О нуклеарним електранама у Србији - и француском хирургу који не оперише од 1999.

Можете ли поштовани читаоци да представите себи како би то изгледало да се неки физичар нуклеарац са високом дозом скепсе односи чак и ка самом помену нуклеарне енергије. Па признаћете да би то могло бити мало чудно, у најмању руку као када би месар из продавнице у којој купујете крменадле и кобасице заговарао вегетеријанство.

Па ваљда се баш од њега, физичара а не месара, очекује да промовише нуклеарну енергију, по могућству аргументима, са аспекта своје струке. Потписник ових редова, јесте то приљежно радио, и наставиће и даље да се убеђује са коректним неистомишљеницима, докле год они буду одржавали основни ниво културе дијалога.

По логици ствари, могло би се помислити како је најава укидања мораторијума за изградњу нуклеарних објеката (за шта се и даље залажем) као и отварање теме изградње нуклеарне електране у земљи Србији (што и даље прижељкујем) навела аутора овог текста да отвори боцу шампањца и прослави.

Урадио би он то вероватно, да није големе дозе неповерења која се непрекидно таложила по нама након сваке манипулације, од оних ситних везаних за свакодневне теме, почев од црва у новосадској води па све до оних што су довеле до губитка дела територије кроз успешне преговоре, што се ниједној држави до сад десило није. Но да се ја оканем црва и губитка територије и да се вратим на струку.

Одакле неповерење по питању нуклеарне енергије када све изгледа да добро иде. Па прва доза скепсе се неумитно мора појавити када се види како нуклеарну енергију промовишу председник, министарка рударства и енергетика и пропратно друштво које се очигледно ставило на једну страну по питању отварања рудника литијума у Јадру.

Верујем струци, доста се мојих колега укључујући ту и САНУ огласило убедљивим аргументима а као одговор добили ниподаштавање. “Која САНУ“ било је гласно речено на једном обраћању народу.

Неки од тих аргумената се базирају и на елементарном познавању физичких закона, тако да ми их је лако препознати и усвојити.

И сада усред сукоба који се распламсао, група заговорника, поред рудника литијума отвара још једну опцију, ни мање ни више него градњу нуклеарне електране, што је крупан залогај и за озбиљније од нас. Можда се надају да ће овде за промену добити бланко поверење

И сада усред сукоба који се распламсао, група заговорника, поред рудника литијума отвара још једну опцију, ни мање ни више него градњу нуклеарне електране, што је крупан залогај и за озбиљније од нас. Можда се надају да ће овде за промену добити бланко поверење.

О томе шта је покретању нуклеарног програма у земљи Србији претходило писао сам раније. Сада бих причу почео посетом француског председника. Закачио сам само део конференције за штампу, где су наш и француски председник одговарали на питања новинара.

То је директно преносило неколико ТВ станица, а у једном од студија је формирана и трочлана комисија аналитичара да протумаче у лету оно што смо чули.

Тако смо од нашег председника сазнали да “ако нисмо четири климе укључили у две собе, ништа нисмо урадили“ и да “енергија не пада с неба, неко треба да произведе ту струју“, па из тог разлога како рече “идеја о сарадњи о нуклеарној енергији је била моја, ја сам молио и Емануела и ЕДФ да говоре са нама“.

Па добро, сада барем знамо од кога је све кренуло, а ако ће само да говоре са нама, никаква штета.

Но говорило се и говорило о Косову, од чега и на Охриду, па су затим кренула уверавања да се тако говорећи ништа успут није потписало, нити смо се на шта обавезали, а како се завршило, управо ових дана гледамо.

А зашто је наш председник одлучио да баш са Емануелом и ЕДФ-ом прича о нуклеарној енергији, одмах нам је растумачио један од назочних коментатора у студију јавног сервиса.

Рече он да Француска две трећине своје струје производи у нуклеарним електранама. Сасвим тачно, Француска тренутно има 56 оперативних реактора.

Више их у погону има само Америка (94), а у Кини их је у употреби такође 56. Ако је учешће струје из нуклеарних електрана у укупној потрошњи валидан параметар, онда су и Американци и Кинези јако слаби по том питању.

Први нуклеаркама покривају 19% својих потреба, а потоњи само 5%. Рекло би се да је пре петнаест и више година од нуклеарних велесила најача била Литванија. Сва струја коју су трошили им је долазила од два реактора из нуклеарне електране Игналина, коју су им Руси оставили након развода, али су их они угасили.

