Srbija je lider u regionu

(NIN, 31.12.2009)

U pretposlednjoj nedelji 2009. godine Vuk Jeremić je proveo svega nekoliko sati u Beogradu. U danu u kojem je govorio za NIN probudio se u Bejrutu, sledeće jutro dočekao je u Stokholmu, ono sledeće u Kuvajtu. Ukupno, ove godine ministar spoljnih poslova Srbije posetio je 46 država; 105 puta odlazio je u inostranstvo, obično na nekoliko vezanih putovanja. Imao je 235 avionskih letova, od čega je čak osam puta leteo u najmoćniju zemlju na svetu, čiji ga potpredsednik, u šali ili zbilji, doživljava kao „momka sa Harvarda koji im pravi probleme“.

Uprkos prenatrpanom rasporedu, Vuk Jeremić, čak i kad daje intervju u kasnim večernjim časovima, ne deluje umorno već uporno, kao da priča o najzanimljivijim stvarima na svetu, ponavlja toliko puta izgovorene rečenice o diplomatskoj borbi Srbije za zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Kada ga, pak, pitate u kojoj zemlji je najbolje primljen i koji mu se grad posebno dopao, reći će da ne bi bilo korektno da izdvaja bilo koga, ali da se posebno lepo osećao u zemljama „koje su Srbiju podržale u odsudnom trenutku, kada su na te zemlje vršeni veliki pritisci da nam nanesu udarac, što one nisu učinile“. Diplomatski vešto izbegava da prokomentariše utisak najvećeg srpskog režisera da su najlepši gradovi oni u kojima ima najmanje demokratije i Amerike. Kaže da nažalost obično nema priliku da obiđe grad u koji putuje u zvaničnu posetu; u Bejrutu je, primera radi, proveo manje od 12 sati.

Ipak, vrlo je zadovoljan godinom koja se završava. Kaže da je 2009. sigurno najuspešnija godina u spoljnoj politici Srbije od demokratskih promena. I da je apliciranje u Švedskoj i ukidanje viza to samo potvrdilo.

Podnošenje kandidature za članstvo u Evropskoj uniji je u suštinskom smislu otklanjanje dileme oko toga šta se pred nama nalazi u budućnosti. Srbija ide ka punopravnom članstvu u EU i to je u Stokholmu i ozvaničeno. Nema nazad, Srbija će postati član EU. Za građane Srbije je od najneposrednijeg značaja što će ponovo, posle toliko godina, biti tretirani kao sav normalan svet u smislu slobode kretanja širom Evrope. Ipak, mislim da je najvažnije to što smo postigli uspeh na sva tri fronta, u svim definisanim prioritetima naše spoljne politike: odbrani teritorijalnog integriteta, približavanju EU i uspostavljanju liderske uloge Srbije u regionu. Mnogi su tvrdili da su to nekompatibilni ciljevi, i da ih nije moguće paralelno ostvarivati. Dokazali smo da jeste.

Čini se da ste najviše uspeha imali kod najtežeg prioriteta: odbrane Kosmeta, dok vam je, naizgled najlakši cilj, ostvarivanje dobrih odnosa u regionu, išao najteže.

Imajući u vidu specifičnu težinu i globalni uticaj onih koji nam u toj diplomatskoj borbi nisu naklonjeni, uspeh je na tom polju bio najmanje očekivan i verovatan. Iznenadili smo ceo svet upornošću i energijom, ali i činjenicom da nismo napravili nijedan formalni „prekršaj“ u političkom ili diplomatskom smislu. Niko nije očekivao da ćemo, uprkos konstantnim pritiscima, uspeti da zadržimo broj priznanja Kosova na ovako niskom nivou. Niko nije predviđao ni da ćemo od procesa pred Međunarodnim sudom pravde učiniti najveći proces u istoriji tog suda. Ni u jednom slučaju do sada ovoliko zemalja nije uzelo aktivno učešće. Prvi put su tu i svih pet stalnih članova Saveta bezbednosti. Uspeli smo, dakle, ne samo da pobedom u GS UN dođemo do Suda, već i da sam sudski proces stavimo pod debelu lupu međunarodne javnosti, što za posledicu ima to da je sada teško vršiti političke pritiske na Sud. To je bio naš cilj: izolovati Sud od upliva politike i učiniti sve da se odlučuje samo po međunarodnom pravu, s obzirom na to da smo uvereni da je naša pravna argumentacija superiorna.

