Početna strana > Prenosimo > Račun praštanja
Prenosimo

Račun praštanja

PDF Štampa El. pošta
Milorad Vučelić   
subota, 22. novembar 2008.

(Pečat, 21.11.2008)

Kakva je to država! Mislim, naravno, na Kosovo. Kako isprašiše onog Danijela Frida, pomoćnika američkog državnog sekretara. Cvili i ulaguje se: „Mi vas nećemo izdati i ostaviti“, ali Tači i Sejdiju ni da ga čuju. Najuriše Frida sa sve onih šest tačaka sporazuma o EULEKS-u i ultimativno izneše svoje četiri tačke! I ni makac! Vidi se da su godine proveli sa Srbima i u Srbiji. Uzeše neku hrabrost i odvažnost, a Srbiju i većinu njenih vlastodržaca i „drugosrbijance“ ostaviše bez tih osobina. Kažu da Albanci uskoro izlaze sa petom tačkom u kojoj se predlaže da se UNMIK rasporedi u Vojvodini i da u život pretoči Statut severne pokrajine. Da prevashodno štiti Srbe od Srba, ali i od  nacionalnih manjina, a autokefalne Crnogorce od Srba. Onda sledi i šesta tačka, u kojoj Srbija definitivno postaje zemlja nadzirane i nadgledane nezavisnosti.

Međunarodni sud pravde u Hagu proglasio se nadležnim povodom tužbe Hrvatske protiv Srbije. Saznali smo da Hrvatska ne može da oprosti Srbiji to što su ih samim svojim postojanjem Srbi u Lijepoj našoj primorali da ih pobiju. U Jasenovcu i Staroj Gradiški, po raznim jamama i ostalim stratištima, njih između 600 i 800 hiljada. U procesu komadanja Jugoslavije i obnovi Nezavisne države Hrvatske, poimence je pobijeno preko 8.000 Srba. Hrvati su bili primorani da u to vreme dosegnu „zvezdane trenutke“ ustaških zverstava u logorima Lora 1 i Lora 2. Morali su da izvedu, uz sadejstvo stranih vojnih stručnjaka, „Bljesak“ i „Oluju“, i da tako etnički očiste ionako zaista genocidno, kako to oni već znaju, oko 380 hiljada Srba.

Svet razume zašto sve to ne mogu da oproste Srbiji i Srbima. Da su hteli, Srbi su mogli da pomognu Hrvatima tako što bi se masovno samoubijali ili sami iselili iz Hrvatske. Da ne bi Srba, možda bi opstala i Pavelićeva NDH-a, pa bi se izbeglo sve ovo što se dogodilo devedesetih godina prošlog veka. Mnogi Srbi životom su platili upravo tu antiustašku borbu.

Buljuci i horde „drugosrbijanaca“, evroatlantista, nevladinih Srba, starih i novih liberala i od njih kontrolisanih medija u Srbiji, u stopu su pratili i uživljavali se u ove hrvatske muke i patnje. Temelj moderne „demokratske“ petooktobarske i otporaške Srbije jeste ideologija samooptuživanja i mazohističkog samookrivljavanja. Zadatak suočavanja sa prošlošću za zvaničnu Srbiju postao je nalog za suočavanje samo sa krivicom i, po svaku cenu, traganje za zločinom, i ničim više. Istina u Srbiji nikoga nije zanimala. Hag je postao najgore sredstvo u rukama najgorih, a odskora u stopu praćen sličnim domaćim institucijama.

Srbija je odustala od tužbe protiv BiH, koja ju je tužila, a nikada nije tužila ni Hrvatsku. MSP u Hagu oglasio se nenadležnim za suđenje agresiji NATO-a na Srbiju, protivnu međunarodnom pravu i bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Nijedan političar koji nije Srbin, nije inkriminisan pred Haškim tribunalom. A predsednik Tadić izvinio se svima i u Zagrebu i u Sarajevu, a i u Srebrenici. I sve je to ostalo bez ikakvog odjeka i bez ikakvog odaziva. Stipe Mesić jednom prilikom izvinio se „svima kojima su građani Hrvatske naneli bol“ (ne, dakle, zločin, nego bol).

I sada, posle odluke MSP-a u Hagu, Srbija počinje da se suočava sama sa sobom, sa istinom i svojim odgovornostima. Srbija nije mogla više učiniti za stabilnost Balkana, učinila je sve, ali pogrešno. Na naplatu je stigao račun praštanja.

Ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, odlučno je, otresito i konačno odgovorno izjavio da će Srbija tužiti Hrvatsku: „Neka se konačno pred sudom pravde i pred sudom istorije uspostavi istina. Šta se događalo u toku operacije Oluja… Sagledaćemo sva događanja u toku 20. veka, događanja u toku Drugog svetskog rata, u toku Nezavisne države Hrvatske. Dakle, okrenućemo se istoriji da bismo utvrdili istinu radi zajedničke budućnosti“. U narednim danima, a to ćete videti, Vuk Jeremić će zbog saopštavanja ovakve odluke biti jedna od najnapadanijih ličnosti u srpskom političkom životu. Neće toga biti pošteđen ni u svojoj stranci. Ni on, a još manje predsednik Boris Tadić.

U Srbiji su napokon shvatili da smrt uništava sve osim istine. I da je istina to s čim moramo da se suočimo, a ne inscenirani i unapred naloženi zločini i krivice. Zvanična Srbija imaće priliku da konačno ustanovi postoji li nešto preko čega ona ne može preći i što ne može da zaboravi.

Poslednjih desetak godina stvorena je čitava mreža institucija i organizacija koje su trebale da donesu stabilnost, mir i razumevanje na prostorima bivše Jugoslavije i na Balkanu. Naivnim, i posebno aistorijskim Srbima, to se činilo njihovim pravim ciljem i zadatkom. Današnji, čak i ovlašni uvid u njihovo delovanje i posledice, pokazuje da im je pravi smisao i naum da beskrajno i uporno prekomponuju i destabilizuju Balkan. Velike sile i bezbrojne institucije koje su one napravile i uputile na ove prostore, imale su i imaju za osnovni zadatak da uporno slabe i komadaju Srbiju i srpski narod. Istovremeno, oni od Balkana trajno prave „bure baruta“. Imamo li izgleda da realizujemo onaj nekadašnji i istorijski zahtev: Balkan – balkanskim narodima?