Такође, Вучић је сȃм објаснио да Скот те ноћи код њега није дошао само зато јер је премијер „због личних проблема раније напустио странку“. Вучић је, исто, „одбацио наводе појединих медија да Скот има договор с опозицијом“.

Запад нас је довео до ивице провалије. И зато, без одлагања, одлучно морамо да окренемо други лист

Наука казује да култура мржње у Хрватској према Србима није настала, како се често мисли, тек у XIX веку, са А. Старчевићем, „оцем домовине“, за кога су Срби „накот“, „пасмина“ или „скотови“ – већ је њу стварало хрватско племство и католички клер још од XVI века

Само отвореност према свим дијалектима српског језика даје нам за право да и даље претендујемо на статус озбиљне европске културе, за који су се генерације наших просветитеља, научника, и песника бориле вековима

 У свакој изборној кампањи је власт Александра Вучића тврдила да се за РТБ Бор, од кога зависи цела Тимочка крајина, тражи стратешки партнер, с тим што ће фирма остати у већинском власништву државе Србије. То обећање створило je опуштеност и замор код грађана који су, између честих изборних кампања, бомбардовани изјавама да је РТБ Бор „камен око врата ове Владе и Србије и да му без стратешког партнера нема спаса. Понављало се да ће без стратешког партнера фирма производити губитке

Претприступни преговори РС са ЕУ отварају питање промена Устава Републике Србије као неопходног услова за коначно приступање ЕУ.

Демократија је тек пуки украс. На њу се гледа у националистичком светлу, као на покрет за самоопредељење и крај експлоатације од стране других. Национална заједница је јединствена и једногласна. Ако се појединац не слаже са тим једногласјем, онда он не може истински припадати националној заједници

Оно што је после доказано, а што су потврдили и припадници Хрватске војске, иако су имали Книн на длану њихови тенкови, пристигли преко Динаре и бившег војног полигона “Црвена земља”, добили су наредбу да не дејствују док се 75. моторизована бригада не повуче са положаја према Шибенику

Године, тачније, деценије глобалног разарања „социјалне државе“ (па и државе уопште), третирања здравства и образовног система као тега и „терета“ који се „креше“, „стеже“, чини „ефикасним“ и „профитабилним“, те гледања на систем социјалне заштите као на „баласт“ –  стигле су на наплату. 

Шта мислите, у чијем је интересу да се број ђака по наставнику у Србији одређује према нормама Светске банке, а не према нормама ефикасног и темељног образовања?