Međutim, šta ako sud ipak ne presudi u našu korist? Prilikom iznošenja argumenata bilo je više zemalja koje su svedočile u prilog nezavisnosti Kosmeta.

Kada se uzme u obzir sve što je izrečeno u Hagu, mislim da imamo razloga za optimizam. Najjači argument druge strane je bio da međunarodno pravo nije prekršeno jednostavnim aktom secesije jer ono zapravo ni ne tretira secesiju. Ako bi Sud podržao takvo mišljenje, to bi značilo da sutra na svetu svako može da proglasi otcepljenje od međunarodno priznate države, članice UN u mirnodopsko vreme bez obzira na stav SB UN. Ne verujem da će sud doneti odluku koja bi za posledicu očigledno imala ozbiljnu destabilizaciju globalnih prilika. Svi znamo koliko postoji secesionističkih težnji u desetinama država širom planete.

Jelko Kacin, izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu, izjavio je da će Srbija morati da odgovori na jasno pitanje iz upitnika za članstvo u EU: kolika je površina Srbije i koliko ima stanovnika. Imate li vi te odgovore?

Naravno. Granice Srbije su jasno definisane Ustavom, tako da nije teško izračunati površinu naše države. One obuhvataju i teritoriju KiM. Što se tiče broja stanovnika, svi koji se odazovu na popis i imaju validne isprave su registrovani građani Srbije. Nema, dakle, nikakve dileme kako ćemo na ta pitanja odgovoriti.

Da li je, međutim, ova Kacinova izjava najava jednog novog, bolnog uslova za Srbiju: ili Kosovo ili Evropska unija?

Treba biti svestan opasnosti da bi neko u određenom trenutku mogao da pokuša da postavi Srbiji takav uslov. Međutim, zvanična politika Beograda, kao i zvanična politika Brisela, jeste da su pristupanje EU i određivanje budućeg statusa Kosmeta dva odvojena procesa. Zadatak diplomatije Srbije je da tako i ostane, jer mi ne možemo odustati ni od Kosova, ni od naše evropske budućnosti.

A od trećeg prioriteta? Videli smo kakav je doprinos proglašenja nezavisnosti Kosova stabilnosti u regionu. Srbija je, izuzev sa Rumunijom, pogoršala odnose sa svim susedima, a posebno sa Hrvatskom. Da li vas je iznenadio nastup Hrvatske pred MSP u Hagu i pominjanje Vojvodine?

Lažno svedočenje Hrvatske u Hagu po kojem Kosovo i Vojvodina po Ustavu iz 1974. imaju pravo na otcepljenje predstavlja flagrantno mešanje u unutrašnje stvari Srbije i mi to najoštrije osuđujemo. Ali naš pravni tim je bio spreman i na takvu mogućnost, materijal koji smo predali sudu na jasan način je predstavio i ustavno uređenje SFR Jugoslavije i nedvosmisleno objasnio razliku između statusa republika i pokrajina.

Ali, ako imamo takav odnos Hrvatske, ako imamo nerešene probleme i sa drugim susedima, kako možete reći da je Srbija bila uspešna i po pitanju uspostavljanja dobrih odnosa u regionu? I imamo li pravo govoriti da je Srbija lider regiona?

Nakon 2009. godine ne postoji nikakva sumnja da Srbija jeste lider regiona i da predstavlja njegovo strateško ishodište. To nije samo zbog posete ruskog predsednika i američkog potpredsednika ili činjenice da je najveći samit lidera centralne i jugoistočne Evrope u poslednjih deset godina održan u Novom Sadu, već i zbog toga što je postalo očigledno da se rešavanju nijednog problema u regionu ne može pristupiti bez angažovanja Srbije. Ni situaciji u BiH, ni rešavanju budućeg statusa KiM, niti bilo čemu drugom. Mnogi su mislili da je moguće zaobići Srbiju, ali razvoj događaja je pokazao da to nije slučaj. Odnosi sa susedima su došli u veliko iskušenje u jednom trenutku, i to odlukom tih suseda, a ne Srbije. Nismo mi povlačili poteze koji direktno ugrožavaju interese tih država već su to neki od njih učinili nama. Uprkos tome, mi smo se prema tome poneli tako da ne ugrozimo ni dostojanstvo zemlje, niti stabilnost regiona.

