Reportaža iz E-ludnice

Na jedan od fenomena uzrokovanih mogućnostima koje pruža internet – to jest na činjenicu da danas svako može da kaže šta mu padne na pamet, a da to bude javno dostupno – potrošeno je bezbroj reči, pa ih ovom prilikom nije neophodno rasipati.

Sažeto – većina ljudi se slaže da tako „žestoka demokratizacija“ javnog prostora, uz mnoge dobre strane, vuče i bezbroj opasnosti, pošto raznorazni sajtovi i društvene mreže – svesne laži i neistine uzrokovane glupošću ili neobrazovanošću „proizvođača“ da ne pominjemo – vrve od ludačkih ideja.

Iako svestan opasnosti koja raznovrsna internet mahnitanja sobom nose, moram da priznam kako ih, pre svega, doživljavam kao dragocenu građu. Što literarnu, što vanliterarnu.

Šta da radim – takav mi „opis posla“.

Čuj, novine!?

Posebno zanimljiv internet fenomen na ovim prostorima predstavlja jedan  besprizoran beogradski sajt koji je uredništvo proglasilo novinama.

Naziv „E novine“ trebalo bi, valjda, da implicira kako je reč o „pravim“ novinama, koje, istina, nemaju papirnu verziju.

Svako ko baci barem letimičan pogled na ovo sočinjenije, utvrdiće da je nedostatak papirne verzije najmanje bitna razlika između njega i normalnih novina. Ili – između njega i onoga što bi normalne novine, po pisanim i nepisanim žurnalističkim pravilima – trebalo da budu.

U današnje vreme, naime, i novine koje se štampaju na papiru imaju elektronsku verziju, pa je između njih i „E novina“, barem u tom smislu, moguće povući paralelu. Ali, tu se, kada su „E novine“ u pitanju, mogućnost uspostavljanja smislenih paralela iscrpljuje.

Reč je o moralno i profesionalno nekompetentnoj pljuvaonici pamfletskog tipa, oko koje se – u svojstvu članova redakcije i autora „živopisnih“ komentara korisnika – okupio respektabilan broj sociopata iz Srbije i „regiona“.

Ono elektronskog prostora koji ovi veseljaci ne uspeju sami da kontaminiraju, popunjava se tekstovima prenesenim iz drugih „regionalnih“ medija.

Neke od tih tekstova se razularenom uredništvu dopadaju, pa ih prenose bez komentara, često naglašavajući da su za đonjenje izvršili uz odobrenje autora.

Tekstove koji im se ne dopadaju „ukrašavaju“ pogrdnim naslovima i podnaslovima, koje, da se pretpostaviti, doživljavaju kao beskrajno duhovite.

Panonski pirati

Đonjenje ovih tekstova , očekivano, nema dozvolu ljudi koji su ih napisali, što piratska redakcija i ne pokušava da sakrije, pa se postavlja pitanje zbog čega se, u slučajevima u kojima je imaju, na tu dozvolu uopšte pozivaju.

Budući da o inteligenciji svojih čitalaca imaju veoma loše mišljenje – o čemu će biti reči u nekom od narednih brojeva – moguće je da zahvalnica kooperativnim autorima treba da predstavlja signal „cenjenom publikumu“ kako je reč o tekstovima koje valja tretirati kao prijateljske.

Dok pljuvački naslovi i podnaslovi u tekstovima „onih drugih“, valjda, imaju dvostruku ulogu.

S jedne strane, oni projektovanu slaboumnu većinu čitalaštva upozoravaju da je reč o „neprihvatljivim stavovima“, koje treba „odlučno osuditi“. S druge, ionako mentalno i etički rasterećene članove redakcije, biće, dodatno relaksiraju „glede“ griže savesti zbog pljačkanja tuđe intelektualne svojine. Presecajući tekstove drugih autora svojim idiotskim komentarima, članovi redakcije sajta koji sebe naziva novinama, reklo bi se, stiču iluziju kako postaju koautori tih tekstova, pa se, tako, od lopova pretvaraju u polulopove-poluidiote, što im se, dalo bi se pretpostaviti, čini kao „prijemčivija“ varijanta. Gotovo – kao da su avanzovali.

Kako bilo, nakon što se izvrši „stručna trijaža“ svojih i tuđih tekstova, pa se „isti“ predoče elektronskom auditorijumu, na scenu stupaju „korisnici“ sa svojim „komentarima“.

Pomozi im, Bože...

Budući da sami tekstovi članova redakcije „E novina“ i njihovih autora – redakcijske pošalice da ne pominjemo – liče na najnedotupavnije i najnepristojnije komentare internet korisnika sajtova normalnijih medija, sirotim „E-korisnicima“ ne preostaje drugo nego da se spuste koju stepenicu niže, pretvarajući sajber prostor koji im je poveren u poligon za demonstriranje najrazličitijih frustracija i duševnih obolenja.

