Račun praštanja

(Pečat, 21.11.2008)

Kakva je to država! Mislim, naravno, na Kosovo. Kako isprašiše onog Danijela Frida, pomoćnika američkog državnog sekretara. Cvili i ulaguje se: „Mi vas nećemo izdati i ostaviti“, ali Tači i Sejdiju ni da ga čuju. Najuriše Frida sa sve onih šest tačaka sporazuma o EULEKS-u i ultimativno izneše svoje četiri tačke! I ni makac! Vidi se da su godine proveli sa Srbima i u Srbiji. Uzeše neku hrabrost i odvažnost, a Srbiju i većinu njenih vlastodržaca i „drugosrbijance“ ostaviše bez tih osobina. Kažu da Albanci uskoro izlaze sa petom tačkom u kojoj se predlaže da se UNMIK rasporedi u Vojvodini i da u život pretoči Statut severne pokrajine. Da prevashodno štiti Srbe od Srba, ali i od  nacionalnih manjina, a autokefalne Crnogorce od Srba. Onda sledi i šesta tačka, u kojoj Srbija definitivno postaje zemlja nadzirane i nadgledane nezavisnosti.

Međunarodni sud pravde u Hagu proglasio se nadležnim povodom tužbe Hrvatske protiv Srbije. Saznali smo da Hrvatska ne može da oprosti Srbiji to što su ih samim svojim postojanjem Srbi u Lijepoj našoj primorali da ih pobiju. U Jasenovcu i Staroj Gradiški, po raznim jamama i ostalim stratištima, njih između 600 i 800 hiljada. U procesu komadanja Jugoslavije i obnovi Nezavisne države Hrvatske, poimence je pobijeno preko 8.000 Srba. Hrvati su bili primorani da u to vreme dosegnu „zvezdane trenutke“ ustaških zverstava u logorima Lora 1 i Lora 2. Morali su da izvedu, uz sadejstvo stranih vojnih stručnjaka, „Bljesak“ i „Oluju“, i da tako etnički očiste ionako zaista genocidno, kako to oni već znaju, oko 380 hiljada Srba.

Svet razume zašto sve to ne mogu da oproste Srbiji i Srbima. Da su hteli, Srbi su mogli da pomognu Hrvatima tako što bi se masovno samoubijali ili sami iselili iz Hrvatske. Da ne bi Srba, možda bi opstala i Pavelićeva NDH-a, pa bi se izbeglo sve ovo što se dogodilo devedesetih godina prošlog veka. Mnogi Srbi životom su platili upravo tu antiustašku borbu.

Buljuci i horde „drugosrbijanaca“, evroatlantista, nevladinih Srba, starih i novih liberala i od njih kontrolisanih medija u Srbiji, u stopu su pratili i uživljavali se u ove hrvatske muke i patnje. Temelj moderne „demokratske“ petooktobarske i otporaške Srbije jeste ideologija samooptuživanja i mazohističkog samookrivljavanja. Zadatak suočavanja sa prošlošću za zvaničnu Srbiju postao je nalog za suočavanje samo sa krivicom i, po svaku cenu, traganje za zločinom, i ničim više. Istina u Srbiji nikoga nije zanimala. Hag je postao najgore sredstvo u rukama najgorih, a odskora u stopu praćen sličnim domaćim institucijama.

Srbija je odustala od tužbe protiv BiH, koja ju je tužila, a nikada nije tužila ni Hrvatsku. MSP u Hagu oglasio se nenadležnim za suđenje agresiji NATO-a na Srbiju, protivnu međunarodnom pravu i bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Nijedan političar koji nije Srbin, nije inkriminisan pred Haškim tribunalom. A predsednik Tadić izvinio se svima i u Zagrebu i u Sarajevu, a i u Srebrenici. I sve je to ostalo bez ikakvog odjeka i bez ikakvog odaziva. Stipe Mesić jednom prilikom izvinio se „svima kojima su građani Hrvatske naneli bol“ (ne, dakle, zločin, nego bol).

I sada, posle odluke MSP-a u Hagu, Srbija počinje da se suočava sama sa sobom, sa istinom i svojim odgovornostima. Srbija nije mogla više učiniti za stabilnost Balkana, učinila je sve, ali pogrešno. Na naplatu je stigao račun praštanja.

Ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, odlučno je, otresito i konačno odgovorno izjavio da će Srbija tužiti Hrvatsku: „Neka se konačno pred sudom pravde i pred sudom istorije uspostavi istina. Šta se događalo u toku operacije Oluja… Sagledaćemo sva događanja u toku 20. veka, događanja u toku Drugog svetskog rata, u toku Nezavisne države Hrvatske. Dakle, okrenućemo se istoriji da bismo utvrdili istinu radi zajedničke budućnosti“. U narednim danima, a to ćete videti, Vuk Jeremić će zbog saopštavanja ovakve odluke biti jedna od najnapadanijih ličnosti u srpskom političkom životu. Neće toga biti pošteđen ni u svojoj stranci. Ni on, a još manje predsednik Boris Tadić.

U Srbiji su napokon shvatili da smrt uništava sve osim istine. I da je istina to s čim moramo da se suočimo, a ne inscenirani i unapred naloženi zločini i krivice. Zvanična Srbija imaće priliku da konačno ustanovi postoji li nešto preko čega ona ne može preći i što ne može da zaboravi.

Poslednjih desetak godina stvorena je čitava mreža institucija i organizacija koje su trebale da donesu stabilnost, mir i razumevanje na prostorima bivše Jugoslavije i na Balkanu. Naivnim, i posebno aistorijskim Srbima, to se činilo njihovim pravim ciljem i zadatkom. Današnji, čak i ovlašni uvid u njihovo delovanje i posledice, pokazuje da im je pravi smisao i naum da beskrajno i uporno prekomponuju i destabilizuju Balkan. Velike sile i bezbrojne institucije koje su one napravile i uputile na ove prostore, imale su i imaju za osnovni zadatak da uporno slabe i komadaju Srbiju i srpski narod. Istovremeno, oni od Balkana trajno prave „bure baruta“. Imamo li izgleda da realizujemo onaj nekadašnji i istorijski zahtev: Balkan – balkanskim narodima?