je snagom grupacije konvencionalnih snaga i sredstava, naročito dislociranih na zapadnom strateškom pravcu (skok do Lamanša u slučaju nuklearnog udara SAD bio je realan). Danas pak u rezultatu „uspešnih“ vojnih reformi vojni potencijal Rusije u poređenju sa NATO podseća na patuljka, što je indirektno fiksirano i u Vojnoj doktrini-2010, iz koje su takvi pojmovi kao što su ofanzivne operacije, kontraudar, razbijanje agresora jednostavno izuzeti.

I još jedan važan momenat. Prilikom rada na Sporazumu SON-1 nije uzeto u obzir nuklearno naoružanje Engleske, Francuske i Kine. To je učinjeno iz razloga višestruke kvantitativne i kvalitativne supremacije sredstava SAD i SSSR, a takođe zbog prioriteta „opšteljudskih“ vrednosti u pogledima na svet kasnosovjetskih i ruskih rukovodilaca. Danas, kada se broj nosača i bojevih punjenja u oružanim snagama RF računa u stotinama (čak ne hiljadu), Rusija se suočava sa višekratnom superiornošću nuklearnih sredstava Zapada i paritetom u narednih nekoliko godina sa Kinom. Pri tome SAD prvi put od početka nuklearne trke dobijaju šansu da pouzdano „pokriju“ ruski strateški nuklearni potencijal sistemom PRO i arsenalom visokosofisticiranih krstarećih raketa, koje dejstvuju u kombinaciji sa sredstvima radioelektronskog gušenja sistema upravljanja.

U Vojnoj doktrini-2010. kao spoljna vojna opasnost označeno je „stvaranje i razvijanje sistema strateške protivraketne odbrane, koji podrivaju stratešku stabilnost i narušavaju uspostavljeni odnos snaga u raketno-nuklearnoj sferi, a takođe militarizacija kosmičkog prostora, razvijanje strateških nenuklearnih sistema visokosofisticiranog oružja (p.8 g).“ To jest, Moskva u glavnom vojnom dokumentu zvanično priznaje opasnu nejednakost strateških potencijala, koji ugrožavaju bezbednost Ruske Federacije.

U takvoj situaciji, kada se zbog povećanja dispariteta opasnost po Rusku Federaciju povećala, pregovori ne mogu biti jednostavni po određenju: Amerikanci će težiti da povećaju svoju superiornost i sačuvaju povoljne za njih tendencije, a ruskoj strani pak predstoji da te tendencije zadržava. Teško da se može računati na veće slabljenje Rusije.

Važno je naglasiti da odustajanje od novog sporazuma o SON, ako Amerikanci ne pristanu na ustupke, neće dovesti ni do kakvih katastrofalnih posledica: SAD će realizovati svoje programe, mi svoje, ali pri tome mi nećemo olakšavati Amerikancima zadatak neutralizacije ruskih strateških nuklearnih sredstava.

Koje zadatke rešavaju ruski pregovarači u procesu izrade Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju -3?

Prvo – potrebno je ispraviti mane pređašnjeg sporazuma. Pored ostalog, izvesti strateške mobilne komplekse ispod budne američke kontrole, jer su kod SON-1 Gorbačov, Ševardnadze i Jakovljev pristali na sličnu kontrolu, koja je vršena u procesu proizvodnje, u toku instaliranja pa sve do postavljanja na borbeno dežurstvo i eksploataciju. Što bi se reklo, „od“ i „do“. I to nije preuveličavanje. Pamtimo situaciju od 1. maja 1997. godine. Kada je doputovala u Moskvu na pregovore o nacrtu Osnovnog dokumenta Rusija–NATO, državni sekretar SAD Medlin Olbrajt je najpre postavila pitanje o nedopustivosti toga da je kompleks „Topolj“ na stanici Drovjanaja u neko vreme (navedeni su konkretan dan, čas i minut) skrenuo sa maršrute a da pri tom nije o tome bila obaveštena američka strana. Rusima su stavili strogu primedbu, ohoho...

Drugo – primorati Amerikance da zamrznu instaliranje sistema PRO.

Treće – uračunati u strateška nuklearna sredstva krstareće rakete morskog baziranja velikog dometa, opremljene bojevim glavama.

Postoje i drugi pregovarački problemi u vezi sa uračunavanjem avio-nuklearnih sredstava, povratnog potencijala itd. Kako će se razvijati pregovarački proces, teško je reći. Zato što nema jasnih izjava o stavu ruskog vojno-političkog rukovodstva. Neće li u jednom lepom trenutku pasti komanda da se potpiše američka varijanta? Tako nešto imao sam prilike da vidim ne jednom. Sećam se, u februaru 1997. godine u Helsinkiju su vođeni teški pregovori između Borisa Jeljcina i Bila Klintona o problemima strateškog ofanzivnog naoružanja, PRO, hemijskog oružja, krstarećih raketa itd. Amerikanci su bili uporni, i ruski pregovarači su formirali stav: ako oni ne pristanu na ustupke – ništa ne potpisivati. I to je ruskoj strani u potpunosti odgovaralo. Međutim, posle razgovora dvojice predsednika u četiri oka, izlazi Boris Jeljcin i javno saopštava Jevgeniju Primakovu: „Vi niste umeli da se dogovorite i ja potpisujem američku varijantu“.

Nažalost, počev od vremena Gorbačova Moskvi manjka svesti o ulozi i mestu ruskog raketno-nuklearnog potencijala u formiranju geopolitičkog statusa Rusije. A upravo taj potencijal omogućava Rusiji da se drži u grupi mudrih država sveta. Po većini drugih pokazatelja Rusija se spustila do nivoa Nigerije, a ponegde i niže. Lišivši se statusa druge nuklearne države planete, i to još sposobne da uništi prvu u svetu nuklearnu državu, rusku elitu će vetrić oduvati iz grupe vodećih svetskih subjekata, koji učestvuju u formiranju dnevnog reda čovečanstva.

Imajući u vidu izneto, čini mi se da je neophodno slediti sledeću pregovaračku liniju:

– ne popuštati pod američkim pritiskom i pritiskom ruskih „eksperata“, od kojih mnogi ni dana nisu služili u armiji, nisu radili u „odbrambenom kompleksu“ niti se profesionalno bavili problemima vojne bezbednosti zemlje;

– raditi promišljeno, ne navoditi konkretne rokove za potpisivanje budućeg sporazuma zato što je važnost prethodnog istekla 5. decembra 2009. godine, jer je on „umro“ zadugo pre formalnog prestanka njegove važnosti;

– ne pospešivati rusku delegaciju, već naprotiv, pružati joj političku, profesionalnu i naročito društvenu podršku;

– polaziti od premise da je nepostojanje sporazuma kojim se vezuju i ruke i noge za razvoj ruskih strateških nuklearnih snaga i kojim se razoružava Rusija bolje nego potpisivanje još jednog „istorijskog“ dokumenta, koji nanosi štetu bezbednosti zemlje.

To jest, ne dopustiti odstupanje od odbrane nacionanih interesa ni za korak, pa ma šta partneri predlagali. Jer u pitanju su postojanje i suverenitet države Rusije, budućnost svih naroda Rusije.

Najvažnije je ne dopustiti Amerikancima da posumnjaju u postojeće vojne mogućnosti Rusije da u svakoj situaciji dopremi nekoliko jedinica (a još bolje – nekoliko stotina) bojevih glava do obala Potomaka i do banaka na Volstritu. I obezbedi bezuslovnu realizaciju takve mogućnosti, ako je na to primoraju.