Kada se sve navedeno uzme u obzir, jasno je zbog čega većina ljudi po kojima se na ovom sajtu pljuje, prostake ignoriše, ne obraćajući pažnju na njihovo orgijanje i prepuštajući ih same sebi. A od toga je brutalniju kaznu teško zamisliti.

Neuobičajena pažnja koju im ovom „prigodom“ „posvećujemo“, a na koju će, uveren sam, reagovati oduševljeno, nagradivši je mnoštvom psovki, nije, međutim, primarno motivisana sažaljenjem.

Iako sam po sebi beznačajan, ovaj sajt je, naime, bogom dan za izučavanje jednog šireg fenomena, koji je na drugim, sofistikovanijim sadržajima, teže locirati.

(Anti)srpska internacionala

Ono što najrazličitijim izlivima neartikulisanog besa koji se daju sresti na ovom sajtu predstavlja zajednički imenitelj – jeste srpski autošovinizam. Koji, paradoksalno, ne egzerciraju samo Srbi iz redakcije sajta i domaći simpatizeri, nego i „prijatelji“ iz „eks“ republika, prvenstveno Hrvatske i bošnjačkog dela Bosne, i „pripadajući im“ „internet korisnici“.

Ljuti što Jugoslavije više nema, a svesni da je „ista“ nemoguća bez Srba, koje ne podnose, pripadnici  „E bratstva“ pokušavaju da izgrade svoju, virtuelnu Jugoslaviju, koja će – budući da je, čak i takva, bez Srba nemoguća – biti izgrađena na mržnji prema Srbima. Iliti – prema samim sebi. Što u najbukvalnijem, što u nešto komplikovanijem smislu.

Čak i sporadično pljuvanje po bošnjačkim i hrvatskim nacionalistima i „nacionalistima“, koje je, uz dominantmo pljuvanje po srpskim nacionalistima i „nacionalistima“ na ovom sajtu prisutno u omeru propisanom u tužilaštvu haškog tribunala, smešteno je u kontekst – „eto, isti su kao Srbi“.

Ne samo srpski nego i hrvatski i bošnjački „E korifeji“, sebe, kanda, nisu u stanju da dožive drugačije nego kao Srbe koji neće da prihvate vlastiti identitet, zbog čega su mnogo nadrndani i nesrećni.

Ovo će im, znam, zazvučati baš „politički nekorektno“, pa će me optužiti za negiranje mladih „zapadnobalkanskih nacija“.

Unapred im odgovaram citatom Branimira DŽonija Štulića, koji kaže da na Balkanu postoje samo „Srbi i ekstremni Srbi“.

Ako im se ovaj citat ne dopada, postavlja se pitanje zašto ga primenjuju u praksi.

Kost u grlu

U osnovi srpskog autošovinizma leži potreba provincijalnih poluinteligenata da se – pošto su Srbi u zapadnim medijima satanizovani, kroz distanciranje od sebe samih, učine prihvatljivim „velikom svetu“, o kome ne znaju dovoljno, i koji uopšte ne razumeju.

Ljudi koji su pljujući po sebi uspeli da u „velikom svetu“ izvuku nekakav profit, logično, predstavljaju sebemrzačke idole.

Dok kost u grlu za autošoviniste predstavljaju ljudi koji su u svetu postigli uspeh, a nisu se odrekli sebe.

Činjenica da upravo takvi ljudi postižu najveće uspehe, autošoviniste dovodi do ludila. Ona predstavlja egzaktan dokaz da njihova pozicija nije samo nemoralna, nego je pogrešna u svakom, pa i lukrativnom smislu.

Ovu veliku, suštinsku bol, nešto promišljeniji sebemrsci muče u tišini, povremeno pokušavajući da je artikulišu napadom na uspešnije i moralnije sunarodnike argumentima tipa „a zašto vi mučite crnce“.

Nepromišljeni entuzijasti iz „E novina“ ne osećaju potrebu za traženjem prividno smislenih argumenata. Mržnja koju gaje prema prema uspešnim Srbima je neskrivena, pa među glavne mete njihovih kompleksaškog orgijanja spadaju najtrofejniji srpski i balkanski umetnik svih vremena Emir Kusturica, prvi teniser sveta Novak Đoković i predsednik skupštine Ujedinjenih nacija Vuk Jeremić, kog, kao da je čelnu  funkciju na kojoj se nalazi izmislio, nazivaju „samozvanim predsednikom sveta“.

„Vragolani“

Čini mi se da najzanimljivije pitanje vezano za autošovinizam jeste do koje mere je on posledica sitnog interesa, a do koje iskrenog ubeđenja, izgrađenog na temeljima poremećaja nastalog usled delom neposrednih i ličnih, delom nasleđenih i kolektivnih frustracija.

Naravno, na takvo pitanje generalan odgovor nije moguće dati, budući da, od slučaja do slučaja, stvari drugačije stoje.

Zato ćemo u sledećem broju, bez preteranih ambicija, na primeru konkretnih „E-vragolana“, pokušati stvar bar donekle da rasvetlimo.

(Glas Srpske)