Хајде онда да видимо постоји ли ту неки јачи параметар којим се председник руководио када је донео одлуку да замоли Емануела.

Сарађујем са њима па могу посведочити из прве руке. Колико су јачи од нас у нуклеарној физици не треба ни помињати. Но у тој области ми данас нисмо ни бледа сенка себе од пре 50 година, или пола века ако то лакше звучи, па нас ни не треба узимати озбиљно у било каквом поређењу.

Да не би било дилема, Француска је држава изузетно јаке науке, а у нуклеарној су достигли веома високе домете.

Сарађујем са њима па могу посведочити из прве руке. Колико су јачи од нас у нуклеарној физици не треба ни помињати. Но у тој области ми данас нисмо ни бледа сенка себе од пре 50 година, или пола века ако то лакше звучи, па нас ни не треба узимати озбиљно у било каквом поређењу.

Уколико се разговори са Емануелом и ЕДФ-ом (главна француска државна корпорација за производњу и дистрибуцију струје) наставе и даље, можемо очекивати да се у најоптимистичнијем развоју догађања они и прихвате изградње наше нуклеарне електране пошто им је већ указано поверење потписивањем пар меморандума.

То ће наша држава платити реалним парама, много већим него што имамо, па када се купује на црту, није згорега да се провери шта још постоји на тржишту.

Нас конкретно у овом случају требало би да занима колико су Французи способни да нам понуде најбоља технолошка решења и што је једнако важно, а можда и важније, колико су способни да поштују временске рокове у изградњи једног тако комплексног објекта.

Овде морам да направим малу дигресију и осврнем се на кратко на финансијске аспекте градње нуклеарне електране.

По правилу, то је посао који се продужи преко планираног па сходно томе и кошта више од почетно договорене суме.

Нуклеарна електрана ће бити онолико јефтина или скупа колико инвеститор има приступ јефтиним или скупим кредитима и колико је извођач радова у стању да поштује уговорене рокове. Сама нуклеарна електрана је огромна инвестиција.

Није давно било када се помињало како 1000 МW, оријентационо кошта три милијарде долара. Сада се оперише са знатно већим двоцифреним износима.

Градња нуклеарне електране се финансира из кредита, то траје преко десет година и више, а први киловати се продају након дугог периода задуживања и слагања камате на камату. Уколико се градња отегне, цена скочи непропорционално.

На свим нуклеарским скуповима, саветовањима, округлим столовима, панелима, када се прича о енергетици обавезно се помене како се Финска опекла са својом нуклеарном електраном Олкилуото 3. То се износи као школски пример шта се може десити када ствари не крену како треба.

Градња ове електране је започета 2005. године, а прве киловате је у мрежу испоручила тек у априлу 2023, са 12 година закашњења. Првобитна фиксна цена од три милијарде је четвороструко прекорачена, ако не и више. Због чега би нам ово требало бити занимљиво?

Једном речју, Арева и ЕДФ нису могли да обезбеде потребне квалификоване кадрове. То се протегло чак и на субконтракторе који су били ангажовани. Испоставило се да су кадрови и њима недостајали. Постоји ту још неколико разлога, Арева се није адекватно припремила, затајио је и ЕДФ, а детаљи се лако могу наћи на интернету

Па радове на овој електрани је изводила француска компанија Арева, која је доживела неколико власничких трансформација и тренутно је у већинском власништву ЕДФ-а. Ово је прилично познат случај тако да радозналци могу пронаћи мноштво текстова на ову тему на интернету.

Такође су доступни текстови озбиљних анализа финских есперата где се резимирају разлози због чега се са градњом толико каснило. Један од основних закључака је био да је након пада потражње за нуклеаркама највећи део стручних лица који се није пензионисао, ангажман потражио у другим областима.

Једном речју, Арева и ЕДФ нису могли да обезбеде потребне квалификоване кадрове. То се протегло чак и на субконтракторе који су били ангажовани. Испоставило се да су кадрови и њима недостајали. Постоји ту још неколико разлога, Арева се није адекватно припремила, затајио је и ЕДФ, а детаљи се лако могу наћи на интернету.

