Da li smo zaista postali toliko izolovani od svoje sredine da nam treba masovna anonimna publika da podelimo najintimnije tajne? Šta time iskazujemo? Hoće li bol proći time ili će se radost uvećati? Da li smo postali approval junkie i da li očajnički patimo za tim Maslovljevim motivom odobravanja?

 Ništa još nije gotovo. Ali je očito da posle ovih izbora više ništa neće biti isto. Kao što, uostalom, već neko vreme u Srbiji uopšte nije isto, samo je ta promena ta razliku od 5. oktobra više evolutivna i manje upadljiva.

Ako hoćemo i jedno i drugo, moramo se provući kroz Scilu i Haridbu demokratije i suverenosti, što je zapravo tesnac između zapada i istoka. Ova Rezolucija Evropskog parlamenta na izričit način nam pokazuje prirodu ove dileme. Zadatak buduće vlasti Srbije, kada dođe na političku scenu, nije da se opredeli nego da praktično rešava ovu dilemu

Kancelar još i, izazivajući prehladu i ostale influence, prkosno, kao onomad i sam Kum mu - odbija kišobran, spreman da, na polzu Srbije, pokisne do gole kože. Dok, kolektivno, kao po severnokorejskom protokolu, iskisnuše i svi uvlakači oko njega.

Kraljevo je pre mesec dana posetio i premijer Mirko Cvetković, koji je objavio da je obnova urađena “bez ijedne afere i problema”. Kraljevčani znaju koliko je istine u premijerovoj izjavi, ali ćute, zadovoljni što su izbegli sudbinu Mionice.

Kada komičar postane političar, onda politika postaje satira. Italiji se to dogodilo nekoliko puta

Kao mladić zapazio sam kod profesora istorije, Hrvata iz Hercegovine, Elezovića, posebnu strast dok je govorio o „velikosrpskoj ideji“, lukavoj izmišljotini Kalajevske ere „KK“ monarhije, kasnije zdušno prihvaćene od komunista koji su je neštemice koristili zajedno sa još jednom kovanicom iz toga vremena – „velikosrpska buržoazija“. 

Lična situacija ubice je ono što mnogo više interesuje prosečnog Amerikanca, a taj je morbidni interes upravo ono što odgovara pogledima NRA. Prva žrtva ubice je bila njegova majka, a upravo ona je godinama posedovala nekoliko komada ozbiljnog oružja.

Pogledajte samo kako je Koštunica neslavno okončao svoj drugi premijerski mandat. Ivici Dačiću se mora priznati da je do sada savršeno i uz minimalne žrtve po sebe i stranku vodio ovu postizbornu igru. Ali ovo nije stvar pameti i lukavstva koji mu očigledno ne manjkaju.

Imamo na delu jedan fenomen koji me podseća na ideal reformskog komunizma u Mađarskoj sedamdesetih godina prošlog veka. Izvesni Andraš Hegediš izneo je ideju da treba reafirmisati opoziciju u zemlji, ali tako da vladajuća partija ostane na vlasti i da sama sebi bude opozicija