Да ли смо заиста постали толико изоловани од своје средине да нам треба масовна анонимна публика да поделимо најинтимније тајне? Шта тиме исказујемо? Хоће ли бол проћи тиме или ће се радост увећати? Да ли смо постали approval junkie и да ли очајнички патимо за тим Масловљевим мотивом одобравања?

 Ништа још није готово. Али је очито да после ових избора више ништа неће бити исто. Као што, уосталом, већ неко време у Србији уопште није исто, само је та промена та разлику од 5. октобра више еволутивна и мање упадљива.

Ако хоћемо и једно и друго, морамо се провући кроз Сцилу и Харидбу демократије и суверености, што је заправо теснац између запада и истока. Ова Резолуција Европског парламента на изричит начин нам показује природу ове дилеме. Задатак будуће власти Србије, када дође на политичку сцену, није да се определи него да практично решава ову дилему

Канцелар још и, изазивајући прехладу и остале инфлуенце, пркосно, као ономад и сам Кум му - одбија кишобран, спреман да, на ползу Србије, покисне до голе коже. Док, колективно, као по севернокорејском протоколу, искиснуше и сви увлакачи око њега.

Краљево је пре месец дана посетио и премијер Мирко Цветковић, који је објавио да је обнова урађена “без иједне афере и проблема”. Краљевчани знају колико је истине у премијеровој изјави, али ћуте, задовољни што су избегли судбину Мионице.

Када комичар постане политичар, онда политика постаје сатира. Италији се то догодило неколико пута

Као младић запазио сам код професора историје, Хрвата из Херцеговине, Елезовића, посебну страст док је говорио о „великосрпској идеји“, лукавој измишљотини Калајевске ере „КК“ монархије, касније здушно прихваћене од комуниста који су је нештемице користили заједно са још једном кованицом из тога времена – „великосрпска буржоазија“. 

Лична ситуација убице је оно што много више интересује просечног Американца, а тај је морбидни интерес управо оно што одговара погледима НРА. Прва жртва убице је била његова мајка, а управо она је годинама поседовала неколико комада озбиљног оружја.

Погледајте само како је Коштуница неславно окончао свој други премијерски мандат. Ивици Дачићу се мора признати да је до сада савршено и уз минималне жртве по себе и странку водио ову постизборну игру. Али ово није ствар памети и лукавства који му очигледно не мањкају.

Имамо на делу један феномен који ме подсећа на идеал реформског комунизма у Мађарској седамдесетих година прошлог века. Извесни Андраш Хегедиш изнео је идеју да треба реафирмисати опозицију у земљи, али тако да владајућа партија остане на власти и да сама себи буде опозиција