Овако бруталан ударац пријатеља из Анкаре није, изгледа, био очекиван у званичном Београду, чак ни међу домаћим политичарима навикнутим на непрестане шамаре и ћушке, тако да су прве реакције биле немуште изјаве да такве речи не доприносе напретку добросуседских односа.

Збиља, докле ће он тако? Зашто је, дођавола, тако поносан? Не знам да ли је овде реч о некој мистериозној политици, али знам да Ковач пише катастрофално, и да то нашу књижевну јавност уопште не узнемирава. Она, наиме, чита као што је написано. И тачка. 

Савез за Србију је у ствари савез оних који Србију виде као демократску и слободну земљу, а не као аутократију једниог човека. Ако га не направимо, ми заправо дајемо право Вучићу да ради оно што је наумио.

Ситуација се очигледно не смирује, већ постаје све напетија. Председник Хрватске и Влада, озбиљно забринути, покушавају да домољубима и бранитељима објасне како је неопходно поштовати сопствене законе, већ и због тога што је држава сада чланица Европске уније и њени грађани морају да се понашају озбиљно.

Случај „нестали бубрег“ парадигма је српског здравства – пацијент све плаћа, заузврат, од њега се очекује да ћути, ништа не пита, трпи, арчи своје време у недоглед, а ако нешто пође како не треба, да прихвати сву одговорност на своја плећа!

Треба бити врло опрезан с причом о повлачењу државе из медија. Јер смо је већ у великој мери повукли и скоро укинули, а добили смо само то да се „држава“, односно центри политичке власти и моћи, неформално и незванично, путем фиктивних и скривених власника, мешају, контролишу и производе овај медијски хаос и прљавштину коју гледамо свуда око себе.

Затим ће уследити појава већ раније запажена у сличним приликама при измишљању “новог” језика: проналажење по сваку нових речи и израза како би се “научно” доказало да се нови језик потпуно разликује од српског и да са њим нема никакве везе, те тако и оправдало његово увођење.

Једни саветују да, док траје криза, не треба почињати никакав посао, а други да се, ако постоје икакве шансе, бизнис започне одмах. Лидери и топ менаџери најмоћнијих светских компанија полако излазе из стања првобитног шока и почињу врло озбиљно да размишљају о разним развојним стратегијама.

Тако ће, по свему судећи, у завршници екс-југословенског случаја САД потврдити оно што је за пажљивије аналитичаре њихових постхладноратовских спољнополитичких ангажмана широм планете било евидентно и у његовим ранијим фазама – да су се, слепо следећи своје вулгарно схваћене националне и државне интересе, самопроизвеле у највећег и најдоследнијег српског политичког непријатеља од окончања Другог светског рата наовамо.

Најжалосније од свега је то што су Вучић, Дачић и Николић издају на Косову покривали обећањима о економском напретку који ће грађане избавити од претеће беде, и о економски јакој Србији која ће касније моћи да се поново бори за своје националне интересе.