Da li su odnosi u regionu bili i tema nedavnog razgovora sa američkom državnom sekretarkom Hilari Klinton i mogu li odnosi SAD i Srbije da konačno krenu uzlaznom putanjom?

Da. Pričali smo o tome i složili se da je Srbija ključna za mir i stabilnost u regionu. Između Beograda i Vašingtona postoji jedno ozbiljno razmimoilaženje: budući status Kosova i Metohije. Uspeli smo da tu razliku izolujemo i da ostvarimo saradnju po svim drugim pitanjima. Ja bih rekao da su naši odnosi na uzlaznoj liniji. Sekretarka Klinton i ja smo ustanovili da je neophodno da još bliže sarađujemo, jer samo tako možemo da ostvarimo zajednički cilj: integraciju zapadnog Balkana u EU.

A u NATO? Jeste li govorili o tome?

Ne. Mi imamo jasno definisanu politiku vojne neutralnosti koja proizlazi iz obavezujuće odluke Narodne skupštine. Nema planova za dublju integraciju Srbije u NATO, što ne znači da i dalje nećemo blisko sarađivati sa Severnoatlantskim savezom kroz program Partnerstvo za mir.

Da li su odnosi Srbije i Rusije zanimali Hilari Klinton?

Ne.

Kako objašnjavate to što se Vuk Jeremić, koji bi i po obrazovanju i po svemu drugome trebalo da bude zapadnjak sve češće i u Srbiji, i u inostranstvu, označava kao rusofil?

Srbija i Rusija su vekovima gradile bliske odnose uzajamnog razumevanja i podrške. Rusija je danas jedan od naših glavnih oslonaca u borbi za očuvanje teritorijalne celovitosti i među najvažnijim ekonomskim partnerima. To je zemlja koja nas u svemu podržava, uključujući i nameru da postanemo član EU. Svako ko se nađe na poziciji na kojoj sam ja sada, sasvim sigurno će nastaviti da neguje isti odnos prema Ruskoj Federaciji.

Ali vaša dva prethodnika niko nije vezivao za Rusiju. Ili da to formulišem ovako: da li se u Srbiji obnavlja praksa s početka prošlog veka da se na vlast dolazi kao zapadnjak, a sa nje silazi proruski orijentisan?

Nalazimo se u takvoj poziciji da nam je neophodno da sarađujemo i sa Istokom i sa Zapadom. Srbija vodi pažljivo izbalansiranu spoljnu politiku, koja ima jasno definisane prioritete. Da bismo te ciljeve ostvarili neophodno je da sarađujemo sa celim svetom. Članstvo u EU ostaje naš centralni strateški prioritet, a Rusija će nam, kao što je uvek i bila, ostati najbolji prijatelj.

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je prilikom posete Beogradu govorio i o novom sistemu bezbednosti. Da li bi to možda mogla da bude alternativa NATO-u i vidi li Srbija sebe u tom sistemu?

Predlog za novu bezbednosnu arhitekturu evroatlantskog prostora ne predstavlja alternativu bilo kom postojećem vojnom savezu. Ruski predsednik je uputio poziv svim zemljama severne polulopte da se angažuju na pronalaženju mehanizama koji će sprečiti sukobe u 21. veku. Pozicija Srbije, kada je reč o vojnom svrstavanju, kristalno je jasna. Mi smo vojno neutralna zemlja i nemamo nameru da takvu poziciju menjamo. Dakle, ne idemo ka članstvu u NATO, niti u bilo koji drugi vojni blok.

Čak i neki članovi Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova našu takvu politiku nazivaju razuđenijom nego što je normalno, a neki čak i šizofrenom?

Spoljna politika Srbije treba da bude ocenjivana po rezultatima. Na početku godine smo definisali prioritetne zadatke – diplomatsku borbu za KiM, pristupanje EU i regionalno predvodništvo. Kada je reč o Kosovu, postigli smo rezultat kakav niko nije očekivao, zvanična ocena Evropske komisije je da Srbija nikad brže, nego ove godine, kada su nam ukinute vize i odmrznut prelazni sporazum, nije napredovala ka EU, a pokazali smo i da smo strateško ishodište regiona. Da bismo sve ovo postigli, opredelili smo se za energičnu saradnju sa celim svetom. To je možda nekom bilo teško za praćenje, ali mi smo našim pristupom ostvarili nesumnjiv uspeh.