Па добро, рекао би неко, то је Финска, хајде да видимо како Французи стоје код куће.

Чињеница је да Француска има 56 реактора но последњи од њих је пуштен у погон баш када су нас бомбардовали – 1999. године.

Од тада су се једино одважили 2007. године да започну градњу Фламанвил три реактора и недавно се у нашој штампи могла наћи информација да постоји шанса да се ове године почне са производњом струје. Градња је прекорачена за 12 година, коначна цена је пребацила 13 милијарди, четири пута више од планираног.

Анализе овог пробијања рокова и раста цене су сличне као и код Финаца, недостатак квалификоване радне снаге али са једним додатком: ЕДФ је претрпео јаке кртике јер није успео да координара овако велик пројекат са пуно субконтрактора и добављача. Чуле су се ту и неке умирујуће речи, као на пример да су у ЕДФ-у пуно научили из ова два поменута примера.

Вероватно охрабрен тиме, председник Макрон, као и наш му колега, има велике планове за нуклеарну будућност: помиње још шест реактора, за неких педесетак и више милијарди, са оптимистичном проценом, у коју мало ко у Француској верује, да би то могло бити готово до 2037. Па није лоше, председник нам је изабрао прилично перспективног партнера.

Да не бих био оптужен како имам нешто против Француза, можда због бомбардовања, Француско-немачког плана, Рафала, места у последњем реду за нашег председника на разним прославама итд. могли бисмо да погледамо како напредује нуклеарна енергетика у Америци.

Јесу технолошки јаки, имају највише нуклеарних електрана у свету, али су и они последњу пустили у погон прилично давно – 1996. године. Започели су да граде два реактора у Џорџији 2013. године, а један од њих је недавно прикопчан на мрежу, мада доскоро није почео озбиљније да испоручује киловате.

Други се још прави, рокови су одавно прекорачени. До сада је све то коштало 35 милијарди, где је урачунато тренутних 11 милијарди прекорачења, а може бити да ту није крај.

Овде бисмо морали да констатујемо једну чињеницу која није нимало весела, поготово за ватрене заговорнике наше ЕУ будућности.

Западни свет коме тежимо је у области нуклеарне енергетике остао да каска скоро две деценије за истоком. Нећу да помињем Русију и Росатом са којим сам имао прилику да сарађујем. Досадило ми је да код нас за свако афирмативно помињање Русије у било каквом контексту добијем само поруге.

Да кажемо пар речи о Кини. Они су се у нуклеарну енергетику касно укључили, тек крајем осамдесетих. Недавно нам је високи представник њихове Националне Нуклеарне Корпорације рекао да су оператери за прву нуклеарну електрану обучавани у Кршком.

А сада питање за све нас, укључујући ту и оне који су нам изгледа већ одредили партнера за ризичну и скупу авантуру развоја програма нуклеарне енергетике: ако неком блиском и драгом затреба помоћ, ко ће се од вас обратити хирургу који је последњи пут оперисао 1999. године?

Испочетка су увозили технологију, добрим делом руску, но сада су се осамосталили и веома убрзо дошли до 56 оперативних реактора. Оно што је за свако дивљење је чињеница да тренутно граде 31 реактор! У пуном су залету, стекли су и знање и оперативност.

Јужна Кореја је такође постигла сјајан прогрес у овој области. Тренутно има 26 активних реактора, има своју технологију, гради два нова себи и још пар по свету. И што је најважније, нису имали паузе од двадесет и више година између пуштања два реактора у погон.

И да се на крају вратимо на оно од чега смо почели ову причу: о поверењу и неповерењу. Нека ми буде опроштено за баналност, али некада се тема мора и дотле оголити да би се јасније видела поента. Сваком живом човеку у овој нашој држави желим добро здравље, дуг и срећан живот.

Но ако, не дај боже, нешто крене по злу, па нам неком члану породице или пријатељу затреба помоћ, најрационалнија акција је да се обратимо стручном лекару.

А сада питање за све нас, укључујући ту и оне који су нам изгледа већ одредили партнера за ризичну и скупу авантуру развоја програма нуклеарне енергетике: ако неком блиском и драгом затреба помоћ, ко ће се од вас обратити хирургу који је последњи пут оперисао 1999. године?

Аутор је редовни професор Катедре за нуклеарну физику Универзитета у Новом Саду

(Данас)