Ovako brutalan udarac prijatelja iz Ankare nije, izgleda, bio očekivan u zvaničnom Beogradu, čak ni među domaćim političarima naviknutim na neprestane šamare i ćuške, tako da su prve reakcije bile nemušte izjave da takve reči ne doprinose napretku dobrosusedskih odnosa.

Zbilja, dokle će on tako? Zašto je, dođavola, tako ponosan? Ne znam da li je ovde reč o nekoj misterioznoj politici, ali znam da Kovač piše katastrofalno, i da to našu književnu javnost uopšte ne uznemirava. Ona, naime, čita kao što je napisano. I tačka. 

Savez za Srbiju je u stvari savez onih koji Srbiju vide kao demokratsku i slobodnu zemlju, a ne kao autokratiju jedniog čoveka. Ako ga ne napravimo, mi zapravo dajemo pravo Vučiću da radi ono što je naumio.

Situacija se očigledno ne smiruje, već postaje sve napetija. Predsednik Hrvatske i Vlada, ozbiljno zabrinuti, pokušavaju da domoljubima i braniteljima objasne kako je neophodno poštovati sopstvene zakone, već i zbog toga što je država sada članica Evropske unije i njeni građani moraju da se ponašaju ozbiljno.

Slučaj „nestali bubreg“ paradigma je srpskog zdravstva – pacijent sve plaća, zauzvrat, od njega se očekuje da ćuti, ništa ne pita, trpi, arči svoje vreme u nedogled, a ako nešto pođe kako ne treba, da prihvati svu odgovornost na svoja pleća!

Treba biti vrlo oprezan s pričom o povlačenju države iz medija. Jer smo je već u velikoj meri povukli i skoro ukinuli, a dobili smo samo to da se „država“, odnosno centri političke vlasti i moći, neformalno i nezvanično, putem fiktivnih i skrivenih vlasnika, mešaju, kontrolišu i proizvode ovaj medijski haos i prljavštinu koju gledamo svuda oko sebe.

Zatim će uslediti pojava već ranije zapažena u sličnim prilikama pri izmišljanju “novog” jezika: pronalaženje po svaku novih reči i izraza kako bi se “naučno” dokazalo da se novi jezik potpuno razlikuje od srpskog i da sa njim nema nikakve veze, te tako i opravdalo njegovo uvođenje.

Jedni savetuju da, dok traje kriza, ne treba počinjati nikakav posao, a drugi da se, ako postoje ikakve šanse, biznis započne odmah. Lideri i top menadžeri najmoćnijih svetskih kompanija polako izlaze iz stanja prvobitnog šoka i počinju vrlo ozbiljno da razmišljaju o raznim razvojnim strategijama.

Tako će, po svemu sudeći, u završnici eks-jugoslovenskog slučaja SAD potvrditi ono što je za pažljivije analitičare njihovih posthladnoratovskih spoljnopolitičkih angažmana širom planete bilo evidentno i u njegovim ranijim fazama – da su se, slepo sledeći svoje vulgarno shvaćene nacionalne i državne interese, samoproizvele u najvećeg i najdoslednijeg srpskog političkog neprijatelja od okončanja Drugog svetskog rata naovamo.

Najžalosnije od svega je to što su Vučić, Dačić i Nikolić izdaju na Kosovu pokrivali obećanjima o ekonomskom napretku koji će građane izbaviti od preteće bede, i o ekonomski jakoj Srbiji koja će kasnije moći da se ponovo bori za svoje nacionalne interese.