Ovakvim vođenjem politike značajno ste podigli svoj rejting među građanima Srbije, ali ne i među stranim diplomatama koji vam zameraju agresivnost, netaktičnost, čak i aroganciju.

Kada bi raspoloženje i afiniteti službenika stranih ambasada u Beogradu imali negativnog odraza na rezultate naše spoljne politike, onda bi o tome možda imalo razloga govoriti. Dok su rezultati tu, nema razloga za brigu. Mada, moram da kažem da ovogodišnje uspehe ne doživljavam kao svoje lične, ili uspehe srpske diplomatije, već kao rezultat jedne pažljivo osmišljene i vođene politike u čijem je kreiranju i sprovođenju učestvovao ceo državni vrh na čelu sa predsednikom Tadićem.

Kako shvatate to što vas i opozicioni političari i birači cene; što se često od deesesovaca, naprednjaka i radikala može čuti da u DS-u cene samo Jeremića?

Podršku ne doživljavam kao podršku Vuku Jeremiću već kao podršku spoljnoj politici Srbije. Ja verujem da nam je u ovom trenutku neophodno puno jedinstvo oko ključnih pitanja; treba da budemo ujedinjeni kako u borbi za Kosovo i Metohiju, tako i u naporima da obezbedimo bolji život građana kroz integracije u EU, kao i u izgradnji kapaciteta za ostvarivanje liderske uloge u regionu. Mislim da po tim pitanjima vlast i opozicija jedna drugu treba da podržava.

A vaša stranka? Nameravate li u sledećoj godini da se više bavite strankom? Ciljate li potpredsedničko mesto na februarskoj skupštini Demokratske stranke?

Trenutno sam potpuno posvećen poslu. Verujte, čini mi se da i kada bi dan imao dvostruko više sati, ne bih mogao da stignem da obavim sve što mislim da treba. Za sada ne stižem da razmišljam o aktivnijem stranačkom angažovanju. Biće vremena za to.

Kako vidite Srbiju 2010. godine? Hoće li biti izbora i da li će se DS više kretati desno ka naprednjacima ili levo ka G17 i LDP-u? I šta nas čeka u spoljnoj politici?

U unutrašnjopolitičkom smislu ne očekujem da će 2010. biti tako turbulentna. Ne očekujem da će biti izbora, a kako će se odnosi na domaćoj političkoj sceni razvijati - ne bih da nagađam. Kada je reč o spoljnoj politici, mislim da zajednički prioritet za sve snage na političkoj sceni treba da bude borba za ostvarenje najviših državnih ciljeva, kao i utemeljenje naše zemlje kao međunarodno uvaženog partnera svih onih koji bi da sa njom grade odnose na bazi uzajamnog uvažavanja. Što se tiče nas koji se direktno bavimo saradnjom sa svetom, dodao bih još jedan prioritet: ekonomsku diplomatiju. Uspostavljanje dobrih veza i odnosa koje smo napravili u 2009. sa značajnim brojem zemalja, pokušaćemo da iskoristimo i za konkretno poboljšanje ekonomskih prilika u Srbiji. Za to postoji veliki potencijal.

U Srbiji postoji shvatanje da je najbolji šef diplomatije onaj koji sve vreme priča, a ništa ne kaže. Kome se na licu ne može pročitati ni sreća, ni ljutnja, ni bes. Vi se ponašate suprotno od toga, kažu da često „igrate srcem“ i da se, žargonski rečeno, suviše „ložite“?

Bez istinske vere i posvećenosti ne možete uspeti ni u čemu, a pogotovo ne na ovako ozbiljnom zadatku. Ja istinski verujem u ono što radim i govorim. To niti mogu, niti želim da sakrijem.

Kad smo kod ispoljavanja emocija – da li još uvek navijate za „Zvezdu“? Pričalo se da je jedina stvar u koju niste ubedili Borisa Tadića ta da počne da navija za „Zvezdu“ a onda se izgleda desilo suprotno - vas su snimili na košarkaškoj utakmici među navijačima „Partizana“.

Celog svog života navijam za „Zvezdu“. A pretpostavljam da govorite o košarkaškoj utakmici između „Zvezde“ i „Partizana“, na kojoj iz nekih razloga nije bilo navijača „Zvezde“, tako da sam bio okružen partizanovcima.

(Razgovarao Gorislav Papić)